Dimitrije Boarov: Preskupa energetska tranzicija
Piše: Dimitrije Boarov
Najzanimljiviji detalj iz ovog paketa propisa je da će se uvesti institut “kupca-proizvođača” energije iz obnovljivih izvora, to jest da će, uprošćeno govoreći, potrošači moći da grade solarne ili vetro uređaje za proizvodnju struje za sopstvene potrebe, a viškove će skladištiti ili prodavati na tržištu (ili će im se za toliko koliko proizvedu takvu elektroenergiju smanjivati računi kod javne elektroprivrede).
Bez obzira na to što to neće brzo (ni lako) osloboditi Srbiju velike zavisnosti od termoelektrana na ugalj i pritom velikog zagađenja okoline ne samo u zemlji nego i u susednim državama (kod nas 50 odsto primarne energije potiče iz uglja, a 70 odsto elektroenergije daju termoelektrane), spomenuti mali korak u “tranziciji energetskih propisa” valja pozdraviti. Međutim, zastrašujući je problem kako obezbediti ogromna ulaganja koja će zahtevati energetska tranzicija i koja podrazumeva “Evropski zeleni dogovor”, a te investicije nije moguće obezbediti bez Evropske unije.
Istina, nije samo Srbija pred problemima koje će doneti spomenuta energetska tranzicija. Kako u poslednjem biltenu Nacionalnog naftnog komiteta prenosi urednik tog glasila prof. dr Slobodan Sokolović, procenjuje se da su za tu tranziciju u energetici potrebna ulaganja od oko 6,4 triliona dolara (najviše u Kini i za “skladištenje energije”). Sokolović navodi i rezultate ankete konsultantske kuće Standard Chartered, nazvane “Zeronomics” (zbog toga što se odnosi na projekciju “neto nulte štetne emisije” energetskih proizvođača) po kojima čak 64 odsto direktora 250 anketiranih firmi ne misli da je projekat čiste energije za njih ekonomski održiv. Čak 85 odsto navodi da su njihove procene da takva tranzicija u njihovim firmama traži srednji i visok nivo investicija za koje oni zasad ne vide finansijere. Istina, 71 odsto tih kompanija već ima planove za “neto nultu” proizvodnju, ali gotovo svi te planove s realnim poslovima lociraju između 2030. i 2050. godine.
U spomenutoj publikaciji Nacionalnog komiteta zanimljiv je i intervju s našim poznatim energetskim ekspertom prof. dr Nikolom Rajakovićem, takođe na temu energetske tranzicije u Srbiji. On, naime, ističe da će evropski propisi o oporezivanju svega što je proizvedeno na bazi karbonski stvorene energije (porez na CO2) učiniti našu robu apsolutno nekonkurentnom na međunarodnom tržištu. U tom pravcu već u narednih 10 godina Rajaković očekuje postepeno gašenje pojedinih zastarelih blokova u našim termoelektranama. Počev od Kolubare A, Morave u Svilajncu, pa do blokova TENT A1 i A2 u Obrenovcu i (verovatno) Kostolca A2. Pri tome on spominje i onaj deo TE Kostolca koji se tek gradi (B3), pa kaže da će on iza 2030. biti “u dubokoj pozadini” i s malo radnih sati u sistemu. Druga je i duga priča zašto se onda ovaj blok uopšte gradi.
Neki stručnjaci smatraju da se mnogo galami o energetskoj tranziciji, a da je još niko ne shvata suviše ozbiljno. Ima u tome nešto istine, ali ne treba zaboraviti da je, na primer, priča o elektroautomobilima još koliko juče delovala ekskluzivno, kao svojevrstan hir auto-industrije namenjen suviše bogatima, a danas gotovo svi veliki proizvođači automobila već objavljuju dogledne rokove u kojima će potpuno preći na proizvodnju vozila na struju (sutra možda na vodonik proizveden elektrolizom). Opasno bi bilo da se i u toj energetskoj tranzicionoj trci Srbija opet probudi na kraju kolone.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
