Dimitrije Boarov: Politika odlaganja problema

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Mnogi smatraju da je normalno što u konfuznoj svetskoj i domaćoj situaciji stari novi predsednik Srbije Aleksandar Vučić očigledno ne žuri da posle aprilskih izbora pokrene novi saziv Narodne skupštine i pogura konstituisanje nove vlade. Prema tim posmatračima, navodno, do sredine leta, kada isteknu ustavni rokovi za uspostavljanje posleizbornih vrhovnih državnih institucija, moguće je da se kako-tako završi rusko-ukrajinski rat (makar večito privremenim „prekidom vatre“), te da svetske prilike krenu ka smirivanju, što bi Srbija mogla da iskoristi za nastavljanje svoje politike „neutralnosti“, to jest da ne bude prinuđena na temeljnije promene svoje geostrateške pozicije („ni sebi ni svome“). Prostije rečeno, prema spomenutim shvatanjima, ona ne bi bila prinuđena da bilo šta menja u strateškim ciljevima i unutrašnjim mehanizmima vladavine, tobožnje stabilnosti i naduvanih ekonomskih rezultata. Takva očekivanja od „politike odlaganja problema“ natopljena su zabludama da u izmenjenim svetskim okolnostima Srbija može ostati takva kakva jeste.

Kad je reč samo o ekonomskoj ravni „politike odlaganja“, da je reč o opasnom oklevanju može se pokazati već i na prozaičnom problemu rastuće inflacije, koja je na međugodišnjem nivou (prema poslednjem MAT-u) u februaru dogurala do 8,8 odsto, a u martu do 9,2 odsto. Uprkos tome što je Vlada Srbije još jesenas blokirala rast maloprodajnih cena prehrambenih prerađevina, uz zamrzavanje cena grejanja i struje, te uz aktivnije pokušaje da se svetski porast cena transportnih goriva ublaži određenim domaćim fiskalnim rasterećenjima. Ta politika „administrativne borbe“ protiv inflacije nije bila praćena ozbiljnijim monetarnim potezima centralne banke, fiskalnom štednjom, sužavanjem raznovrsnih subvencija i nizom pratećih mera za obuzdavanje investicione megalomanije. Ako se takvo odlaganje moglo objasniti pripremama vlasti za aprilske predsedničke i parlamentarne izbore, novo odlaganje hitnih antiinflacionih akcija nije logično uprkos „ratnim okolnostima“ u Ukrajini i širokim poremećajima koje će izazvati sankcije Zapada prema Ruskoj Federaciji.

Neke ekonomske poteze koji pogoršavaju ekonomsku poziciju Srbije, istina, u trenutnim okolnostima nije moguće racionalno kritikovati. Na primer, logično je da je država ove godine startovala sa snažnim porastom trgovinskog deficita u razmeni sa inostranstvom, pa je u prva tri meseca taj deficit već dosegao 1,5 milijardi evra – jer je Srbiju zbog početka rata na Dnjepru, pre svega, trebalo obezbediti uvozom sirove nafte i gasa, što nas je koštalo 914 miliona evra više nego prošle godine. Međutim, zaustavljati inflaciju danas – odlaganjem poskupljenja struje (na stranu poznate brljotine EPS-a), više govori o nedostatku plana za budućnost energetskog bilansa Srbije nego o nekakvoj sledujućoj energičnoj akciji ulaganja u buduću ekonomsku stabilnost. I od tekuće inflacije, dakle, ima gorih rešenja, kad nema antiinflacione strategije i konkretnih poteza, makar koliko oni danas bili bolni i nepopularni.

Čak bi se moglo reći da, kad je brzina reagovanja u pitanju, treba nečemu da se naučimo i od Rusa. Evo, Gasprom je munjevito iskoristio činjenicu da u aneksu petog paketa sankcija EU prema Rusiji – nije našao svoje ime (zbog interesa većine članica da nastave poslovanje sa ruskim gasom), pa je pre neki dan smanjio vlasničko učešće svoje firme Gaspromnjeft u NIS-u, koja se našla na spisku ruskih firmi s kojom je prema sankcijama zabranjeno poslovanje, na 50 odsto, kupujući 10 miliona akcija NIS-a na Beogradskoj berzi, za navodno 7,2 milijarde dinara (što je već upisano u srpski Centralni registar). Dakle, za navodnih 61 milion evra skinut je natpolovični višak vlasništva Gaspromnjefta nad akcijama NIS-a od 6,15 odsto. Ceo ovaj posao verovatno je izveden u dogovoru sa srpskom vrhuškom, a da li se moglo izvesti nešto drugo, gde bi država Srbija preko berze mogla povećati svoj udeo u NIS-u (sa 29,9 na oko 36 odsto) ili čak razgovarati o nekoj vrsti potpune „restitucije“ vlasništva NIS-a, to ne znamo. Za neku krupniju ekonomsku akciju, vidimo i na ovom primeru, država Srbija niti ima smelosti, niti ima sposobnosti, niti ima dovoljno proučenu strategiju šta raditi ako Rusi jednom ipak odu sami, iz nekog ekonomskog interesa.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.