Dimitrije Boarov: Nova vlada

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Kada je proteklog vikenda predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na sednici Predsedništva i Glavnog odbora SNS-a, vodeće stranke vladajuće koalicije, obznanio spisak kandidata za sastav nove vlade Srbije, provladini mediji su tu vladu opisali kao „prosrpsku“, parafrazirajući izjavu mandatarke Ane Brnabić, da u njoj „nema tu ni levo ni desno, ni Istoka ni Zapada, ni severa ni juga“. Posmatrači su po takvoj kvalifikaciji mogli proceniti da dobijamo „nesvrstanu vladu“, dok neki opozicioni političari smatraju da ćemo ponovo dobiti „provučićevsku vladu“ iz čijeg se sastava i dalje ne vidi kakva će se politika voditi na duži rok. Iako, u suštini, predloženi sastav nove vlade ne donosi neka naročita iznenađenja od šireg značaja niti sadrži neke nove indirektne poruke o geopolitičkom kursu Srbije u narednom razdoblju, u njemu ipak ima nekoliko zanimljivih rešenja.

Prvo je, mada ne i neočekivano (s obzirom na aprilske izborne rezultate), da se Ivica Dačić vraća na poziciju ministra inostranih poslova. Na prvi pogled to upućuje na zaključak da Vučić nema snage da se odvoji od SPS-a i nasleđa Miloševićeve politike, ali je ovaj potez moguće shvatiti i nešto drugačije. Naime, Dačić je više puta dokazao svoju „pragmatičnost“, bolje reći elastičnost, kada radi opstanka na vlasti treba prihvatati „i levo i desno“. Tako se sada Moskvi može reći da se na istureno mesto spoljne politike postavlja lider stranke tradicionalno povezane s političkim vrhom Rusije, a zapadnim ambasadorima može se objasniti da Dačić nije „ni nacionalni ni ideološki manijak“ nijednog smera i da je, u krajnjoj liniji on, kao tadašnji „premijer pod Vučićevim nadzorom“ potpisao i Briselski sporazum – to jest, da on neće biti protiv Evrope ako se njemu i njegovoj grupi interes Srbije za ulazak u njen klub ponovo objasni novim okolnostima i novim perspektivama. Sa druge strane, ostaje Dačićev problem sa susednim državama na Balkanu, ali Selaković, kao šef MIP-a, na tom polju se pokazao kao još neveštiji Vučićev izvršilac politike permanentnog nadgornjavanja upravo s komšijama i neskrivenim „liderskim nametanjem“.

Kao zanimljivo iznenađenje u sastavu nove vlade može se ispostaviti postavljanje Dubravke Đedović Negre za novu ministarku rudarstva i energetike. Ova ekonomistkinja internacionalnog obrazovanja na Zapadu, koja je pre nekoliko godina bila i šefica ispostave Evropske investicione banke u Beogradu, dobija posao Zorane Mihajlović, koja se sama poslednjih dana eksplicitno izjasnila za generalnu preorijentaciju Srbije od Rusije ka Zapadu. Mihajlovićeva je u vladama Srbije bila 10 godina, a u ministarstvu energetike dva puta. Stalno je gradila imidž ministarke „bliske zapadnim krugovima“, ali malo šta je u svojim resorima uspevala da postigne u tom pravcu (ne sećam se da je ijednom službeno čak i bila u SAD ili Rusiji). Sada tvrdi da je bila izolovana u vladi (a i u SNS je imala jake protivnike). Elem, Dubravka Negre je sada postavljena na možda najkomplikovaniji posao koji sledi Vladi Srbije, da izvuče Srbiju iz energetskih (pa i rudarskih) problema i na tom polju preduzme enormna i rizična ulaganja.

Treća zanimljivost u spisku ministara nove vlade je da je Tanja Miščević „vraćena“ u ministarstvo direktno nadležno za pregovore sa Evropskom unijom, a da je prethodna šefica tog resora Jadranka Joksimović odbila premeštanje u drugi resor (ekologija) i napustila vladu. I to se može protumačiti kao Vučićev gest prema briselskoj administraciji, da se neko doista stručan za evropske integracije uključi u pregovore Srbije o ulasku u EU (kojima se ne vidi kraj).

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.