Dimitrije Boarov – Nevolje s Navaljnim

Autor: Dimitrije Boarov

Mučna svetska vest – da je Putinov opozicionar Aleksej Navaljni, krajem prošle sedmice, skončao u 47. godini u sibirskom zatvoru, pod nejasnim okolnostima – dočekana je u Srbiji sa svojevrsnim mukom. Sticajem okolnosti, sa tom vešću se na nesrećan način suočio i sam predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, na Minhenskom forumu o bezbednosti (sedeći pored udovice Navaljnog), pa je u političko-protokolarnoj nezgodi izveo akrobaciju koja bi se mogla prepričati tragikomičnom rečenicom: žalimo slučaj, ne pozivamo ruskog predsednika na odgovornost za smrt njegovog sužnja i ostajemo na formuli da Ruskoj Federaciji nećemo uvoditi tražene sankcije. A taj stav samo je proširio „prazan prostor“ koji se poslednjih meseci ubrzano širi oko Srbije u Evropi i Americi. To se videlo još u Minhenu, gde se Vučić sreo samo sa onima koji nisu mogli da ga izbegnu.

Vest o smrti Navaljnog u Polarnom krugu, u kažnjeničkoj koloniji, uspostavljenoj još u Staljinovo doba (verovatno), dobila je ekspresno planetarno značenje, jer je takozvanom „kolektivnom Zapadu“ dala zgodan povod da Moskvi i Putinu pošalje poruku da se neće osloboditi konfrontacije na dugi rok, čak i ako ostvari sve svoje ratne ciljeve u Ukrajini i šire. Srbija je sve to, verovatno, razumela (već duže vreme), pa se ipak, o toliko dalekosežnom pitanju već odavno izjašnjava olako, gotovo unisono, mada je oko mnogo čega drugog i manje važnog podeljena na krv i nož.

Mučna svetska vest – da je Putinov opozicionar Aleksej Navaljni krajem prošle sedmice skončao u 47. godini u sibirskom zatvoru pod nejasnim okolnostima – dočekana je u Srbiji sa svojevrsnim mukom

Iako je nekako logično što je „nadguzna“ nomenklatura pretežno oćutala smrt Navaljnog, kao gotovo nebitnu vest (osim čelnika SNS-a Đukanovića, koji je u Politici čak napisao da pokojnik nije ni bio „politički zatvorenik“ nego prevarant na robiji), nekako je nelogično što su i glavne „podguzne“ stranke, to jest opozicija, izbegle da se Vučiću i njegovoj koaliciji suprotstave i na „ruskom pitanju“, kao pitanju „autokratske vlasti“ i „nedemokratskog sistema“. Zagledani u bitku za kontrolu „beogradske kase“, sa uverenjem da im Evropa može obezbediti nove lokalne izbore, čelnici opozicije navodno mudro izbegavaju teren na kome je, kažu ankete, Vučić odavno stekao prednost, veličajući rusko-srpsko bratstvo. Nažalost, kod krupnih odluka od kojih zavisi perspektiva jedne zemlje takvo politikanstvo postaje saučesništvo.

Predsedniku Vučiću ni Ekspo 2027. neće mnogo pomoći, ukoliko Srbija klizne u evroatlantsku izolaciju. Paradoksalno, ta izložba, uz koju je vezao i sopstvenu političku sudbinu, mogla bi postati i svojevrstan politički kamen oko njegovog vrata, ukoliko doživi neuspeh, onakav koji se neće moći prekriti vatrometima i zastavama.

Kad se pogledaju podaci o ekonomskoj kondiciji Srbije danas, može se videti da je Srbija „zinula“ više nego što može sama da proguta u narednom razdoblju, čak i uz pomoć zemalja koje pokušavaju da uspostave najnoviji svetski poredak suprotstavljen monopolu Zapada. U takvoj igri svaki pogrešan korak u kockanju sa dugoročnom perspektivom Srbije može se ispostaviti kao fatalan. Ekonomsku stabilnost zemlje zasad održava aranžman sa MMF-om, ali i on će uskoro iscureti. Rejting Srbije kod svetskih agencija (bb+ sa izgledima na poboljšanje) stoji na toj stepenici već godinama, a može se i smanjiti, već sutra, to jest brzo, itd. Sve su to suviše ozbiljne stvari za svaku odgovornu vlast koja želi da bude suverena.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.