Dimitrije Boarov: Nacionalni interes
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Nacionalni interes Srbije broj jedan je da se pribije uz Evropu, sve ostalo politikantsko ćeretanje je neodgovorno. Tako bih ja formulisao naklapanja o takozvanom “nacionalnom interesu”, koja su naročito raširena uoči svih naših političkih izbora, mimo svih realnih promena u svetu. A kad je reč o “nacionalnom interesu” – da građani sutra žive bolje, sigurnije i s lepšom perspektivom za svoju decu, s njim se ne bi trebalo kockati zarad umirivanja ličnih i kolektivnih frustracija i ostvarenja zasebnih ili grupnih ambicija ili profiterskih spekulacija. “Nacionalni interes” bi morao biti iznad bilo kojih ideoloških predrasuda, starih i novih teritorijalnih pretenzija, a pre svega iznad besmislenih tlapnji o povratku istorijske “srpske slave i veličine”.
Kad pogledate ključne izjave glavnih stranačkih aktera uoči izbora u Srbiji 3. aprila – oko rata Rusije protiv Ukrajine, prema NATO-u i njegovom oružju naspram ruskog i kineskog, oko američko-evropskih sankcija prema Ruskoj Federaciji, oko Evropske unije, oko Kosova, oko Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, oko vlasti u Crnoj Gori i prema Hrvatskoj – teško ćete uočiti bitne razlike u stavovima između izbornih takmaca vlasti i opozicije, između takozvanih levičara i takozvanih desničara, tobožnjih liberala i eksplicitnih tradicionalista. Razlike su navodno oko demokratije, nema je na vidiku, a svi je godinama obećavaju. Bolje bi bilo reći da niko nije zadovoljan “raspodelom moći”. Problem je ako se gore opisani “nacionalni interes” ne revidira u boljem interesu građana Srbije, onda ni nova “raspodela moći” neće ništa dobrog doneti, makar koliko sama po sebi bila potrebna.
Ako nećemo da narušimo dve trećine naše spoljne trgovine (sa EU), četiri petine naših investicija (Zapad), sedam osmina naših kredita u svetu, ako želimo da školujemo decu u najboljim svetskim školama, ako želimo da radimo i zarađujemo na evropskom tržištu i po njihovim zakonima o radu, da vozimo najbolje automobile i kamione, itd., onda nemamo zašto da seirimo što je neko izmislio “supersonično oružje” i što naši “snažni” prijatelji u svetu tuku do besvesti one slabije od sebe. Pa nije valjda to naša tradicija.
Verujem da većina građana Srbije bolje razume “nacionalni interes” Srbije od čitave kolone ovdašnjih navodnih “političkih lidera” (kojih je sve više), a koji sriču klauzule međunarodnog prava i svetskih sigurnosnih institucija, kao da će tamo pronaći sigurnost za Srbiju (veto i drugi bakrači), umesto da joj traže mesto u bezbednijem društvu, po cenu znatnih političkih troškova koje nameće inercija devetnaestovekovnih, anahronih shvatanja suverenosti i “nacionalnog prostora”. U kojoj to državi na svetu postoje grupe koje sebe nazivaju “suverenisti”, na primer?
Zaostalost Srbije u takozvanoj političkoj i “duhovnoj” sferi čini mi se da je veća nego u onoj privrednoj, bez obzira na to što je ova potonja u velikoj meri takođe zaostala (ali u njoj bar ima oblasti gde se krupnim koracima grabi za novim tehnologijama). Ta zaostalost, dakako, ne može se preskočiti ni brzo ni lako, ni na kakvim izborima pogotovu. Zato je potrebno da se magistralna orijentacija ka Evropi ne menja od danas do sutra, između dve akutne svetske krize ili između dva “drugarstva” ili “flerta” s vodećim političarima u svetu. Neko od svetskih legendi je odavno rekao: hajde prvo da pogledamo geografske karte i vidimo gde je hleb najsigurniji.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
