Dimitrije Boarov: Jačanje dolara
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Ekonomista Goran Radosavljević je na portalu Nova ekonomija izneo da je deo državnog duga Srbije u američkim dolarima oko 3,4 milijarde, te da bi dosadašnje jačanje dolara od 20 odsto prema evru i dinaru, u poslednjih deset meseci, praktično uvećalo naš javni dug za oko 580 miliona evra. Budući da je u budžetu Srbije za ovu godinu planirano da se izdaju garancije za novih 1,6 milijardi dolara zaduženja, što bi povećalo sadašnje učešće dolara u ukupnom dugu (od 11 odsto), Radosavljević smatra da će se valutni rizik Srbije do kraja godine znatno povećati. Inače, javni dug Srbije je na kraju maja iznosio 30,7 milijardi evra, što je oko 52,3 odsto procenjenog BDP-a države. Ovde treba dodati i proračun Fiskalnog saveta da nas kamate na strane zajmove već koštaju oko milijardu evra godišnje.
Uzroci „izjednačavanja“ deviznog kursa evra i američkog dolara uglavnom su poznati. Većina stručnjaka u te uzroke (u Evropi) ubraja „postkovidnu“ inflaciju, zimski porast cena energenata zbog rusko-ukrajinskog rata i pratećih sankcija EU prema Ruskoj Federaciji, smanjeni obim spoljne trgovine Evrope sa svetom, pad opšteg privrednog rasta i sporo prilagođavanje evropskih kamata u „pratnji“ američkog FED-a, koji je već počeo da vodi prilično restriktivnu monetarnu politiku u SAD. Ovde bi, naravno, bilo zanimljivo raspredati zbog čega Evropska centralna banka dosad nije dovoljno zaoštrila svoju tekuću (antiinflacionu) politiku, to jest zašto nije energičnije napustila prethodnu politiku jeftinog novca – ali je uopšteni odgovor na to teško pitanje prilično jednostavan: razlike između zaduženosti i interesa članica EU (pa i unutar „evrozone“) nameću „sporiji“ metod odlučivanja, s jedne strane, a interesi tih članica u svetskoj trgovini nisu identični interesima SAD, sa druge strane.
Praktično izjednačavanje dolara i evra, kad su u pitanju energenti, do izvesne mere „kompenzira“ junsko-julski pad cena nafte na svetskom tržištu (na oko 100 dolara za barel), što znači da Putinova gimnastika s plaćanjem gasa u rubljama (gasa koji zavisi od cena nafte, u većini formula uglavljenih u dugoročne ugovore o snabdevanju) zasad nije poljuljala dominaciju dolara u transakcijama oko nafte. Na drugoj strani, „pad evra“ ne smatra se u evrozoni kao nepogoda već, naprotiv, kao doprinos evropskim izvoznicima u konkurentnosti na azijskim, američkim i drugim tržištima. Šta će biti kasnije, kada poskupe i zajmovi u Evropi da bi se prikočila previsoka inflacija (8-9 odsto na godišnjem nivou), tek ćemo videti. Srbija u tom smislu ne treba da se raduje finansijskim problemima Evrope (kao što se raduju njeni rusofili i tabloidna glasila) jer životno zavisi od evropskih kredita i investicija.
Narodna banka Srbije počela je ove godine sukcesivno da povećava referentnu kamatnu stopu u okviru suzbijanja inflatornih očekivanja (nedavno je ona podignuta na 2,75 odsto) i u tom pravcu ne bi trebalo mnogo žaliti za negativnim posledicama koje takav kurs može imati na stopu rasta BDP-a – jer se „cena inflacije“ mora platiti i na taj način, a inflacija je, po mom mišljenju, po svaku privredu razornija čak i od recesije. Kad je reč o deviznom kursu, koji je i dalje glavno „sidro“ protiv inflacije cele srpske ekonomije, on očigledno prati sudbinu evra na međunarodnom planu, ali će biti pod sve većim pritiskom naših izvoznika, sapetih između „jakog dinara“ i sve viših troškova. To se vidi i po kuknjavi naših klaničara nakon Vladine uredbe o maksimiranju cena osnovnih vrsta mesa.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
