Dara, Aida, države – Ovde je reč o kolektivnim, političkim i državnim upotrebama filmova i istorije

Piše: Novica Milić

Pred kraj zime je poznata zabava u Holivudu, trka za Oskara. Ove godine su se Balkanci pojavili sa dva filma za nagradu američke filmske Akademije – tu su sarajevski film Quo vadis, Aida?, scenaristkinje i rediteljice Jasmile Žbanić, i beogradski film Dara iz Jasenovca, scenaristkinje Nataše Drakulić i reditelja Predraga Antonijevića. Oba filma su zasnovana, kako se kaže, na istoriji, prvi na masakru u Srebrenici, drugi na klanju u Jasenovcu. Tema su žrtve i već se temom izručuju uspostavljenim državno-nacionalnim narativima i političkim manipulacijama: žrtve se, naime, uzimaju kao nevine, a kad su žrtve iz mog naroda, onda je, ergo, i moj narod nevin. Kliše viktimizacije vodi klišeu dekulpacije, a iz tog temeljnog obrasca onda lako dolaze i drugi klišei kojih su puni ovi filmovi. Doduše, izgleda da ih sarajevski film lakše obrađuje jer priča o Aidi, ženi koja u srebreničkom streljanju ne uspeva da spase sinove i muža, što dramski prostor zgušnjava u ličnu tragediju, dok beogradski film teško uspeva da savlada opšta mesta na koja se poziva, pa nas, uprkos scenama grozote, ostavlja sa malo emocije jer izostaje empatija, čak i sa devojčicom Darom koja spasava brata, pa film tone u surovost i sirovost, uvršćujući se samo tehnički u umetnosti, dok mu umetnost kao pogled na događaje kojima se bavi ostaje uskraćena i bledi u već viđeno.

ŽRTVE

Ali neka ocena o estetskim dometima za oba filma ostane u sferi pojedinačnog ukusa. Ovde je reč o kolektivnim, političkim i državnim upotrebama filmova i istorije. Kritika koja sebe smatra ozbiljnom zamerila je Antonijevićevom filmu da mu nedostaje kontekst, odnosno dublje, kako se obično kaže, ispitivanje jasenovačke tragedije, odnosno ustaških zločina. Takva zamerka ne ide daleko, pripada istoj jednostranosti jer nije posao filma saznajni, to je posao istoričara. A istoričari su, od Viktora Novaka do Slavka Goldštajna, solidno obavljali svoj posao, Jasenovac je istraživan i nastavlja se istoriografsko istraživanje jer se od Jasenovca ne može pobeći; hrvatski istoričari su u tome ozbiljni, takva ispitivanja pre nedostaju među srpskim istoričarima.

Opšti nacionalni okviri iz kojih dolaze filmovi čine ih pogodnom građom za nacionalističke manipulacije, pa su se, naročito u beogradskom slučaju, dežurne ekipe nacionalista dale na posao. Antonijevićev film je promptno prikazan na državnoj televiziji u udarnom terminu, čak u okviru zabavnog programa(?), sam reditelj je dočekan ovacijama u brlogu od republičke Skupštine, a film je poslužio kao povod za moronsku ideju Vučića, Dodika, njihovih avatara i sličnih talibana da ubuduće država piše “identitetske” udžbenike za đake, naročito iz istorije. Istoriografija će se zasnivati na filmovima, ionako se dosad zasnivala na deseteračkim pesmama, a to saznanje će raspaljivati mržnju među Balkancima dokle traju, a trajaće dok se uzajamno ne istrebe. Da li će i bošnjački političari doći na sličnu ideju sa Aidom, ne znam, ali me ne bi čudilo. Sve su pretpostavke tu, još samo fali Oskar.

Tema su žrtve i već se temom izručuju uspostavljenim državno-nacionalnim narativima i političkim manipulacijama: žrtve se, naime, uzimaju kao nevine, a kad su žrtve iz mog naroda, onda je, ergo, i moj narod nevin

ZLOČINCI

Jednostrano se okrećući žrtvama, oba filma verovatno računaju na rasprostranjenu predrasudu iz estetike prenete na istoriju da ćemo, gledajući stradanja, doživeti tzv. katarzu. Ali je katarza još od Aristotela dvosmislena. Ona se sastoji od straha i sažaljenja i, ako se čistimo od tih afekata, tada bi oni trebalo da slabe, a ako ih pročišćujemo, oni jačaju. Međutim, dok je u antičkoj tragediji ova dvosmislenost ugrađena u kompleksnost tragičkih junaka i situacija, u filmovima ove vrste, a naročito u beogradskom primeru, surovost i sirovost nasilja ostaje jednoznačna, otuda jednostrana. Sarajevski film, ali samo na jednom mestu, kao da se okreće pitanju zašto se zbiva toliko nasilje, kad jedna visoka Mladićeva oficirčina, bahata i nasilna (igra ga odlični BH glumac Emir Hadžihafizbegović), na odgovor kasnijih žrtava da među njima nema onih koji su nosili oružje, da su svi civili, opsuje i kaže, citiram: “Civili? Pa s kim ratujemo četiri godine, jebem vam majku vam jebem! S kim?”

Zaista, s kim ratuju Srbi, Hrvati, Bošnjaci i ostali Balkanci, zbog čega čine genocidne i ostale strašne zločine? Možda zato što su upravo – civili? Pitanje deluje neobično, ali bi nas okrenulo nečem važnijem od navodne katarze kojom se neće sprečiti ponavljanje zločina u stvarnom, istorijskom životu. Naime, i stara i nova moderna misao na problem zločina gleda ili tako što zločince predstavlja kao zveri, ili im pripisuje neku vrstu satanističke motivacije, ili ih slika kao orgijastične spodobe (u Antonijevićem filmu sadizam je spojen sa seksualnim porivom). U slučaju beogradskog filma jedino što sam u brojnim tekstovima našao jeste pitanje koje je sebi u jednom prigodnom intervjuu postavljao glumac Marko Janketić. On je u filmu odlično odigrao ulogu Maksa Luburića, komandanta logorskog sistema u NDH, šefa svih jasenovačkih krvnika, toliko odlično da ga, kaže, ljudi na ulici susreću i gledaju s mržnjom, kao da je sam Luburić. A odlično je odigrao jer se u pripremi za ovu ulogu (na oskudnom materijalu uglavnom slabo dramski ocrtanih likova u filmu) zapitao: “Meni je fascinantno da su ljudi koji su počinili te zločine i ubijali imali i porodice – žene, decu. Nije mi jasno kako neko može da neguje porodicu i neguje sopstveno dete, a da uzme malu bebu u ruke i tresne je o pod ili da joj prospe mozak”. Janketić je iz tog pitanja izgradio ulogu, a da su takva pitanja sebi postavljali autori filma Antonijević i Drakulićka, imali bi šanse da naprave delo koje bi bilo više od ilustracije.

Jednostrano se okrećući žrtvama, oba filma verovatno računaju na rasprostranjenu predrasudu iz estetike prenete na istoriju da ćemo, gledajući stradanja, doživeti tzv. katarzu

DRŽAVA

Naime, mišljenje – a ne samo umetnost, naročito filmska – zazire od bavljenja temom zločinaca. Razjašnjavanje prirode i vrste zločina, neka vrsta njegove racionalizacije, po pravilu idu tankom, vrludavom i opasnom linijom njegovog pravdanja: moderni racio je ne samo razlog kao osnova već i osnova kao legitimacija. Ako su zločinci, makar obučeni u vojničke odore, ipak civili, onda je zločin ove vrste političko pitanje, odnosno deo političkog delovanja kojim upravlja određeni državni projekt. Zločinac tada nije animalno, primitivno, verski zatucano ili satansko biće, ma kako tražio alibije u prirodi, veri, kultovima ili nesvesnom, on je funkcioner države, šraf njenog mehanizma. On je sa sebe uklonio teškoću lične, pojedinačne savesti jer je savest postala stvar državne politike. Ili, kako je još Niče upozoravao: “Uopšte nemam hrabrosti da ubijem niti jednog čoveka, pa čak ni samo da izbičujem niti to čak – ali čudovišna mašina države prevladava pojedinca, tako da on odbacuje odgovornost za ono što čini”. I još kaže: “Država? Šta je to? Država znači najhladnije od svih hladnih čudovišta. I hladno laže; i ta laž izlazi iz njenih usta: ‘Ja, država, ja sam narod’.”

Nisu najveći monstrumi zveri, zveri kad ubijaju ili se brane ili su gladne, već su najveći monstrumi ljudi koji u ime svojih država, a onda i naroda, tj. nacija, čine najgore stvari drugim ljudima

I jasenovački i srebrenički genocid nastali su u sklopu državnih projekata. Iza vojnika koji kolju ili streljaju stoje civili, državni naredbodavci ili ideolozi. Estetska, pozorišna ili filmska katarza neće nas spasti od ponavljanja zločina već samo ako uđemo u poreklo zločina i mehanizma civilno-vojnog pretvaranja ljudi u zločince preko državnih politika. Pitanje zla je opasno pitanje i svi koji misle da nešto misle kad klišetiraju odgovore u bestijalizaciji zločinaca – greše. Iako sam sklon levičarenju kad je reč o siromašnima, antropofil povodom migranata, čak bih se odao ekoterorizmu kad vidim kako čovečanstvo uništava ovu planetu, jedino svoje stanište, problem države kao zakonodavca zla vraća me lucidnosti liberala jer on na državu uvek gleda s podozrenjem. Država je za liberala potencijalni kriminalac, a lako postaje zločinac. Nisu najveći monstrumi zveri, zveri kad ubijaju ili se brane ili su gladne, već su najveći monstrumi ljudi koji u ime svojih država, a onda i naroda, tj. nacija, čine najgore stvari drugim ljudima. Nema države, ili barem ja nisam čuo za takvu, koja se nije osnovala na ovom ili onom zločinu. To je dubinsko pitanje Njegoševog “Gorskog vijenca”, ali kad je površno čitano kao zapisnik s neke đetićke skupštine koja se založila za “istragu poturica”, tada od tako površnih čitalaca, ako se dograbe državne i onda vojne moći, brzo dobijamo Karadžiće i Mladiće. Ili ako se jevanđelje zameni nacionalnim katehizmom, pa se okade država i nacija, onda se rađaju Pavelići, Luburići i Stepinci. Klišei iz filmova o genocidima pogodni su za nacionalističko raspirivanje mržnje i propagandu ispiranja savesti, ali razmišljanje o zlu ne može bez razmišljanja o politici, odnosno o državi. Pa ni razmišljanje o državnim filmovima i genocidima.

Klišei iz filmova o genocidima pogodni su za nacionalističko raspirivanje mržnje i propagandu ispiranja savesti, ali razmišljanje o zlu ne može bez razmišljanja o politici, odnosno o državi. Pa ni razmišljanje o državnim filmovima i genocidima

Tekst je prenet iz Novog magazina.