Damir Okanović: Nesreće su upozorenje, a ne kazne

Koje su to mere, šta su to oni uradili a da je imalo tako efektne rezultate?

U pitanju je vrlo složen problem, to je u načelu 400 mera koje bi trebalo preduzeti u Srbiji u narednih sedam do deset godina ali nijedna neće doneti rezultat preko noći. Ako pogledamo Srbiju kroz vreme, mi beležimo trend smanjenja nezgoda sa tragičnih ishodima jer smo mi devedesetih imali po 2.000 smrti u saobraćaju, a danas je to četiri puta manje.

Kasnimo sa sprovođenjem sistemskih rešenja odnosno mi reforme sprovodimo veoma sporo i mnogo sporije nego što su to radile zemlje koje ste pomenuli. Počnimo od reforme sistema upravljanja bezbednosti saobraćaja gde smo mi 2019 dobili sistem koji je jedna od najboljih na svetu. Međutim, onako kako je tada zamišljen, sistem nije do kraja realizovan u praksi a sada je došlo vreme da se i on reformiše i napravi iskorak. Mimo toga, mi smo se od 2017. do 2021. godine najviše bavili ispravnošću vozila i to je bio strateški pogrešan pravac.

Zašto, zar nije ispravnost vozila jedna od pretpostavki bezbedne vožnje?

Naravno, ali niti je prvi niti najvažniji uzrok nesreća a to je i te kako važno uzeti u obzir kada pristupate sistemskom rešavanju određenog problema. Ugrubo rečeno, tri su ključna faktora saobraćajnih nezgoda a to su ljudski faktor, nebezbedan put i tehnički neispravno vozilo. Od 100 nezgoda, čak 80 je izazvano nebezbednim ponašanjem čoveka, od 10 do 15 odsto zbog puteva koji su u lošem stanju i tek pet odsto zbog neispravnog vozila. Ovde su uglavnom u pitanu problemi sa signalizacijom, pneumatici i uređaji za zaustavljanje. A kako mi činimo naše građane bezbednima? Tako što se već godinama od 2017. bavimo onim što strava najmanje problema i za to angažujemo sve resurse, bavimo se uređajima koji nemaju nikakve veze sa bezbednošću kao što je insistiranje na kukama za vuču ili zatamnjena stakla.

Da li je jednako nesvrsishodno aktuelno insistiranje na ovalnosti diskova?

Da, to je upravo taj princip. Ja postavljam pitanje koliko će života biti spaseno primenom kontrole ovalnosti diskova i ako će ijedan podržavam ovu meru ali čisto sumnjam. Poenta je da se država bavi nečim što nema veze sa bezbednošću dok manje od petine učesnika u saobraćaju vezuje pojas na zadnjem sedištu. Putevi su nam puni rupa, vozačima je normalno da pričaju mobilnim dok voze a na sve to mi reagujemo tako što tražimo od vozača da su im kola u svakom trenutku kao za sajam automobila.

Šta je rešenje?

Najpre da shvatimo da smo najveći problem mi- svi učesnici u saobraćaju što znači da su ljudi ti kojima se treba okrenuti u strateškom rešavanju problema nebezbednosti. U prevodu, ljude treba obrazovati od malih nogu, ne kolike su kazne nego kako se dešavaju nesreće, zašto je važno da se ne prelazi mimo pešačkog i zašto je posebno važno poštovati ograničenja i naravno, ne voziti pijan ili pod opijatima. Naši ljudi to rade zato što misle da to ne donosi nikakvu štetu a tako misle jer nisu edukovani. Nisu, kao što nisu ni naša deca. Ako neko misli da visoki kaznama taj problem može da se reši grdno se vara jer mi nemamo kapacitete kao što nema nijedna država na svetu da kontrolišemo sve učesnike u saobraćaju. Ključna je edukacija i to je ono što imaju skandinavske zemlje, što ste pitali na početku. Tamo ljudi znaju da je vozaču sa brzinom od 50 km/h potrebno 28 metara da bi ukočio i zato ne istrčavaju niti povećavaju brzinu u naseljenom. Ne zato što se boje nekakve kazne.

Šveđani imaju saobraćajno obrazovanje u vrtiću, osnovnoj i srednjoj školi. Mi smo jedna od četiri zemlje u Evropi koja ga ima samo u osnovnoj školi i to tako da se deca umore učeći napamet vrste saobraćaja umesto da im se objasni zašto je određena situacija rizična. Nastavnici ih teraju da pamte znakove napamet umesto da im se kroz primere, slike i konkretne situacije objasni šta sve može izazvati tragediju sa nimalo lakim posledicama. Predavanja koja smo držali po školama su jasno pokazala da deca hoće da čuju sve ako im se priđe pametno i otvoreno, ako se od njih ne traži da bubaju napamet pravila već im se objasni zašto su određene situacije opasne i koliko.

Dugo govorite o značaju obrazovanja i odraslih ali pre svega, dece. Imamo li mi kapaciteta za tako nešto?

Naravno da imamo. Pa to su hiljade kvadrata u školama, hiljade zaposlenih koje ne treba dodatno edukovati, bar ne mnogo. Uostalom, neki i danas to rade i to sa nemalim brojem časova ali kako? Moje dete u petom razredu sada uči o elevatorima i pokretnim trakama. I kad vi decu umorite sa tom teorijom, kako očekujete da će se posvetiti nekoj temi ili se zainteresovati da shvate zašto je vezivanje pojasa toliko važno. Inače, deca nam najviše stradaju zbog nevezivanja pojasa ili što nisu u sedištu. Jednostavno, dolaze nam generacije neobrazovane dece a to su sve budući vozači. Porazno je što je još 2009. godine Ministarstvo trebalo da usvoji novi nastavni plan za obrazovanje i vaspitanje u saobraćaju ali to do danas nije učinjeno.

Roditelji dece stradale u saobraćaju traže strože kazne za nepažljive vozače.

Svakako da sa stanovišta zadovoljenja pravde jer je zaista nedopustivo da ubijete dete i dobijete dve godine zatvora. Ali, mimo zadovoljenja pravde, povećanje kazni neće promeniti ništa a zašto, to sam objasnio. Najvažnija sistemska mera je kvalitetno i sadržajno obrazovanje nacije ali ne fasadno, kako mi često radimo.

Jeste li se obraćali Ministarstvu prosvete ovim povodom ili drugim relevantnim institucijama?

U nekoliko navrata ali smo uvek dobili isti odgovor da je nemoguće sada se baviti i saobraćajem, da je sistem pretrpan, da je previše i da im stalno neko traži da izmene nastavni plan i program. Kao da niko ne čuje da je smrtnost u saobraćaju vodeći uzrok smrtnosti populacije od 15 do 30 godina. Dakle, kada naša deca završe osnovnu školu oni postaju potencijalne mete i umesto da to prepozna i odmah rešava, sistem to ignoriše.

Kod nas je problem što je generalno sistem zatvoren za promene. Plus, ceo sistem je opterećen birokratijom, procedurama i administracijom što umnogome usporava reforme. I naravno, na sve to imamo javašluk putara kojima treba i po tri godine da zamene jedan saobraćajni znak.

Da se svi sutra ujutro probudimo saobraćajno osvešćeni rupe na putu ne možemo izbeći.

Nisu to samo rupe. Mnogo je problema od saobraćajne signalizacije, loše projektovanje, gradnja i održavanje puteva ali je suština opet u čoveku i angažmanu preduzeća koja se bavi ovim pitanjima a koja su zaista na odmoru već duži niz godina. Ministarstvo unutrašnjih poslova je angažovalo 120 odsto svojih kapaciteta ali sami, oni ne mogu rešiti problem. Imamo Agenciju za bezbednost saobraćaja koja bi trebalo da ima najvažniju ulogu u svemu a oni rade sa maksimum 15 odsto kapaciteta i sve zajedno nas je i dovelo ovde gde smo. Ako se ovako nastavi, mi nećemo postići cilj da se spustimo ispod 400 poginulih što je zacrtano još 2015. godine.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.