Ćutanje nije mudrost već kukavičluk

Razgovarala: Jelena Aleksić, Izvor: Novi magazin

Uvukla se među građane bojazan da će „završiti kod lekara“. Kod plemenitih, ako ne i najplemenitijih među nama koji su život posvetili lečenju, ozdravljenju svakoga od nas bez razlike na boju kože, pol, godine, kumovsku i(li) prijateljsku vezu. A ipak, strahujemo. I nadamo se da ćemo u „zlom času“ imati viška evra da odemo privatno na pregled. Dokle tako? To je pitanje koje na početku razgovora postavljamo profesoru Draganu Deliću, doktoru sa 40 godina iskustva, čoveku koji je od nedavno i poslanik u Skupštini Srbije i predsednik Odbora za zdravlje stranke „Srbija centar“. 

Jer, profesor Delić pored kritike nudi vrlo konkretna rešenja, predloge i sasvim primenjive terapije koje bi zaustavile sveopštu dekadenciju zdravstvenog sistema u Srbiji. Upitan da postavi anamnezu zdravstva u Srbiji, odgovara: „Zdravstveni sistem Srbije me već godinama podseća na zapuštenu livadu sa bar dvadesetak pojedinačnih ili grupnih, višeslojnih i višeznačnih problema. Toj dijagnozi možemo da dodamo i druge dubinske probleme, nešto što nije vidljivo široj zajednici: šest godina je u proseku kraći život u Srbiji nego u visokorazvijenim zemljama Evrope, ukupna smrtnost u Srbiji iznosi 14,6 na hiljadu stanovnika, a evropski prosek je 10,8. Po incidenciji od karcinoma Srbija zauzima 13 mesto u Evropi, ali smo po stopi smrtnosti na samom vrhu, a drugi u svetu posle Mongolije; ispitivanjem u 65 zemalja dokazano je da je Srbija najveći potrošač lekova za smirenje. Neosporno je i da su poslednjih godina u Srbiji učinjeni značajni pomaci u poboljšanju infrastrukture, kupovini savremene opreme i tehnologije, uvođenju integrisanog zdravstvenog informacionog sistema i lečenju retkih bolesti.“

Ako predsednik države izjavi da će ljudi u specijalnoj vojnoj jedinici sa osnovnom školom imati osnovnu platu više od 2.000 evra, ne vidim razlog zašto kardiohirurzi ili neurohirurzi ne bi imali platu od 3.000 evra

Šta je onda problem? 

Pa, evo šta. Promene koje nalažu transparentne tendere, znanje, iskustvo, viziju, strožu kontrolu trošenja finansijskih sredstava, bolju organizaciju i rukovođenje utemeljeno u autoritetu znanja i morala – ostale su po strani, gotovo marginalizovane i zaboravljene. Zato se kao čvrsta konstanta, od početka devedesetih godina prošlog veka, održavaju i umnožavaju brojni problemi u srpskom zdravstvu: slabi rezultati u oblasti promocije zdravlja i sprečavanja bolesti, zapostavljena primarna zdravstvene zaštita, neujednačeni ishodi lečenja, višemesečno/višegodišnje čekanje na dijagnostičke procedure i lečenje, nepovezanost pružaoca usluga, korupcija itd. 

Ipak, istakao bih kao ključno rezultate istraživanja „Štada grupe“ koje je pokazalo da samo 54 odsto građana Srbije ima poverenje u izabranog lekara, a samo 38 odsto ima poverenje u lekara specijalistu.

Zašto je nepoverenje u lekare tako veliko?

Brojni su problemi unutar zdravstvenog sistema koji negativno utiču na kvalitet i efikasnost rada lekara, njihovu motivaciju i zadovoljstvo radom, pa i ličnu satisfakciju: nevrednovanja rada i rezultata rada, odsustvo promišljene i dugoročne kadrovske politike, nerazumevanje i odsustvo podrške za stručno usavršavanje, loša organizacija rada, preopterećenost i manjak lekara, politizacija zdravstva, nekompetentnost v.d. direktora i upravnih odbora, mnoštvo mogućih etičkih stranputica, ozakonjenje korupcije itd.

Skoro milijardu evra godišnje građani potroše na lečenje kod privatnika, plaćanje laboratorija i lekova iako sve vreme plaćaju doprinose za zdravstvo 

Kako smo, profesore, došli dotle da nam ljudi iz bolnica izlaze bolesni uz preporuke da odu kod privatnika za snimanja ili po još rezultata? 

U pravu ste, znatan broj osiguranika odlaskom kod privatnog lekara, u privatnu laboratoriju ili kupovinom lekova dodatno finansiraju svoju zdravstvenu zaštitu i to je trenutno 42 odsto – skoro milijardu evra! – od ukupne zdravstvene potrošnje u Srbiji. Izdvajanje „iz džepa“ je oko tri puta više u našoj zemlji nego u zemljama EU sa izuzetkom Bugarske i Mađarske i što je posebno bitno, to dovodi građane sa niskim primanjima u neravnopravni položaj. 

Dopunski rad lekara ukinuti zauvek

Između ostalog predlažete i ukidanje dopunskog rada lekara kod privatnika što je za pacijenta sigurno spas ali je pitanje kako ćete platiti i odakle lekare 3.000 evra i tako ih zadržati u državnom sistemu? 

Ukoliko želimo da budemo nepristrasni, stvarnost je neumoljiva: postojeći sistem i praksa dopunskog rada dodatno urušavaju poverenje između lekara i osiguranika, a što je još gore, redukuju efikasnost i kvalitet rada pojedinih lekara u matičnim zdravstvenim ustanovama. S druge strane, osiguranik ima dodatne troškove što donosi ekonomske probleme i etičke dileme. Grubo govoreći, zašto bi neko dva puta plaćao istu uslugu? 

Iskreno verujem da je najbolja zaštita od „želje“ za dopunskim radom, pravilno i objektivno vrednovanje rada i rezultata rada svakog zaposlenog. Zar nije izlečenje „sladak plod gorkog korena“, kako za bolesnika, tako i za njegovu porodicu? Konačno, ako predsednik države izjavi da će ljudi u specijalnoj vojnoj jedinici, sa osnovnom školom, imati osnovnu platu 2.000 evra, ne vidim razloge zašto kardiohirurzi, neurohirurzi ili intenzivisti ne bi imali platu od 3000 evra.

Naravno, novca ima i može se obezbediti na različite načine. Prvi način je domaćinskim poslovanjem države čije nas je upravljanje EPS-om u samo godini dana koštalo tri milijarde evra. Drugi način je suzbijanje korupcije koja nije ništa drugo do prelivanje naših para u tuđe džepove. Znajte da ako se uspostavi pravi sistem vrednovanja i nagrađivanja, koji ističe važnost i značaj lekarske profesije za celokupno društvo, dopunski rad zdravstvenih radnika trebalo bi da postane samo muzejska postavka jednog nesrećnog vremena i pogrešnog rešenja.

O čemu se tu radi? 

Javni rashodi zdravstva „po glavi stanovnika“ u Srbiji su 2019. godine bili samo 353 evra, a to je čak sedam puta manje od proseka svih zemalja članica EU – 2. 565 evra. Gotovo je nepristojno navoditi Norvešku, zemlju van EU, sa 6.116 evra. Ovako niska javna izdvajanja za zdravstvo u Srbiji nisu dovoljna da se obezbedi savremena, kvalitetna i efikasna zdravstvena zaštita, a koje je utvrđena zakonskim rešenjima o obimu garantovanih prava. Poseban problem je politička nespremnosti svih vlastodržaca da pravednije i razumnije preraspodeli društveno bogatstvo. 

U knjizi koju ste izdali nedavno predlažete vrlo konkretne načine kako ojačati zdravstveni sistem na svim nivoima? 

U „Srčanoj knjizi“ sam predložio osam različitih načina za povećanje javnog izdvajanje za zdravstvo, ali i dvadeset načina za smanjenje tekućih troškova. Navešću vam samo neke među kojima formiranje jedinstvenog zdravstvenog sistema u funkcionalnom, doktrinarnom i ekonomskom smislu, definisanje osnovnog paketa zdravstvenih usluga, ustanovljenje podsticajnih mehanizama finansiranja zdravstvenih ustanova zasnovanih na kriterijumima kvaliteta, efikasnosti i bezbednosti, na nivou primarne zdravstvene zaštite pomeriti težište rada ka preventivnoj medicini, lekari primarne zdravstvene zaštite, uz stvaranje odgovarajućih preduslova, moraju smanjiti upućivanje bolesnika na viši nivo zdravstvene zaštite, obavezna primena vodiča dobre kliničke prakse…

Gde su još kritične tačke i kakve su preporuke glede kadrovske politike koja u ovaj analizi podrazumeva korenite promene? 

Nažalost, proteklih godina odnosno decenije, doneta su brojna ishitrena i pogrešna rešenja u oblasti ljudskih resursa: zabrana odobravanja specijalizacija, volonterske specijalizacije, zabrana zasnivanja radnog odnosa radi popunjavanja slobodnih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava iz 2013.god. Mi smo 2021.godine imali 1.800 specijalista manje nego 2011.godine, a specijalisti su ti koji nose i razvijaju zdravstveni sistem. Zato je predlog da kadrovska politika bude planska, dugoročna, promišljena, sveobuhvatna, etički utemeljena i razvojna. 

Knjigu sa detaljnim predlozima i uz prateće pismo kao poziv na širu debatu ste uputili na sve relevantne adrese, ali ste naišli na „zid ćutanja“. 

U knjizi nema subverzivnih tema, niti političkih provokacija, niti apokrifnih stavova. Jednostavno, suština predloženih promena u „Srčanoj knjizi“ je da zdravstveni sistem Srbije treba tako organizovati i finansirati, da svakom građaninu ove zemlje zdravstvena zaštita bude dostupna, u svako vreme i na svakom mestu. I drugo, da ta zdravstvena zaštita bude kvalitetna, efikasna i maksimalno bezbedna za sve osiguranike. Svih 170 predloga u knjizi u saglasju su sa postavljenim ciljevima. 

Talasi stručnog i moralnog nemira mi nalažu da istaknem presudan značaj izlaska iz merkantilnog ćutanja bitnih udruženja i institucija kada je u pitanju i ova kompleksna i osetljiva tema: Zdravstvenog saveta Srbije, Lekarske komore Srbije, Srpskog lekarskog društva, instituta i zavoda za javno zdravlje, Odbora za zdravlje Narodne skupštine i brojnih udruženja pacijenata. Granica trpljenja, kako građana, tako i lekara, odavno je dostignuta u zdravstvenom sistemu Srbije, i to je činjenično a ne izmaštano stanje. 

Tri godine organizovanog, sinhronizovanog i promišljenog rada, uz učešće svih relevantnih faktora, smatram razumnom i prihvatljivom vremenskom odrednicom za utemeljenje i realizaciju nove zdravstvene politike u Republici Srbiji.

Napravili ste sasvim dobar šlagvort za pitanje o vašim razlozima ulaska u parlament? 

Entuzijastično verujem da je jedino znanje stečeno kroz odlično obrazovanje, kroz kontinuiranu edukaciju i kroz plodotvoran rad poslednja nit za koju se može uhvatiti ovo umorno, satrveno i duboko podeljeno društvo. Ukoliko se autoritetu znanja sa gospodstvom uma doda i autoritet morala, onda smo na dobrom putu. Ukoliko u to ugradimo i stav da je politička aktivnost „briga o javnom dobru“ onda smo na pravom putu. Prema tome, politički angažman ne shvatam kao proces afirmacije, samopotvrđivanja i samodokazivanja u vremenu mog biološkog kraja, već kao, pomalo, romantičan pokušaj da nešto promenim u zdravstvenom sistemu Srbije. 

Ne prepoznajem sebe u strašljivoj većini koja ćutanje doživljava kao mudrost, niti kukavički i oportunistički mentalitet može ustanoviti procesa ozdravljenja srpskog društva. Takođe, ne prihvatam floskulu „Kakva Srbija, takva i Skupština“. Narodna skupština može i mora da bude bolja, gde podanik postaje građanin, gde se afirmiše delotvornost argumenata i znanja, gde se neguje kultura dijaloga, gde su kompetentnost i poštenje uslov za početak pravih demokratskih procesa.

Narodna skupština može i mora da bude bolja, gde podanik postaje građanin, gde se afirmiše delotvornost argumenata i znanja, gde se neguje kultura dijaloga, gde su kompetentnost i poštenje uslov za početak pravih demokratskih procesa

Zanimljivo je da ćete biti kolega sa „kolegom“ antivakserom. Šta ulazak jednog antivaksera u parlament govori o nama dok se borimo sa epidemijama na koje je civilizovani svet zaboravio? 

Surova je činjenica da godišnje četiri miliona dece umire od zaraznih bolesti koje su mogle biti sprečene vakcinacijom. Podsećam da je tokom pandemije „svinjskog“ gripa 2010. godine u našoj sredini preminulo više od 160 osoba, među njima i trudnice, da je 2017. godine zbog morbila preminulo 15 osoba, da smo treću u svetu po višku smrtnosti tokom pandemije kovida-19, da je u tekućoj epidemiji pertusisa umrlo već petoro dece. 

Za mene je to stručno i etički neprihvatljivo.

Zabluda je da svi lekari mogu kompetentno govoriti o stručnim aspektima vakcinacije, jer to zahteva, kao i u drugim oblastima medicine, užu edukaciju, lično iskustvo i primenljivo znanje. Zabluda je što pojedini lekari svoje (ne)opravdane sumnje u efikasnost i bezbednost pojedinih vakcina žele da podele sa laicima, kao da će im oni pomoći u pronalaženju istine. Rezultati su zbunjenost i neodlučnost građana, na jednoj strani, i jeftina popularnost tih lekara, na drugoj strani. 

Bolest X 

Naučna istina je da celo čovečanstvo pliva u istom „mikrobnom moru“, da je pandemija prirodan proces, pri čemu je koevolucija patogenih mikroorganizama i njihovih domaćina (makroorganizama) uvek uzajaman proces, najčešće s uspostavljenom biološkom ravnotežom. Činjenica je da je naša planeta postala globalno selo, da su državne granice napokon otvorene, da ljudi putuju ili migriraju i da je moguće „prelivanje“ različitih infekcija iz regiona u region, iz države u državu. I ovaj virus, kao i oko 3.500 pre njega, preskočio je barijeru vrste i ušao u humanu populaciju i mi smo sada za njega „slepa ulica“. 

Kao i drugi animalni virusi, on će se prilagoditi novonastaloj situaciji što će mu omogućiti lakše prenošenje, razmnožavanje i vremenski neograničeni opstanak. Sve to govori da virus nije „poražen“, odnosno da je on već ostvario svoj jedini biološki cilj- vremenski neograničeno razmnožavanje uz nizak letalitet svojih domaćina.

Novootkriveni virus SARS-CoV-2, sigurno neće biti i poslednji u ovom veku. Samo kod slepih miševa dokazano je novih šest virusa korona. Pored ovog virusa, tridesetak drugih virusa (virus gripa, enterovirusi, virus zapadnog Nila, virus denga groznice, virusi ebola i marburg groznice, neki hantaan virusi itd.) imaju epidemijski potencijal i nalaze se „na čekanju“.

Za budućnost predviđam jednu krhku ravnotežu između mikroorganizama i makroorganizama. Nerazumne ljudske aktivnosti, samodovoljnost i atrofija lične i kolektivne odgovornosti mogu dovesti do poremećaja te ravnoteže na našu štetu: na primer, globalno zagrevanje, krčenje šuma i redistribucija vektora, nekritička upotreba antimikrobnih lekova, smanjen obuhvat stanovništva vakcinacijom, (biološki) ratovi, prisilne migracije, osiromašeni zdravstveni sistemi, nedovoljno kontrolisani eksperimenti u laboratorijama itd.

Hoću da verujem da će se ljudi napokon prizvati pameti i učiniti sve, kroz zdravstveno obrazovanje, da svom potomstvu izgrade i ostave sigurnu budućnost. Ono što me plaši je uverenje da je čovek biće sa urođenom greškom koje brzo zaboravlja i da je često „heroj“ propuštenih prilika. Očito je u našoj prirodi da pravimo i ponavljamo greške, tvrdoglavo i infantilno, uz nerazumno precenjivanje naše snage i značaja

Otkud nam toliki otpor vakcinaciji i zašto se filozofija „antivakcinaša“ tako primila na tlu Srbije? Čija je to odgovornost i šta je rešenje?

Zabluda je da smo mi superiorniji u odnosu na mikroorganizme koji imaju respektabilnije biološke osobine: brojnost, raznovrsnost, izdržljivost i prilagodljivost. Zabluda je da su tzv. dečije bolesti dobroćudne i da ih treba preležati. Klinički tok i ishod tih bolesti zavisi od brojnih i nepredvidljivih faktora i moguće su preteške forme sa brojnim komplikacijama i smrtnim ishodom. Na žalost, kao lekar bio sam svedok umiranja dece zbog „običnih“ infektivnih bolesti, kao i brojnih posledičnih stanja. 

Činjenica je da je Srbija zemlja sveznalica, mudraca i eksperata mlađih od 30 godina koji se, naravno, razumeju i u vakcinaciju. Međutim, vakcinacija treba da bude isključivo i samo stručno pitanje za meritorne osobe, ali ne i za sledbenike relativizacije i alternativnih činjenica. Zabluda je rasprostranjeno očekivanje laika da vakcina ne sme da ima neželjene efekte. Takvo uslovljavanje nisam čuo za lekove koji se široko i često nekritički primenjuju sa brojnim neželjenim efektima. Na svu sreću, neželjeni efekti vakcina su, gotovo isključivo, blagi i prolazni. Prema tome, nema medicine bez rizika.

Zašto mi to ne znamo nego smo skloni da verujemo informacijama sa interneta? 

Normalno je za očekivanje jedan aktivniji, ubedljiviji i glasniji stav pojedinih institucija zdravstvenog sistema, npr. instituta i zavoda za javno zdravlje, Zdravstvenog saveta Srbije, komore zdravstvenih radnika. Generalno, nama nedostaje nam zdravstveno obrazovanje stanovništva koje se mora realizovati, pre svega, kroz primarnu zdravstvenu zaštitu. Građane treba upoznati da je u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti u čl.15 zapisano: „Pojedinac je dužan da čuva sopstveno zdravlje, ali i zdravlje drugih ljudi“. Samodovoljnost, koju nam je neoliberalizam ponudio kao izuzetno primamljiv izbor, nije prihvatljiva ukoliko ona ugrožava druge ljude. Izlaz je isključivo u obrazovanim, samosvesnim i solidarnim građanima.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.