Čedomilj Mijatović i dometi evropeizacije Srbije krajem 19. veka

Piše: Slobodan G. Marković. Izvor: Novi magazin

Čedomilj Mijatović (1842-1932) bio je jedan od osnivača ekonomske nauke u Srbiji, prvi stalni novinski dopisnik iz Londona i s Londonske berze. Postao je član Srpskog učenog društva s 25 godina, a bio i među prvih 16 akademika Srpske kraljevske akademije i njen drugi predsednik. Polovinu dugog života proveo je u Londonu i u sećanju savremenika njegovo ime, i ime njegove supruge Elodi, ostalo je neraskidivo povezano s britansko-srpskim kulturnim vezama.

Po završenom Liceju u Beogradu postao je deo planirane elite, odnosno jedan od stipendista koje je Kneževina Srbija upućivala na strane univerzitete s namerom da doprinesu evropeizaciji Srbije. Od 1862. do 1865. bio je na studijama u Minhenu, Lajpcigu i Cirihu, a tri meseca proveo je i u bečkim bankama. Njegova karijera počela je po povratku u Beograd i bila je praćena meteorskim usponom u svakoj oblasti kojom se bavio. Potpun spisak zanimanja i akcija u kojima je učestvovao bio bi veoma dug. Važniji od spiska je uvid u Srbiju u kojoj je odrastao u odnosu na onu koju je ostavio na kraju političke i diplomatske karijere 1903. U godini kad je počeo da se bavi javnim poslovima (1866) u Srbiji je bilo 4,2 odsto pismenih ljudi, a među gradskim stanovništvom 26,6. Na izmaku veka 1900, postotak pismenih porastao je na 17, odnosno na 47,5 odsto među gradskim stanovništvom. To znači da je, u poslednjoj trećini 19. veka, postotak pismenih u Srbiji učetvorostručen.

Između 1873. i 1894. Mijatović je bio šest puta ministar finansija, i ostavio je poseban trag u ovoj oblasti. Njegov reformski zalet pokazao se u zalaganju za gradnju železnice u Srbiji, u naporima da se uspostavi Narodna banka, u uvođenju budžetskih rasprava u Narodnu skupštinu po britanskom modelu i u nastojanjima da se izvrši ukupna kulturna evropeizacija Srbije. Između ostalog uveo je metarski sistem i doneo Zakon o kovanju srebrne monete (1873). Tom prilikom sprskoj valuti dao je ime dinar koje i danas nosi, а usaglasio je monetarni sistem Srbije s načelima Latinske monetarne unije.

Posebnost njegovog zalaganja bilo je i uviđanje da je kapitalizam nastao na protestantskom duhu štednje i marljivosti i takvu etiku on je pokušavao da predstavi i propagira u Srbiji, a posebno među članovima Srpske trgovačke omladine. Njegova knjiga O uslovima uspeha (1892) bila je prvi srpski bestseler o tome kako postati milioner, a ostati moralan i verski revnosan. Njegovi stalni dopisi iz Londona za Trgovinski glasnik imali su sličnu obrazovnu funkciju i značajno su doprineli širenju znanja o finansijskim tržištima među poslovnim ljudima u Srbiji. 

IZAZOVI LIBERALIZMA U SRBIJI: Deveta decenija 19. veka označava se kao desetleće naprednjaka. Mijatović je bio jedan od vođa te stranke. Tadašnja intelektualna elita Srbija bila je većinom obrazovana na zapadnoevropskim univerzitetima i delila je opšti stav da u Srbiju treba de se prenesu evropske tekovine. Razlika je bila samo u tome kojim evropskim tekovinama i idejama su pojedini delovi elite davali prednost.

U pogledu političke ideologije i ekonomskog programa Napredna stranka bila je na pozicijama klasičnog liberalizma koji je nalagao političku i kulturnu modernizaciju. Sve je to iziskivalo povećanje budžeta, a u uslovima agrarne zemlje to je značilo oporezivanje seljaka. U Srbiji je 1874. živelo 89.8 odsto seljaka, a 1900. – 86.7. Pošto je u Srbiji od 1869. nadalje postojalo gotovo opšte muško pravo glasa, to je značilo otpor glavnine biračkog tela takvoj politici. Izazov je zato bio ili liberalizam ili demokratija. Pokazalo se da u Srbiji obe stvari nikako nisu išle zajedno.

U nemogućnosti da steknu legitimnost na izborima naprednjaci su našli rešenje u sve većem oslanjanju na vladara, te su mu se vremenom toliko približili da su delovali kao lična stranka kralja Milana. Nezadovoljstvo prema njima postajalo je sve dublje, a posebno u redovima najpopularnije, Radikalne stranke. Njihova vladavina završila se nemilim radikalskim odisajem koji je 1887-89. odneo više od 230 života pristalica Napredne stranke, a u narednih sedam godina još 150. Rezignirani Mijatović napustio je Srbiju 1889, i to u godini kad je bio na vrhuncu književne i naučne slave, i kad je obavljao dužnost predsednika Srpske kraljevske akademije. Od tada se trajno, uz manje prekide, nastanio u Londonu. Okončanjem desetleća naprednjačkog poleta evropeizacija Srbije nije zaustavljena, ali izgubila je zamah koji su joj naprednjaci davali. 

KULTURNI TRANSFER EVROPA / BRITANIJA – SRBIJA – ANGLOFONI SVET: Bračni par Mijatović bio je glavni nosilac kulturnog transfera iz Evrope i Britanije u Srbiju, ali i obratno iz Srbije u anglofoni svet. Period ovog transfera bio je između 1868. i 1918, kad je Pax Britannica bio na vrhuncu, pa je zato imao i poseban značaj. Glavnina ove akcija odigrala se od 1880-ih do 1915.

Elodi Lotn Mijatović od 1872. do 1881. objavila je tri dela koja su predstavila Srbiju britanskoj publici: Istoriju moderne Srbije (1871), koja obuhvata period od 1804. do 1871, zbirku srpskih pripovedaka pod naslovom Srpski folklor (1874 / 1899) i zbirku 14 kosovskih epskih pesama pod naslovom Kosovo (1881). Posthumno je objavljen njen prevod srpskih bajki na engleski (1917). Mijatović je, sa svoje strane, preveo desetak knjiga s engleskog na srpski i izdao pet dela na engleskom. Posebno je zapažena bila njegova biografija poslednjeg vizantijskog cara Konstantina XI (1891) prevedena na španski i ruski, a nedavno i na grčki. Najuticajnija je bila njegova knjiga Srbija i Srbi koja je imala po tri izdanja u Britaniji (1908 / 1910 / 1911) i SAD (1908 / 1913 / 1914). Ona je bitno dopunila znanja o Srbiji u anglofonom svetu tokom Balkanskih ratova. Mijatović je napisao i izuzetno važne odrednice o Srbiji u 10. i 11. izdanju Enciklopedije Britanika koji su izašli 1902-3. i 1910-11, kao i brojne članke, rasprave i pisma po britanskoj periodici. Obimnost njegovog posredovanja tako je velika da sasvim zaslužuje epitet viktorijanca među Srbima.

O tome koliki je bio doprinos u posredovanju između dveju kultura bračnog para Mijatović jasno se nazire kad se njihova delatnost uporedi s nemačkim slučajem gde je ceo niz izuzetno uglednih autora kao što su Gete, braća Grim i Lepold fon Ranke obavio zadatak sličan onom koji su za Srbiju i srpsku kulturu u anglofonom svetu izveli Elodi i Čedomilj Mijatović.

U vreme liberalnog trijumfalizma krajem 19. veka nacionalizam je postao sastavni deo svih država-nacija u nastajanju. Kako je pokazao istoričar Judžin Veber na primeru Francuske, u njoj je nacionalizam postao masovna pojava tek u periodu 1870-1900. Slična je bila situacija i u Srbiji. Srpski politički i ekonomski liberali, poput Vladimira Jovanovića i Čedomilja Mijatovića, bili su uvereni da nema nikakve protivrečnosti između nacionalizma i kosmopolitizma, i, na Macinijevim tradicijama, očekivali su da će pojedinačni nacionalizmi da se skladno uklope u svetsku zajednicu naroda. Mijatovićeva je zasluga da je kao diplomata rano uvideo da je pored patriotizma potrebna i saradnja među balkanskim narodima i na tome je, koliko je bilo u njegovoj moći, dosledno radio.

KOSMOPOLITIZAM I PACIFIZAM: Iako je kao diplomata najviše zapamćen po potpisu na Tajnoj konvenciji 1881, ona je bila delo kneza Milana Obrenovića sa kojom se on samo saglasio. Najvažnije njegovo diplomatsko delo bilo je produbljivanje odnosa s Britanijom, a od značaja je da je upravo on uspostavio 1881. i diplomatske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama. Njegova najistaknutija diplomatska radnja bilo je sklapanje mirovnog sporazuma u Bukureštu 3. marta 1886. Ovaj mir sklopljen je pošto je kralj Milan, bezrazložno, novembra 1885. napao Bugarsku koja se prethodno ujedinila. U tom ratu Srbija je potpuno poražena, a od daljeg poniženja spasao ju je austrougarski poslanik u Srbiji koji je sledio odredbe Tajne konvencije. Mijatović je dobio jasna uputstva da ponovo objavi rat Bugarskoj, ako bugarski predstavnik Ivan Evstratijev Gešov na mirovnim pregovorima zatraži odštetu. Iako se to dogodilo, on je suprotno uputstvima sklopio mir i to kako je naveo Tajms u nekrologu grofu Mijatoviću, „najkraći mirovni sporazum ikad napisan“.

Njegovo učešće, u ime Srbije, na mirovnoj konferenciji u Hagu 1899. pokazalo ga je kao vatrenog zagovornika mira. Čuveni viktorijanski novinar Vilijam Tomas Sted primetio je tada da je od predstavnika svih manjih naroda Mijatović upadljivo „najvatreniji Evropejac“, i dodao da on nije samo Evropejac „on je kosmopolita“. On je 1902-3. obavljao, po treći put, dužnost poslanika Kraljevine Srbije u Londonu. Njegova ostavka na mesto poslanika usledila je posle Majskog prevrata 1903. Pojedinosti kraljeubistva izazvale su gnušanje širom Evrope, ali Mijatović je bio jedini srpski diplomata koji je iz moralnih razloga podneo ostavku. Taj čin radikalska Srbija mu nikad nije oprostila. Kasnije je uspeo da se lično izmiri s novim poretkom u Srbiji, posebno kad se sastao s kraljem Petrom u Parizu 1911. Tokom Balkanskih i Velikog rata razvio je, uprkos odmaklim godinama, živu publicističku aktivnost u korist Srbije, a 1917. objavio je i Memoare balkanskog diplomate koji su 2008. i 2017 objavljeni i u srpskom prevodu.

Omiljen među ženama još od mladosti uspeo je da ostavi utisak i na mnoge dame u Britaniji. Ikona britanskog feminizma Emelin Pankhertst bila je opčinjena heroizmom Srbije i prihvatila je, na njegov nagovor, da zajedno putuju po SAD i Kanadi radi promovisanja Srbije i njenih ratnih ciljeva. Zajedno su organizovali niz predavanja od januara do maja 1916. Ona su bila masovno posećena zahvaljujući čuvenosti ove aktivistkinje za prava žena čija statua se danas nalazi ispred Britanskog parlamenta.

Posle Velikog rata nastavio je da živi u oskudici u Londonu, utonuo u spiritizam i posvećen pitanjima vere. U Londonu je i umro 14. maja 1932. Po sopstvenoj želji je kremiran, ali tokom Drugog svetskog rata izgubljena je urna s njegovim zemnim ostacima u Londonu. Prošle godine, uz posredstvo srpske diplomatije i dijaspore, pribavljen je njegov portret slikara iz Indije Džehangira Lalkake, koji se godinama nalazio kod istaknutog anglikanskog sveštenika, a koji sada krasi salon rezidencije ambasadorke Srbije u Londonu. Time je simbolički glavni posrednik između dveju kultura vraćen na mesto koje mu pripada.

Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i rukovodilac Centra za britanske studije

Izvor: Novi magazin.