Budućnost nam je prošla, čeka nas prošlost

Razgovarala: Gordana Nonin, Izvor: Novi magazin

Nakon što je 2019. godine izabran za člana „Akademije za književnost i umetnost Sečenji“, što je ogranak Mađarske Akademije nauka, Laslo Vegel je prošle godine izabran i za člana „Digitalne književne akademije Mađarske“, što je velika čast za našeg književnika jer „Digitalna književna akademija Mađarske“ po propozicijama može da ima svega 30 članova, a za članove se glasa tajno.

Članstvo u „Digitalnoj književnoj akademiji Mađarske“ podrazumeva trajnu prezentaciju i celokupnu digitalizaciju književnog dela, tj. izradu ličnog portala člana Akademije.

A kod nas, u njegovoj rodnoj zemlji, njegovi romani se često nađu na policama sa oznakom „Strani pisci“ (?!), a publika mora da gata u pasulj da li će drama „Neoplanta“ urađena po njegovom istoimenom romanu, a koja je nagrađena i nagradom publike na Bitef-u, i Sterijinom nagradom za najbolju predstavu i Politikinom nagradom za režiju (Andraš Urban) biti vraćena na redovan repertoar u Újvidéki Színház/Novosadsko pozorište bar sada kada je Urban postao direktor ovog pozorišta.

Do tada, možemo čitati roman „Nesahranjena prošlost“ u kojem je njegov junak Laslo Vegel potomak evropskih vandrokaša… i saznati šta se istinski odvijalo u ljudskim dušama u određenim društvenim i istorijskim okolnostima, ali i piščevu nepogrešivu analizu svega onoga što nam se poslednjih tri decenije dešava i kako se sve to prelama u nama samima, sa nimalo utešnim krajem romana da „nažalost, ovoj pripovesti nema kraja“.

Pred ovo leto ste se u Novi Sad vratili iz Mađarske. Prvi put ste u njoj bili kao dvadesetogodišnjak, što ste opisali u vašem autobiografskom romanu „Nesahranjena prošlost“. Kasnije ste, eto, više od pola veka odlazili tamo gde ste član i dve akademije, te dobro poznajete i ondašnju situaciju. Pod utiskom ste, kažete, da ste ovoga puta primetili da situacija nikada nije bila gora u toj zemlji. Zašto? Šta se promenilo?

Dešavaju se uglavnom slični procesi kao u postkomunističkoj srednjoistočnoj Evropi. Posle prve euforične decenije i posle tranzicionog haosa gubila se vera u demokratiju i većina društva misli da je sigurnost važnija od slobode o kojoj su decenijama sanjali. Niti tranziciona elita, niti građani nisu bili pripremljeni, a ni spremni za liberalnu demokratiju. Za vreme socijalizma Leva alternativa izgubila je privlačnost. Protiv nje, u ime slobode, vodila se žestoka propaganda, naročito među intelektualnim elitama nove vladajuće klase, posle čega je društvo upalo u politički vakum, u kojem se virus kolektivističkog i antiliberalnog socijalizma vratio u antiliberalnom i kolektivističkom kapitalističkom odelu.

Umesto radničke klase nova ideja vodilja je postala nacija. Za ovu soluciju, gledajući iz istorijske perspektive, bilo je dosta razloga, jer su nacije i u Evropi, a isto tako i na Balkanu, vekovima živele u strahu i od globalne sile i od suseda. Mađarska je u tom procesu imala izuzetno jake permutacije. U devedesetim godinama bila je vodeća liberalna lučonoša, a sada je najglasnija illiberalna demokratija. Nisam ni ja veliki poklonik liberalne demokratije koja nudi stvaraocima pozlaćeni kavez, ali je ona bolja od autokratije, koja nudi veselo dobrovoljno ropstvo.

Pitate zašto sam imao tako sumoran utisak? Zato što su sve te promene izazvale nerazrešiv razdor u društvu. Sa jedne strane vernici nacionalne države, a sa druga strane evropske i kosmopolitske snage. U tom razdoru teško mogu da nađem svoje mesto. Aludirajući na Muzila napisao sam u svom romanu Nesahranjena prošlost sledeće: imam osećaj, da sam u mraku i da ispruženim rukama opipavajući zidove, dolazim do zaključka da je lako onim kosmopolitama koji u nacionalnom identitetu vide jedino samociljnu igru slučajnosti, da je lako i onim nacionalistima koji se kunu isključivo u naciju, ali olakšavaju sebi posao i oni za koje nacija naprosto ne postoji, a jednostavno rešenje biraju i oni kojima nije poznata ideja nadnacionalnosti. Ove antinomije teško mogu da podnesem. Moj mađarski identitet nosi u sebi i srednjoevropski, i balkanski, a multikulturalni i evropski identitet. Plus toga sam manjinac, što znači da u duhovnom smislu pripadam ničijoj zemlji. Priznaćete da je to sve ipak previše.

Moj mađarski identitet nosi u sebi i srednjoevropski, i balkanski, a multikulturalni i evropski identitet. Plus toga sam manjinac što znači da u duhovnom smislu pripadam ničijoj zemlji. Priznaćete da je to sve ipak previše

Jeste, svakako. Vi ste nakon tog putovanja boravili i u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj. Kakvi su utisci sa tog putovanja?

Bosna je za mene velika evropska enigma. Ono sto se događa u Bosni, preti i Evropi. Ako negde eksplodira jedna bomba, to će se osetiti u Bosni koja je postala veliki eksperimentalni poligon današnjim vladajućim idejama. Ukratko: fatalizam i čudesna istrajnost – to sam prepoznao u Bosni. Kada razgovaram sa prijateljima iz Bosne uvek imam grižu savesti.

Osećam odgovornost bez ličnog zlodela. Sram me je da sam bio toliko nemoćan, a nemoćan sam i danas. Što se tiče Hrvatske, znam da su moji prijatelji sa pravom, mnogo kritičniji prema njoj nego ja, ali ipak moramo priznati da je ta zemlja učinila velike korake. Posle razrušene, ratom namučene zemlje, veoma je brzo postala članica EU, pa šengenske zone, a sada se tamo plaća i eurom. Velika je to stvar.

Bosna je za mene velika evropska enigma. Ono sto se događa u Bosni, preti i Evropi. Ako negde eksplodira jedna bomba, to će se osetiti u Bosni koja je postala veliki eksperimentalni poligon današnjim vladajućim idejama

Upravo su to zemlje našeg okruženja o čemu ste i pisali u svom eseju „U obećanoj zemlji“. Pisali ste o Novom Sadu koji ima sudbinu „onih gradova koji leže na rubu Srednje Evrope i u pograničnim zonama Balkana“. O varoši na limesu. Kako se sagledavaju stvari gledano odavde, sa same granice?

Biti na granici više kultura, u ovom slučaju Balkana i Srednje Evrope velika je privilegija u današnjoj Evropi. Obogaćuje kulturu i identitet, čini nas složenijim, što u današnjoj „bulevarskoj kulturi“ nije baš veliki podvig. Pokušavam da istrajem pri tome ali, naravno, nije na meni da ocenim koliko uspešno to činim. Meni je veoma žao što se Novi Sad polagano odriče te privilegije, gubi stari identitet, a ne ume da izgradi novi. Postepeno postaje predgrađe Beograda, čime ne postaje gubitnik samo Novi Sad, već i Beograd koji time gubi jedno ogledalo. Nekad, u „davnim danima“, napisao sam da će jednog dana Beograđani žaliti što su Vojvođani tako lako odustali od ideje autonomije.

Nisu vas pažljivo čitali, u Beogradu se danas ne može ni „V“ čuti od Vojvodine…

Ovo pitanje je danas na pragu i Beograd će ostati usamljena metropola. Nažalost, Vojvodina nema političke ličnosti od velikog formata. Imala je solidno građanstvo ali, nije imala političku elitu sa vizijom. Slažem se sa Teofilom Pančićem, koji je aludirajući na Istru, dokazivao da je temelj autonomije pre svega pitanje autentične kulture. Vojvođani ne cene svoje kulturne vrednosti. Eventualno nevoljno priznaju kada dobiju „bumašku“ iz Beograda. Dobro je što je Novi Sad otvoren prema Beogradu, ali bi bilo potrebno da bar isto toliko bude otvoren i prema sebi i prema Vojvodini.

Tomas Šmit, profesor istorije iz Beča, lik iz vašeg eseja govori za svog dedu, rođenog u Novom Sadu, da je poslednji Evropljanin jer je ostao bez domovine i time je pretekao svoje doba „jer su bezdomnici i danas autentični Evropljani“.

Da, moj junak je parafrazirao Ničea. Brisel je jedan administrativni centar, a za mene briselski mandarini nisu baš veliki Evropljani. Oni su dobro plaćeni izaslanici nacionalnih država koji se dogovaraju o nagodbi. Dobro, nagodbe i kompromisi su potrebni u složenim zajednicama, gde ne treba da postoje velike i male nacije, ali to je samo politička tehnologija. Meni više smeta što građani opterećeni krvavim događajima 20. stoleća, sumnjičavo prihvataju evropsku dušu. Bilo bi dobro, čujem, da imamo standard, kakav imaju, na primer, Šveđani, a što se tiče duše i duha, neka nas puste na miru. S tim geslom Srednjoistočna Evropa i Balkan polagano će ostati bez Evropljanina, jer će građanima glavi cilj biti da idu u šoping u EU, a jedini san švedski standard. To je premalo, ali je i groteskno. Međutim, naša nova šoping klasa zadovoljava se time. Nije dovoljna viza, potrebna je i evropska duhovnost.

U pomenutom eseju ste pisali i o skupu intelektualaca u Beču gde se raspravljalo o sudbini Evrope. Neki od vodećih pisaca su je sahranjivali, dok su neki predviđali vodeću ulogu u strategiji zajedništva. Kako je vi danas vidite? Neki od intelektualaca su već tada predviđali da će biti rata što se sada i dešava u Ukrajini.

Od Nobelovca Imrea Kertesa do Nobelovke Svetlane Aleksijevič, oni su već skoro pre jedne decenije predvideli novi svetski rat. A Umberto Eko je izgovorio jeretičke reči: treći, istina nevidljivi svetski rat je već počeo, samo mi to ne želimo da primimo k znanju. Očito je da i siromašne zemlje u regionu u ime mira kupuju skupo oružje. Ja nisam toliko hrabar da predviđam novi svetski rat, ali verujem da je počeo nevidljivi globalni rat, koji odgovara vladajućim elitama, naročito autokratskim vladarima, jer time disciplinuju svoje građane. Treniraju strogoću. Jako je sumnjiva situacija kada preterano i preglasno govore o miru, dok u ime mesijanske nacionalne ideje potajno zveckaju oružjem.

Napisali ste tada da ste želeli da otvorite pitanje o ubrzanom padu broja pripadnika srednjoistočnih evropskih manjinskih zajednica. „Tražio sam odgovor na enigmu: zbog čega upravo parlamentarna demokratija kopa grob manjinama“. Ima li rešenja za tu enigmu?

Na Balkanu i u Srednjoj Evropi nacionalne manjine imaju svoju istorijsku utemeljenost. One su uvek bile korišćene, sa svake strane, za različite svrhe, ali uvek su bile žrtve. Znate, trava pati i kada se slonovi međusobno bore, ali i kada vode ljubav. U prvom slučaju manjine su žrtve besmislene borbe, a u drugom su žrtve ljubavi. U parlamentarnoj demokratiji slonovi vode prividnu ljubav, koja obezbeđuje asimilaciju bez velike patnje. Državnici se hvala koliko se brinu o nacionalnim manjinama, dok njihov broj rapidno opada. To je naročito uočljivo u euforiji nacionalne države, koja je inače veoma paradoksalna, jer što se više govori o jedinstvu nacije, razdori unutar nje se povećavaju. Pri tome, svakako treba dodati i to da se naročito mlad svet u sve većem broju oprašta od nacionalne države. To važi i za nacionalnu većinu a procentualno mnogo više i za nacionalne manjine.

Ni u Vojvodini nije drugačija situacija. Po podacima iz poslednjeg popisa stanovništva, broj pripadnika i većinske, ali i manjinskih zajednica se drastično smanjio…

Budimo realni, o multikulturnoj Vojvodini sada govore samo vojvođanski političari na sastanku sa EU-delegacijama koji dolaze u banovinu u protokolarnu posetu. Nisu oni suviše zainteresovani za multikulturalnu Vojvodinu, a ni za vojvođanske nacionalna manjine, imaju važnije poslove na jugu. Čujemo lepe priče o multikulturalnosti i posle dolazi obilata večera. Oh, kako su simpatični ovi vojvođanski farmeri, ne samo da gaje multikulturalizam, nego igraju i Šekspira. Niko ne primećuje da multikulturalnost u ovom slučaju znače samo solidni zakoni, koji se poštuju samo toliko koliko se kod nas poštuju zakoni.

Istini za volju, u Novom Sadu i u celoj Vojvodini postoji jedan veoma tanak građanski sloj koji nosi u sebi taj multikulturni senzibilitet. To su „evropski Vojvođani“ koji bi imali šta da kažu o svojoj nezavidnoj sudbini. Taj sloj je u izumiranju. Ili masovno odlazi u inostranstvo, zajedno sa svojim prijateljima iz redova nacionalnih manjina. Ne bih se začudio kada bi se u Beču, u Štutgartu ili u Berlinu stvorila mala vojvođanska multikulturna kolonija.

Da li nam se sve što nam se dešava, dešava zbog „nesahranjene prošlosti“ što je i naziv vašeg poslednje objavljenog romana?

Kažu da na Balkanu i u Srednjoj Evropi postoji „višak istorije“. To je tačno, ali samo u tom smislu da postoji višak nesahranjene istorije. Naša prošlost vonja svuda oko nas, i ne postoji Antigona koja i protiv volje Kreonta, sahranjuje brata svog. Nama istorija nije jedna više-manje sređena priča, o čijim nijansama diskutuju istoričari i učeni profesori stiču doktorat, nego je veštačkim cvećem okićena tamnica.

Nama istorija nije jedna više-manje sređena priča, o čijim nijansama diskutuju istoričari i učeni profesori stiču doktorat, nego je veštačkim cvećem okićena tamnica

Može li se onda izgraditi „Kula pomirenja“, ima li „obećane zemlje“? Vaš novi roman predstavlja važno svedočanstvo o tome da nam je Evropa svima bila pradomovina i da smo u Vojvodinu svi mi, ili naši preci tokom proteklih vekova, dolazili kao u „obećanu zemlju“?

U nadi da stižu u obećanu zemlju dolazili su ovde iz cele Evrope, i nemojmo zaboraviti da je pre nekoliko vekova Vojvodina bila mala Evropa. Sada sa tugom konstatujem da se sa geslom „ulazak u EU“ diskretno udaljavamo od Evrope. Izgleda da nam je budućnost prošla, čeka nas prošlost.

Ne bunim se, možda smo to zaslužili. Jednom će se morati reći ili da ili ne, a mi danas stalno ponavljamo dvosmisleno: da ali ne. Danas sve deluje čudno, ponekad i istina deluje kao laž. Naravno, kula pomirenja nikad nije izgrađena, jer je ta kula žigosana vavilonskom kletvom. Pa ipak, nadam se da će se Novi Sad osloboditi od dvosmislenosti. Još vlada oficijelni stav, ali se nadam da je u katakombama duše još ostao neki tajni smisao. Bilo bi lepo ako bi to bila moja poslednja utopija.

I za kraj, kakav vas je dočekao vaš rodni grad Novi Sad. U međuvremenu, bilo je oluja i stvarnih i metaforičnih…

Teško izlazim na kraj sa Novim Sadom, a još teže mi je bez njega. Delio sam njegove najlepše, ali i poraze i tragične trenutke, kada su mnogi moji razumni prijatelji i kolege „emigrirali“. Ne, to nisam prihvatio, jer pojam emigracije je danas postala ispražnjena pojava. Mnogo je razumnije i mučnije izabrati unutrašnji egzil.

Biti svedok i živeti u unutrašnjem egzilu, to je današnja tiha opozicija, u danima kada sve postaje glasno i spektakularno, pa i glasna opozicijska narativa. Ja više ni ne znam ko je opozicija, jer jedva postoji programska razlika između vladajuće partije i većine opozicije. Sve to liči na borbu sa zarđalim mačevima u kojoj su glavne sudije žuta štampa i kič-televizija. Dalek mi je taj senzacionalistički narativ okićen psovkama. Sve ređe se pojavljujem u javnosti, imam nekoliko prijatelja i to je dovoljno.

Neki prijatelji su uveče još bili veliki internacionalisti, a probudili su se kao žestoki nacionalisti. Bili su komunisti, a onda su odjednom postali antikomunisti, a ja sam došao do zaključka da je najlošiji proizvod komunizma antikomunizam.

Bio sam svedok čudesnih metamorfoza. Neki prijatelji su uveče još bili veliki internacionalisti, a probudili su se kao žestoki nacionalisti. Bili su komunisti, a onda su odjednom postali antikomunisti, a ja sam došao do zaključka da je najlošiji proizvod komunizma antikomunizam. Bili su liberali, a odjednom su postali populisti. Danju-noću su vodili narod u bolji život, a u slobodnim časovima su postali doktori. Juče su još pisali ode o Titu, da bi posle baš oni najviše klevetali Maršala. Grandiozni haos! Ovo bi bilo previše i za jednog Balzaka. A Novi Sad je morao da podnosi sve to. Ponešto o tim mukama pisao sam u knjizi Novosadski dnevnik 1991-2016. Nemam šta da dodam. Moja priča je nažalost tužna.

Uloga intelektualaca danas

U eseju „U obećanoj zemlji“ napisali ste da su se intelektualci, pisci koje ste sretali na svetskim konferencijama borili za autonomiju umetnosti a da se nijednom rečju nisu udostojili Albera Kamija koji ih je, još 1945. godine blagovremeno pozvao da odmah napuste počasne, za pisce rezervisane lože, upozorivši ih, kako kažete, da im je mesto u arenama, gde se s lavovima moraju izboriti za istinu. Gde je danas mesto intelektualcima?

U mladosti sam se čudio tim partizanskim kadrovima koji su se hrabro borili protiv fašizma, rizikovali svoj život da bi posle 1945. godine postali velike kukavice. Dugo nisam shvatao šta se desilo sa njima. Sada vidim mnoge moje kolege, koji su se hrabro borili protiv nepravde u socijalizmu, a danas su postali nemi prema nepravdi u kapitalizmu. Vidim kako ugodno zauzimaju svoje mesto u partijskim kulama od slonovače.

Ma kakva arena?! Kami je bio naivan. Jedan od najvećih apsurda višepartijskog sistema su pripitomljene literature. Naravno, pišu se i dalje kritička dela, ali ni ona nemaju odjek jer je književnost kao celina izgubila poverenje čitalačke publike pre svega zbog pomodne hermetične literature, koja uvek govori ono što nije važno. Ostaju tržišni ljubavni romani. Mi više nismo interesantni, jer smo sami hteli da budemo neinteresantni. Tako plaćamo cenu naše slobode.

A oni koji neće da plate tu cenu, još više su bačeni na marginu. Oni su naši veoma potrebni „izdajnici“, bez kojih vlada ne bi imala autoritet. Danas se prosto ne može zamisliti kako se može vladati bez njih. Ako ih nema, a ta opasnost je na pragu, onda ih treba izmisliti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.