Buđenje uspavanih džinova

Piše: Milan Mišić. Izvor: Novi magazin

Ono što je ruski predsednik Vladimir Putin započeo 24. februara iz dana u dan izaziva „ubrzavanje istorije“ i donosi promene koje su pre ruske invazije na Ukrajinu bile teško zamislive. Geopolitička prestrojavanja su u toku od središta Evrope do Dalekog istoka, a najradikalniji zaokret je buđenje dva do juče doslovno uspavana džina, dva poražena saveznika u Drugom svetskom ratu Nemačke i Japana, koji su nedvosmisleno saopštili da raskidaju s pacifizmom koji je bezmalo osam decenija bio deo njihovog identiteta.

I u Berlinu i u Tokiju to je obrazloženo istovetno, kao iznuđeno „prilagođavanje novim realnostima“. Drastični preobražaji u njihovim pogledima na svet – i na poglede sveta prema Nemačkoj i Japanu – zbili su se tokom samo nekoliko nedelja, pa se dometi i ukupna cena zaokreta još izračunavaju.

Ruska agresija i brutalnost njene „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini su pritom svakako veći šok za Nemce nego za Japance, mada su promene koje su već izvršene ili najavljene u osnovi slične. Obe zemlje drastično povećavaju svoje vojne budžete, preispituju svoju borbenu gotovost i najavljuju da će u kolektivnim vojnim paktovima kojima pripadaju ubuduće davati veći doprinos.

Nešto konkretniji u ovim procesima su Nemci, čija je spoljna politika u mnogo većoj meri nego što je to slučaj sa drugim nacijama bila vođena njihovim komercijalnim interesima, zbog čega su optuživani da od NATO više uzimaju nego što mu daju: da se baškare pod nuklearnim amrelom koji obezbeđuje Amerika, dok, trošeći ruske energente više od drugih, Kinezima prodaju proizvode svoje inženjerske i automobilske industrije.

PUTINOVA AGRESIJA MENJA BERLIN: Bila je to udobna pozicija, pravdana, između ostalog, i potrebom održavanja radikalnog odstojanja od nacističke prošlosti. Tu politiku je, veštije od svojih prethodnika, tokom dugog kancelarskog mandata (16 godina i 16 dana) sprovodila Angela Merkel i koja bi, da nije bilo ruskog pohoda na Ukrajinu, najverovatnije bila nastavljena.

Prestižni američki spoljnopolitički mesečnik Foreign Affairs u eseju „Kako Putinova agresija menja Berlin“ citira Fica Sterna, poznatog američkog stručnjaka za nemačku istoriju, koji je pisao da je u svom životu (1926-2016) upoznao pet Nemački: Vajmarsku Republiku, Nacistički Treći Rajh, posleratne Zapadnu i Istočnu Nemačku i na kraju ujedinjenu Nemačku, koja je stvorena posle pada Berlinskog zida. Autori eseja zaključuju da je ovo što se zbiva izazvano ratom u Ukrajini rađanje „šeste Nemačke“, zemlje koja se ne ustručava da pokaže svoju vojnu snagu u svrhu odbrane liberalnih i demokratskih vrednosti. Zaključak Foreign Affairsa je pak da je Rusija doprinela porazu nacizma, ali da je danas „na pogrešnoj strani istorije“.

Šta je to današnja Nemačka učinila da bi dala argumente za ovako dalekosežne zaključke?

Najpre, kancelar Olaf Šolc je objavio jednokratno ulaganje od 100 milijardi evra za jačanje vojnih potencijala zemlje, uz istovremenu najavu da će tekući i potonji vojni budžeti dostići, pa i prestići do juče politički teško ostvarljiv cilj da vojni troškovi ne budu manju od dva odsto BDP-a – sveukupnih ekonomskih aktivnosti zemlje – a što je inače i dosad bila formalno prihvaćena obaveza svih članica NATO.

Pored navedenih impresivnih brojki, Šolc je predočio da Nemačkoj „nisu potrebni samo avioni koji lete, brodovi koji plove i vojnici koji su dobro opremljeni“ već u celosti modernizovane oružane snage, na šta je dan kasnije ministar finansija Kristijan Lindner dodao da Nemačka želi da pretvori svoju armiju u „najsposobniju, najmoćniju i najopremljeniju vojnu silu na kontinentu“.

EVROPA SE VIŠE NE PLAŠI NEMAČKE: Zašto se Evropa više ne plaši Nemačke i spremna je da joj prepusti ulogu vodeće oružane sile kontinenta? Tragajući za odgovorom, mediji su iz arhive izvukli ono što je o tome još 2011. rekao Radoslav Sikorski, bivši ministar odbrane i spoljnih poslova Poljske: „Ja ću verovatno biti prvi šef poljske diplomatije u istoriji koji izjavljuje da se manje plaši nemačke moći, a više nemačke pasivnosti“.

Da današnja aktivnost Nemačke ne bude samo na rečima, najavljena su i dela: Nemačka je prvi put u svojoj novijoj istoriji prekršila stav o neslanju vojne pomoći zemljama u konfliktu: Kijev će od Berlina dobiti 1.000 antitenkovskih sistema i 500 „stinger“ mobilnih protivavionskih raketa, uz istovremeno ukidanje zabrane trećim zemljama da Ukrajini predaju vojnu opremu koju su nabavili iz Nemačke.

Buđenje evropskog džina iz pacifističkog sna ima, međutim, svoju cenu koje je javnost svesna, ali uprkos tome čak 78 odsto Nemaca podržava najnovije proklamacije svog novog (od decembra prošle godine) kancelara. „Sloboda nema cenu“ je zato poslednjih dana, dok se zbijaju nacionalni redovi, postala popularna parola.

Da bi se razumele prave dimenzije nemačkog zaokreta, treba imati u vidu da su nemačke kompanije tokom prošle godine u Rusiju izvezle svojih proizvoda u vrednosti od 26 milijardi evra, plus 25 milijardi investicija za svoje filijale u Rusiji. Nemačka je, zatim, najveći pojedinačni kupac ruskih energenata, sirove nafte i gasa, što sve podrazumeva veliki udar na nemačku ekonomiju, pa i na prosperitet njenih stanovnika.

I JAPAN NADOGRAĐUJE ODBRANU: Gotovo kao u ogledalu, sličan preokret – napuštanje pacifizma – zbiva se i u Japanu, koji je u Drugom svetskom ratu bio član trojne alijanse u kojoj su još bili Nemačka i Italija, s tim što je završetak rata za japansku carevinu bio mnogo traumatičniji od predaje nemačke oružane sile u Evropi (obeležene 8. maja u evropskim prestonicama i dan kasnije, kao Dan pobede, i u Moskvi). U dva japanska grada Hirošimi i Nagasakiju isprobano je rušilačko dejstvo atomskih bombi.

Japan se predao i sa svojim okupatorom SAD ušao u neku vrstu polukolonijalnog odnosa: okupacione vlasti su napisale Ustav posleratnog Japana koji je i danas na snazi, a Japanci su se posvetili posleratnoj obnovi sa spektakularnim rezultatima: izveli su pravo „ekonomsko čudo“ i u završnici prošlog veka, kada svoj ekonomski uspon počinje i Kina, neko vreme bili druga ekonomija sveta.

Danas su treća, a Japan je, zadržavši svoju monarhiju, koja se smatra najdugovečnijom na svetu, izuzetak i po tome što po svom ustavu nema vojsku već samo „Snage za samoodbranu“. Kao i Nemačka, i Japan je, pristajući da za Ameriku bude „nepotopivi nosač aviona“, tokom Hladnog rata bio pod nuklearnim zaštitom Vašingtona.

I u Tokiju se poslednjih nedelja daju izjave koje su eho onih u Berlinu. „Potreba Japana je da temeljno nadogradi svoje odbrambene sposobnosti“, reči su japanskog premijera Fumio Kišide. Bivši premijer (2012-2020) Šinzo Abe insistira pak da u debati o tome kako se suočavati s novim realnostima tabu ne bi trebalo da bude ni nuklearno oružje na teritoriji zemlje, što se tamo smatra „okrutnom ironijom“ za zemlju koja je jedina iskusila nuklearne strahote.

Pritisak na Japan da više doprinese sopstvenoj i kolektivnoj odbrani u regionu dolazi i iz Amerike. Tokio sada za odbranu izdvaja samo jedan odsto od svog BDP-a, ali gledano iz globalne perspektive vojni troškovi (54 milijarde dolara) i brojnost pripadnika SDP (250.000) Japan čine petom vojnom silom sveta.

Japan nema kopnenu granicu sa Rusijom već samo pomorsku, ali se Tokio i Moskva još od završetka Drugog svetskog rata spore oko Kurilskih ostrva, vulkanskog arhipelaga na granici između Ohotskog mora i Tihog okeana, koja su iz aktuelne perspektive Tokija „okupirana teritorija“.

U zapletu oko Ukrajine Tokio se svrstao uz Vašington, pridružujući se sankcijama protiv Moskve. Ukrajini je pomogao sa 200 miliona dolara, a od početka krize potpisao je odbrambene sporazume sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Australijom.

Nemačka brani svaki pedalj NATO teritorije

Kancelar Šolc je skicirao i svrhu te sile, „da zajedno sa saveznicima brani svaki kvadratni metar NATO teritorije“, čime je otklonio sumnje koje su odavno već u opticaju da je Berlin donekle uzdržan kad je reč o članu pet osnivačkog statuta NATO, prema kojem se napad na jednu članicu smatra napadom na celu Alijansu (i što je verovatno objašnjenje zašto su neke zemlje sa evropskog istoka, neposredni susedi Rusije, svojevremeno požurile u to NATO sklonište, a neke, kao što su Finska i Švedska, žele ekspresno da tamo uđu danas).

Šolc u Tokiju

Da se poredak menja i na Dalekom istoku, pokazala je i aprilska poseta kancelara Olafa Šolca Tokiju, tokom koje je na dnevnom redu bilo i proširenje vojne saradnje, što bi, da nije ruske invazije, moglo da prizove neprijatne uspomene.

Izvor: Novi magazin.