Borivoj Gerzić: Moja iluzija je pisanje

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Izvor: Novi magazin

U početku beše reč, iz nje je sve izniklo. Ali ko je tome svedočio, ko posvedočio prvoj reči u vremenu bez vremena, ko stajao na motrištu i obuhvatao pogledom svod? Ili se stajalo na vodi? Koračalo? Hajte, pesnici i mislioci, hajte, vizionari, kuda vode staze, od kog boga bogaze dolaze! Roman-reka, gde izvirem, gde uvirem?

Ova mnogoznačna, i mnogoznačajna rečenica samo je jedna u nizu što daje povod za razmišljanje na koje nas poziva najnoviji roman Borivoja Gerzića Lutam sad mrtav svetom – Hronika smrti i ludosti. Razmišljanje koje, i po završetku čitanja knjige (izdavač Rende, urednica Slađana Novaković, Beograd 2024), može da se još više grana, samo sebe zapitkujući, samo u sebe sumnjajući, samo se u sebi radujući. I uvek iznova. Bez kraja, i bez početka, jer Gerzićev roman je čudesan, i čudesnim ga je rečima opisala – jer samo čudesnim i inspiriše – Milena Marković, pesnikinja i autorka brojnih nagrađivanih drama, zapisavši na zadnjoj korici Gerzićevog romana i: „Velika stvar je napisana, spoznajna, smislena, razigrana u melanholiji bezdanoj strmoglava, mudra do neba, nevina. Napisao mnogoliki čovek pisac. Napokon“.

A Gerzićevim romanom lutaju svetom, da, i mrtvi, ali još više, čini se, lutaju živi koji žive poput mrtvih, tražeći smisao kako ih ne bi zanavek progutao zaumni vrtlog željenog, a neostvarenog. Šta glavnom junaku, šta nama u tom može pomoći? Sećanja na prethodni, ali i sadašnji život, pisanje romana, poneki osmeh, pa i smeh, gorki ili mudri koji ume i da poleči, da jednog dana i on, i svi mi ne završimo u zavodu s uma sišavših? Pesimistično, a opet optimistično, delo Borivoja Gerzića Lutam sad mrtav svetom zato pripada onoj očaravajućoj prozi čija svaka rečenica i pita, i pruža odgovor. I u čijem iščitavanju čitaoca, u vanserijskom dosluhu, ne napušta i sam pisac.

Borivoj Gerzić je prozaista, pesnik, esejista, prevodilac, antologičar i leksikograf. Autor je zbirke pesama Ja svako, zbirki pripovedaka Jedan život kakav jeste, Poslednje stvari, Priča. Ljubav, drame Srne bez puške, Nadležnom i dr, kao i biografske knjige Beket: Čovek i delo. Sa engleskog jezika je prevodio Pintera, Darela, Džojsa, Beketa, Makjuana, Šeparda, Olbija… a preveo je i Dilanovu poemu Mučko ubistvo. Autor je Rečnika anglo-američkog slenga, Rečnika engleskih fraza i idioma, i Rečnika srpskog žargona. Njegove knjige bile su u najužim izborima za važna priznanja u srpskoj književnosti, najnoviji roman Lutam sad mrtav svetom u najužem izboru za Ninovu, i za nagradu Beogradski pobednik, a upravo je dobio Nagradu grada Beograda Despot Stefan Lazarević koja je istovremeno i priznanje za celokupno autorovo delo – književnost i prevoditeljsko stvaralaštvo.

Razgovor sa Borivojem Gerzićem za Novi magazin vođen je neposredno po dobijanju rečene nagrade.

Glavni junak vašeg romana piše hroniku smrti i ludosti. Ne, dakle, ludila! Poigravajući se smislom života, kaže: „Ume da bude lep taj život, ali je uvek besmislen!“ U čemu vidi lepotu?

Lepota je svuda, u prirodi, u čoveku, u njegovim tvorevinama, i u lepoti se može uživati, ali samo ako je udružena sa iluzijom. Pogledajte (iz muške perspektive) neko fantastično žensko telo, recimo, ili predivne ženske oči, a samo nekoliko milimetara ispod teku reke užasa. Sunce je divno kad ga čovek posmatra sa Zemlje, ali ako mu se približi, biće spržen. Izgleda da je najbolje uživati u nepojavnim stvarima, kao što je, recimo, duh. Nije ni mnogo pametno skidati veo iluzije sa stvari – život je lepši u slatkoj varki. I podnošljiviji.

Roman je nadahnut diskretnim humorom. Šta u traganju za smislom života može podstaći na humor?

Svet je čudesan, rekao je neko, ali samo ako volite pozorište apsurda. A ja ga volim. Tako da materijala ima koliko hoćete. Svakog dana nova predstava. Sve su stvari u svojoj suštini protivurečne. Krenete u jednu stranu, a zapravo idete u drugu. Krenete ka znanju, završite u neznanju. Eto, Sokrat, i znam da ništa ne znam. Kolumbo je pošao u Indiju, stigao u Ameriku. Šta je tačnije – bolje ikad nego nikad, ili bolje nikad nego prekasno? Od mnogo znanja i raznih varijanti, čoveku se zavrti u glavi. Znalac ne može da zaspi usled znanja, neznalica spava kao pravednik. Zato se kaže – blagosloveno neznanje. Potrebno je odmoriti um od svih tih koncepata i živeti tek onako. Ali po čemu se onda razlikujemo od životinja?

Kada se, poput vašeg junaka, razmišlja o beskonačnom ponavljanju svega živog, jesmo li u životu onda više živi ili mrtvi? I je li ljubav ono što nas pokreće da ne završimo u kolektivnom zavodu za mentalne bolesti?

Čini nam se da smo živi, ali samo ako se ne posmatramo u relaciji prema večnosti – prema onom totalnom vremenu koje nema ni početka ni kraja. Prosečan ljudski život od sedamdesetak godina u odnosu na to totalno vreme ne predstavlja ni tren. Može li se tren računati u život? Znači da i nismo živi. Ili, živi smo sada, u ovom trenutku, a u sledećem već ne. Recimo ovako: živi smo dok ja ovo pišem, ali u trenutku kad vi ovo čitate – nismo.

Ljubav je jedna od vrhunskih iluzija. Ali šta je ona zapravo? Žrtvovanje. Ako volite nekoga, vi ćete se žrtvovati za njega. Ovo što ljudi obično smatraju da je ljubav nema ništa zajedničko sa pravom ljubavlju. To je uglavnom čist egoizam uvijen u oblandu ljubavi. Možda je jedina prava ljubav ona na odstojanju. Briga o nekome, ne nužno upuštanje u ljubavni odnos. Ta ljubav u muško-ženskom odnosu je vrsta blagog ludila kog je priroda smislila da bi se došlo do poroda i održanja života. Ne znamo koji je cilj te beskonačne reprodukcije i da li ga uopšte ima, a ni zašto je nešto bolje nego ništa.

Ako je vreme bezvremeno, kuda onda žurimo?

To je pravo pitanje. Nema razloga za žurbu – čeka nas provalija. Mada, ko zna šta je na dnu provalije, ili iza nje, bili smo u toj tami čitavu večnost, pa ipak se to nije negativno odrazilo na našu egzistenciju kad smo se rodili. Ili jeste. Ali um je slab, a tok života kratak.

Jedan od puteva izlečenja za vašeg junaka je pisanje. Možda i želja da napiše savršeno književno delo. Da li je ono moguće?

Moja iluzija je pisanje. To da pisanje nešto znači i da ima smisla. Savršeno književno delo – pa i to je iluzija. Možda ga niko ne bi ni čitao. Izgleda da su greške jedino ono autentično, zanimljivo, ljudsko. Englezi imaju lep izraz, warts and all – prihvatiti nešto sa svim manama, tako nekako, lepota smešana sa ružnoćom, to je podnošljivo. Nismo sposobni za savršenstvo, a ipak možemo da ga koncipiramo kao ideju, što je čudno. Opet protivurečnost, opet pozorište apsurda. Što se tiče kraja književnosti, stalno se pišu iste knjige, samo na jeziku novog vremena, verovatno i zbog toga što čovečanstvo ili ništa ne može da nauči, ili to čini veoma sporo, pa mu stalno treba ponavljanja, kao lošem đaku. Površnim ljudima se čini da se nešto menja, a stvari se menjaju samo po površini, u dubini ne. Ali to sa iluzijama je klizav teren. Ljudi najviše mrze da im se razbijaju iluzije. Mogu zbog toga i da vas ubiju. Isusa su razapeli, Đordana Bruna spalili na lomači, Galilej se jedva izvukao, Sokrat je primoran da ispije otrov. Hipatiju iz Aleksandrije, jednu od prvih naučnica (simbolizovala je pagansku nauku, razum i slobodnu misao), linčovala je rulja, zapravo grupa fanatičnih monaha (uvek ti zagriženi branioci prave vere), čak su joj školjkama oderali kožu, telo raskomadali i ostatke zapalili. Kakav svet!

Lutam sad mrtav svetom, vidim ga kakav jeste, kakav je bio, juče-danas-sutra Dok sam bio živ, to nisam mogao – rečenica je koju vaš pisac ponavlja često u romanu. A šta to vidi?

Odgovor na pitanje šta on to vidi nalazi se u samoj knjizi. Ukratko, vidi svet bez iluzija. Ili mu se samo tako čini. Ili se meni čini da se to njemu čini.

Gde je kraj našem lutanju?

Drugo ime za čoveka je lutalica. Pogledajte istoriju. Nigde ne može da se skrasi taj Životije. Raširio se na sve strane sveta, popeo preko svih planina i preplovio sva mora, sišao u jame i skočio u provalije, a sad kreće i u kosmos, sve to da ponovi. Mada, to se uglavnom odnosi na muškarce. Žene su stabilnije, nisu tolike lutalice, možda i zato što je pokretni spermatozoid sa onim repićima praslika muškarca, dok je nepokretna jajna ćelija praslika žene. Mada, ako bolje razmislimo, upravo su žene one koje su uvek zainteresovane za novitete, stalno bi da nešto novo isprobavaju, da negde putuju, da nešto novo doživljavaju…

Vaš roman je i omaž poznatim umetnicima – prožima ga pesma Svetkovina Sime Pandurovića od prvog stiha, Sišli smo s uma u sjajan dan, baš kao i (prava, i duhovna) lutanja iz filma Živojina Pavlovića – Kad budem mrtav i beo (parafraza već u naslovu). A tu su i Nušić i njegovo Sumnjivo lice, i narodne priče… Jesu li se među njih udobno smestili i pisci koje ste prevodili, Beket, Darel, Džojs?

Sedim na ramenima svojih prethodnika, svih tih koje ste pomenuli, i mnogih drugih, njih da nije bilo mnogo šta ne bih shvatio. Jedan život nije dovoljan da se obujmi svet (a izgleda ni milijarde života). Tome i služi akumulirano znanje, inače bismo bili kao životinje, gde s rođenjem svaka počinje ispočetka. Čovek je to znanje prvo čuvao u predanjima koja su pripovedali starci, onda je izmislio pismo i papir, danas su tu virtuelni mediji… Ko zna šta će biti za 1000 godina, ako nas bude. Jedna od najvažnijih osobina čoveka, ako ne i najvažnija, bar za mene, jeste to što je čovek stvaralac. Osvrnite se oko sebe i na trenutak apstrahujte prirodu, videćete šta je sve stvorio. Jeste da je sve propadljivo i ima relativno kratak rok trajanja, dok izgleda da priroda nema. Mada je i to upitno. Jedan ogroman asteroid, i svemu je kraj. Bar sa ljudima na Zemlji. To je i jedini razlog u prilog podrške tehnološkoj civilizaciji, koja je istovremeno uništitelj prirode, eto opet apsurda. S tom civilizacijom, ako ova planeta jednom bude uništena, a naučnici kažu da je to neminovnost (Sunčeva sve veća toplota postupno će progutati unutrašnje planete Sunčevog sistema, uključujući i Zemlju), čovek će možda uspeti da pobegne u dubine vasione i tamo negde eventualno započne novi život. Ali zamislite tu vasionu gde su na svakoj planeti zacarili potomci ljudi.

Koja je uloga umetnosti? U svetu strahota, bezvremeno lepom i bezumnom, najboljem mogućem, podseća vaš junak, u kojem se ubijaju deca, postoje logori, a od ljudi spaljenih u peći pravi sapun?

Pa ovo jeste najbolji mogući svet, čak i sa svim tim gasnim komorama i sapunima koji se prave od ljudi, jer da može da bude bolji – bio bi (to znači i da čovekove monstruoznosti mogu da budu još veće). Moramo da se trudimo da svet napravimo boljim, ali on je uvek najbolji mogući u trenutku kad ga posmatramo. Bliska mi je ta koncepcija borbenog pesimizma, ili bar ne uspevam da smislim ništa bolje. Što se tiče umetnosti, ona je jedina prava sloboda. Kad stvara delo, umetnik može apsolutno sve (što zamisli). Uzmimo recimo Džojsa i Uliksa. Pisci se obično drže jednog žanra, mešanje žanrova izgleda da ne uspeva. Ali šta je veliki Irac uradio – pomešao je sve žanrove, i to nekako funkcioniše. Taj roman je napisan pre više od jednog veka, a još ga tumače i proučavaju. Znači, dobar pisac može sve, on kreira novi svet, kao Bog. Zato on tada, dok piše, uz nadahnuće, ima osećaj svemoći i besmrtnosti, iako je i to naravno iluzija, pa posle sledi nužna depresija. U umetnosti nema ograničenja koja u realnom životu postoje na svakom koraku.

Na kraju, vaš junak zamišlja prototip svog čitaoca. Kako vi zamišljate svog čitaoca?

Nikad mi nije bilo jasno to sa čitaocima. Kako uopšte pisac može da piše ako razmišlja o čitaocu? O kom čitaocu? Ne razmišljam o tome dok pišem. Eventualno, pišem za nekog idealnog sebe. Ili za nekog ko mi je sličan. A pošto smo svi mi slični jedni drugima, iako naravno to ne bismo da priznamo, onda se nađu i oni kojima se sviđa to što pišem, mada ih nema mnogo. Razlike među ljudima su recimo kao razlike između mrava, kad stojite iznad mravinjaka i posmatrate šta se dole događa. Kad Gospod Bog posmatra svet, on isto, kao i taj gospodin što posmatra mravinjak, verovatno nema pojma šta se dole događa.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.