Bliži se vreme nestanka poezije

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Novi magazin

Radivoj Šajtinac je svojim brojnim knjigama poezije, proze, eseja, svojim dramama, književnim i likovnim kritikama, kao i prevodima sa ruskog i engleskog jezika zadužio srpsku kulturu, a čitaocima podario časove i časove uživanja u bogatom jezičkom izrazu i tananoj mudroj, toploj i emotivnoj misli.

Šajtinac (Zrenjanin, 1949) skoro četiri i po decenije bavi se književnim radom. Njegova su dela prevođena na engleski, ruski, nemački, španski, mađarski, finski, francuski, slovački, poljski, slovenački, turski i makedonski jezik, i za njih je dobio niz priznanja, među kojima su i Oktobarska nagrada grada Zrenjanina 1991, koju je vratio iz principijelnih razloga, nagrade Karolј Sirmaji, Stevan Pešić i Dimitrije Mitrinović… Od knjiga pesama tu su Oružje ljudski ranjeno, Darovno putovanje, Led i mleko, za koju je dobio nagradu Knjiga godine DKV, Kanjiška monotipija – dvojezično izdanje na srpskom i mađarskom, Nepoznavanje prirode… Od knjiga proze navešćemo, između ostalih, Banatsku čitanku (tri izdanja), Čehovija, Žrtve bidermajera, objavljene u prevodu na engleski u ediciji Srpska proza u prevodu (Serbian Prose in Translation) u izdanju Geopoetike 2012.

Geopoetika je, slobodno se može reći, već duže vreme ekskluzivni izdavač knjiga Radivoja Šajtinca. Tako je nedavno objavila i njegov najnoviji roman pod naslovom Suva igla, u kojem autor, prema mišljenju urednika Milana Ristovića, plete paukovu mrežu neprimetne, neumitne prolaznosti, stvarajući skrajnuti mikrokosmos potkopanih i neprimetnih egzistencija načetih vremenom koje im nije sklono, ali kojem se ipak gerilski žilavo odupiru. 

Suvom iglom iz naslova duboko, a rafinirano gravirate život. Je li vas na to inspirisao jedan od vaših junaka rečenicom: “Smrt je dobra prilika da se malo zastane i razmisli”?

Tu rečenicu izgovara nepoznati potencijalni saputnik na autobuskoj stanici zagledan u reklamni pano. Naravno, taj kardinalni pojam koji pominje – smrt – nije opterećen akribijom. Ta iznenadna spontanost demistifikuje taj pojam na način prizvane poezije iz mitologije svakodnevice. “Smrt je vrhunska kultura”, kaže antropolog Mirča Elijade i artikuliše nepristupačno objašnjenje.

Pomenuti čekač na autobuskoj stanici izgovara pomenutu misao kao obnovljeno pitanje, uz mogući osmeh koji se ne vidi i gorčinu koja se još ne oseća. 

Ova se rečenica provlači kroz ceo roman, koji je bajkoviti melanž poezije i proze. Kako se one međusobno slažu?

Za sve obrte, nijanse, značenja i konotacije u mojoj prozi, pa i u ovoj knjizi, zahvalan sam mojoj poeziji. Ono što u versičkom tkivu znače epifanija ili metafora, što po ustaljenoj hermeneutičkoj primedbi predstavlja tromb u funkcionalnoj naraciji i mnogo toga još na čemu se nećemo zadržavati, moj autorski rizik sledi i gradi svoju utopiju jer ja bih da podstaknem čitaoca da traži ideju dela, dokvalifikuje receptivno. Znači, proza i poezija su neodvojive. Onaj mikroeksplicit u stihu semantički želim da transponujem u koncentrovanu rečenicu. Čak i s nevidljivim belinama, mikroreverberacijom, moj usud je, priznajem, odbojnost spram sveznajućeg, svevidećeg i sveosećajućeg naratora. 

Jedan od vaših junaka, unuk, piše poeziju, pa u romanu imate čitav jedan kratak esej o njoj. Unuk piše pesme uprkos…

Bliže se (?) decenije nestanka univerziteta, parlamenata, ljudskih prava i poezije. Moj junak piše poeziju i ne krije nezadovoljstvo i nemoć spram editorske i medijske devastacije poezije. U knjizi su čak i konkretne formulacije te zapostavljenosti. To nije patetično intimno očajanje, to je značajnija tegoba, to je pretvaranje ovog žanra u fenomen Smrdibube bez boje i mirisa. 

Je li to definicija kreativnog rebelizma kojem se svojim grafikama, uprkos sve ređoj upotrebi suve igle, priklanja i junakinja romana, unuka?

Kreativni rebelizam koji se pominje i eksplicira u knjizi i vezuje za lik Vesne, koja se bavi grafikom, nije programski, nije institucionalan, čak ni generacijski. On je posledica dominantne, porodične osobine koja je obeležje sve tri generacije, a to je darežljiva prisebnost. 

Pišete poeziju, prozu, eseje, kritike, drame, prevodite… Šta je u umetnosti, osim opredeljenja za žanr, važno? Koliko ima (auto)biografskog u vašim delima?

Kad zamišlju svoju priču vežete za određeni predeo, a likove za događaje, to će sve ličiti na život ako događaje prenesete kao doživljaje. Za to su potrebna i čula i sećanja, blizak ljudski znak s kojim ste delili taj predeo, i to vreme; oni su bili i podsticaj i refleksija, izazov i otkrića. A ljubav je još bila daleko od budućeg teksta i naknadne artikulacije.

U mojoj knjizi je onoliko biografskog koliko je potrebno da bude čitko, a što se tiče podneblja – onoliko koliko se dozirana leksika prirodno dešava u govoru, glasovima, reakcijama i gestikulaciji. Na brisanom prostoru između drhtanja i iskustva, osetljivosti i uverenja, imaginacije i slabosti… Beleg profesija i zanimanja nisu i presudna oznaka karaktera.

Duša u odnosu na sebe očajnički sadržajno traži zrno prava na nešto misionarsko. To se sanja ili ostvari tako što se u san i ostvarenje podjednako veruje. Ljubav je istrajnija od uverenja, jača od ciljeva, nezaštićenija od sudbine; iskustvo se primakne izazovu, snaga i volja pomire s neizvesnostima… Tako vam se i rečenica otme iz retoričkog koncentrata, metafore i stiha i pokloni liku koji zbori i trpi u tekstu, ali s nežnošću do koje se u ovome tako teško dođe. Liku koji je pošteđen patetike i kriptografije zavičajnog idioma.

Pisao sam Iglu bez citatnosti ne da bih se pravio glup već ostao lud, nepretenciozno i podnošljivo, gde je bilo povoda za esejističko trunje možda sam bio izdašan, izazivao i receptivne i diskurzivne grabljivice. Tekstu hvala za svako samoiznenađenje i što je izdržao do kraja, ali autoru nije satisfakcija čista savest već čitalačka svest, bez naknadnog ometanja i došaptavanja. Ta žrtva neodmerenosti jeste pomoć zamisli, dahu, mitu svakodnevice i krvotoku, da se ludost ne izobliči u taštinu, plač ili pretencioznost, ma koliko u vreme pisanja bliska bila. 

Iz vaših knjiga do čitaoca dopire svest o prolaznosti i nepodnošljivoj usamljenosti protiv kojih se svi borimo na svoj način. Da li je introspekcija jedna od njih?

Moji likovi ne sputavaju svoje unutrašnje monologe. A žude za dijalozima. Ne kriju se od bližnjih u osamljenjima i iskušenjima, odaju tajna mesta i stvarnosti i zamisli. Čak i ne strepe od autoreferencijalnih nejasnoća i traženja. Od iskušenja prave poverenje, od patetike štos, od tajne Sjaj za bliskost, prezirući odluku o osamljenju kao romantizmu egoizma. Oni su kontrapunkt monumentalnim freskama s likovima bez svojstava. Muzil je verifikovana neosvojivost, ni iz kreativnog ni iz analogijskog autorskih presedana. 

Možda zato poglavlja vašeg romana počinju, ili je u njih ubačen početak svih bajki sveta: Bili baba i deda… parafraza Bili jednom…. Ima li u novom vremenu mesta za bajke? Šta je bajka za vas u ovoj knjizi?

Bajka je gnezdo priče. Ona skuplja čula, misli, reči, snove na jednom mestu, da bi se čulo, osetilo, izleglo, razletelo na sve strane – gde je stvarno i nestvarno i moguće i nemoguće. Kad osetiš da i tebe život izmišlja.

Veoma sam zahvalan Draginji Ramadanski i Srpku Leštariću na bisernim detaljima za prošivanje priče u mojoj knjizi. To su počeci bajki na različitim jezicima. Sećam se, kao dete, kako je taj početak u glasu bake, dede, majke ili oca odjednom uklonio nameštaj i približio tople zidove, a nije bilo tesno, u tom procepu između minulog dana i neizvesnog sna, procepu tolikom da se promoli suva igla, ona koja crta glasove. 

Vaš je dugogodišnji rad obeležen i time da ste bili jedan od pokretača časopisa Ulaznica, i dve decenije njen glavni urednik. Gde je sada Ulaznica, časopis među nekad najuticajnijim u Srbiji?

Časopis Ulaznica je danas u novim uslovima, i razumem uticaj okolnosti i ne opterećujem nikog ni preosetljivošću ni savetima. 

Kao da se u novom vremenu ne shvata uloga časopisa? I uloga same kulture?

Taj problem devastirane periodike siromaštva, materijalne ugroženosti kulture uopšte, korespondira s jednom paradigmom – selektivna nemaština. Ona je, hteli mi da priznamo ili ne, u dvorištu književnog ceha. Promocije su stereotipne, bezvoljne, haotične, medijski trapave. Naravno, nema se para za honorare ni putne troškove, kako kome i kako kad, kako se mora, i kako i zašto. U sivom trendu je funkcionisanje registra dve ili tri desetine imena. I to između aktivnosti udruženja, medija, institucija, izdavaštva i podrške koja funkcioniše, opterećeno ili ne, dogovorima i slabo plaćenom predanošću, obećanjima, obavezama, dugom i revanšizmom. I to se iracionalno dalje kodifikuje u beslovesna i neefikasna oskudno selekcijska dokumenta. Izdavači nemaju potrebe da čitaju, dela i autore su poručili i s večnošću i publikom dogovorili. Što je, takođe, kalkulantski razumljivo. Stigne li rukopis – pogledaš od koga je, a ne kakav je. Tako se markira u ponoru, između onih sa imenskog registra i onih pod eutanazijom. Mušterija i burazerija. Sabor u tuči. 

Iz principijelnih razloga vratili ste 1991. Oktobarsku nagradu grada Zrenjanina. Šta danas znači imati principe?

Što se tiče Oktobarske nagrade koju sam vratio, to su bila kompletna zamračenja, građanska, politička, kulturološka… Što se rodnog grada tiče, ove sam godine dobio priznanje mesne zajednice. Osećam se relaksirano. Kao Bard kvarta, srećem ljude u prodavnicama, za pijačnom tezgom, pred šalterima, u hladu pod preostalim krošnjama. Čak i pod nadstrešnicom lokalne autobuske stanice. Može se desiti da sednem čekajući određeni autobus i sretnem onog uzvišenog namernika, neopterećenog ni naslovima ni potpisom i uz poezijinu pomoć prebrodim onaj njegov zaključak koji liči na pitanje – “Smrt je dobra prilika da se malo zastane i razmisli”. 

Možda je princip pogrešna reč u novom dobu?

Princip je talac koji samog sebe oslobađa. Obeležen božanskim i ljudskim, dostojanstveno izrecivim i hrabro jasnim, glas slobode u čistoti i čistoće u slobodi, ključ jasnoće iz tajca. Što se tiče principa, ima ih, evo pogledajte tu podmlađenu i lepu, mudru borbu onih mladih Nika koje čuvaju Univerzitet i svoje vreme od svakovrsnog plagijata. 

Šta je za vas reč? Ili Reč?

Reč je kristal. Susret dva sjaja, onog spolja i onog iznutra. Znak u sjaju i sjaj u znaku. Toliko. Dalje ne smem. Nije učtivo. Preći ću u stihove.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.