Besmisleno je govoriti o socijalnoj distanci

Razgovarala: Jelka Jovanović

Profesorka Tamara Džamonja Ignjatović predaje Psihologiju mentalnog zdravlja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Fakultetu političkih nauka između ostalog predaje Komunikacijske veštine i Medijaciju, a na doktorskim studijama Razvoj i ponašanje u socijalnom okruženju. Sve, nesumnjivo, preporuke za razgovor o nama u kriznom dobu. Važno je, kaže naša sagovornica, da normalizujemo, prihvatimo i sopstvena različita negativna osećanja kroz koja prolazimo, bez samoprekorevanja što nismo uvek puni snage i optimizma: “Treba imati na umu da je ovo privremeno i da će proći. Samoizolacija, koliko god bila neprijatna, lakše se podnosi ako znamo da to radimo zbog sebe i dobrobiti drugih i ako to razumemo kao nešto razumno i svrsishodno.”

*Kako možemo podeliti ljude u njihovom odnosu prema zabranama i naredbama i da li je uopšte moguća takva klasifikacija? Ako jeste, na koji način treba prilagoditi javnu komunikaciju – nadležnih i stručnjaka – da bi prava poruka stigla do većine ljudi?

Ne postoji specifična tipologija ličnosti koja je zasnovana na reakcijama ljudi na zabrane i naredbe, ali se svi razlikujemo prema stepenu izraženosti nekih bazičnih osobina koje određuju ponašanje u širokom spektru situacija, pa, između ostalog, i prema ovakvim porukama.

Ono po čemu se ljudi razlikuju jeste upravo to koliko su spremni da se bespogovorno konformiraju autoritetu ili se tome odupiru. Katel je izdvojio težnju ka potčinjavanju nasuprot dominaciji kao posebnu dimenziju individualnih razlika, a poznato je da je From govorio o autoritarnom karakteru, odnosno sklonosti ljudi da se potčinjavaju autoritetu usled straha od izopštenosti iz zajednice.

Međutim, generalno, naredbe i zabrane otežavaju komunikaciju, bilo u privatnoj bilo u javnoj sferi. Niko ne voli da mu se naređuje ili nešto zabranjuje jer to zapravo uključuje i jednu dodatnu, latentnu poruku sagovorniku da nije dovoljno kompetentan da se ponaša razumno i odgovorno, pa neko to treba da mu nametne s pozicije autoriteta. Ako se nekome obraćate kao neodgovornom detetu, poričete njegovu kompetentnost da razume situaciju i ponaša se svrsishodno, to izaziva otpor, opiranje i neposlušnost, čak nekad i na sopstvenu štetu. Sa druge strane, ako apelujete na ljude kao na razumna, odgovorna bića, a i sami se ponašate na takav način, sa uvažavanjem i poštovanjem, zauzvrat dobijate istu takvu povratnu reakciju.

Nekada su naredbe neophodne, uredbe i zakoni kojima se reguliše ponašanje ljudi, kao i sankcije ukoliko se prekrše, ali ako se razume regulativna i protektivna svrha u njihovoj osnovi, onda je prihvatanje takvih ograničenja autentično, ne predstavlja ni pokoravanje niti izaziva bunt već se svojevoljno sledi.

*Najčešća sintagma koju ovih dana čujemo je “socijalna distanca” umesto fizičko rastojanje, bezbedna daljina… Koliko je uputna takva terminologija i na šta nam ukazuje?

Mislim da je to jednostavno nedovoljno pažljiva i promišljena upotreba termina koji upućuje na izbegavanje društva drugih ljudi. Ono što je sada jedino važno jeste upravo bezbedna fizička razdaljina, a ne socijalna distanca. Danas, kada su pored telefona dostupni najrazličitiji načini onlajn komunikacije, nepotrebno je i besmisleno govoriti o socijalnoj distanci. Gotovo svi svakodnevno komuniciramo s velikim brojem ljudi na različite načine, direktno, privatno i poslovno, putem mobilnih telefona, SMS-ova, Vibera, mejlova, Skajpa, kao i preko društvenih mreža sa grupama ljudi koji pripadaju širem socijalnom krugu.

To je tokom zabrane okupljanja i vremenski ograničenog kretanja toliko prisutno, pa imam utisak da nam povremeno treba i odmor od ovog načina komunikacije. Međutim, to sve samo potvrđuje koliko je potreba za društvom značajna, odnosno, koliko je afilijativni motiv bazično svojstvo ljudi kao primarno socijalnih bića. Ova potreba posebno je naglašena u situacijama kolektivnog stresa. Setite se samo koliko smo se družili i okupljali tokom bombardovanja 99. Sada, kada je fizička distanca nužnost, komunikacija se premestila u virtuelni prostor, koji je, srećom, sada dostupan.

*Mnogi roditelji i deca prvi put zajedno provode dane. To je stres i za jedne i za druge. Kako se postaviti u tom novom svetu, dodatno izmenjenom brigom sada za zdravlje, a još više šta će biti posle, hoće li biti posla, prihoda…

To je svakako stresogena situacija za sve uzrasne grupe, samo što specifično utiče na osobe različitog uzrasta. Deca su navikla da im je dan ispunjen aktivnostima, školskim obavezama, druženjem i igrom s vršnjacima, boravkom van kuće. Posebno im je potrebna fizička aktivnost, dok ih sedenje pred TV-om ili kompjuterom, koliko god da im okupira pažnju, čini razdražljivim. To svakako predstavlja poseban izazov za njihove roditelje, kojima je “dvostruko” teško, s obzirom na to da moraju da koordinišu svoje obaveze prema poslu s pojačanom brigom o deci.

Oni takođe imaju svoje brige i strahove u ovoj situaciji, a moraju da se nose i amortizuju negativne emocije svoje dece. Ukoliko spadaju u grupu onih koji i dalje idu na posao – medicinski radnici, rade u prodavnicama hrane, u apotekama i sl. – vrlo im je teško da obezbede brigu o deci koja su kod kuće, budući da su bake i deke sada pod zabranom napuštanja svojih domova. Sa druge strane, oni koji sada rade od kuće teško koordinišu svoje radne obaveze koje traže odvojeni prostor i vreme, a koje je uz mlađu decu i u našim uobičajenim uslovima stanovanja teško obezbediti. Sve ovo postaje višestruko teže kada su u pitanju jednoroditeljske porodice.

Konačno, osim brige vezane za aktuelnu situaciju i organizaciju života, stres je vezan i za anticipatornu brigu – šta će biti sutra kad sve ovo prođe. Neizvesnost posla i prihoda u budućnosti, a mnogi su već sada ostali bez posla, nosi niz osnovnih egzistencijalnih problema, kojima ćemo se tek baviti kad ovo prođe.

*I kako se postaviti, biti popustljiviji nego inače jer ni deci nije lako, biti čvršći u zahtevima… Ili slediti, koliko je moguće, obrasce redovnog stanja?

Dobro je da svi funkcionišemo što sličnije onome kako se ponašamo u redovnim okolnostima. Posebno je deci potrebna stalnost i stabilnost okruženja. Ni čvrstina ni popustljivost nisu najbolje metode vaspitanja ni u svakodnevnom životu. Najbolje je biti blag u ophođenju prema detetu, a čvrst u odnosu prema zahtevu. To znači razumeti šta je u osnovi detetovog ponašanja koje nam nije prihvatljivo, prepoznati kako se ono oseća, šta mu je potrebno, a onda iskazati svoj stav ili zahtev. Recimo, kada je dete nemirno ili nervozno roditelj mu može reći da razume da mu je verovatno dosadno što je stalno kod kuće i da bi više voleo da se igra sa svojim drugovima. To detetu pomaže da i samo prepozna razloge svoje napetosti i nervoze, a razvija poverenje u roditelje da ga razumeju, a ne odmah kritikuju ili kažnjavaju. Tada roditelj dobija šansu da ga dete čuje i razume šta se i zbog čega od njega traži da uradi ili ne uradi. Na primer, detetu može da se kaže da napolju nije bezbedno i ako bi sada izašao napolje, mogao bi da se razboli i posle mnogo duže ne bi mogao da izađe napolje da se igra. Zatim može da mu predloži da samo izabere šta bi drugo umesto toga moglo da radi ili čak da se uključi da pomogne mami ili tati u nekom poslu kod kuće. Tako se razvija međusobno razumevanje, poverenje i odgovornost.

*Pitanje stigmatizacije i segregacije raznih grupa građana stvara podele u društvu i suprotstavlja ljude jedne drugima. U kojoj je meri zaoštreno i kakve posledice dugoročno može da ima?

To je, nažalost, prisutno iako potpuno neopravdano, a čak i veoma štetno, posebno sada kada nam je solidarnost jedan od najvažnijih oslonaca. Mnogima je danas teško, ali onima koji žive u inače teškim životnim okolnostima svakako je najteže, počevši od migranata, Roma, siromašnih, starih, žena koje žive s nasilnim partnerima i nemaju gde da odu, beskućnicima, deci i mladima koji žive na ulici…

Često smo svedoci i toga da kada postoji problem, važno je naći “krivca” i svako se lako može naći u grupi “okrivljenih”. Naši građani koji ovde nisu imali posla, koji su otišli da traže posao u inostranstvu, sada su i tamo ostali bez posla, nemaju ni gde ni od čega da žive, odjednom postaju nepoželjni, “kužni”. Onima koji brinu o svojim ljubimcima pripisuje se nebriga za druge ljude, kao da se to međusobno isključuje.

Traženje “žrtvenog jarca” sada se generalizovalo i na sve građane, pa se čak i građani koji svake večeri pružaju podršku onima koji podnose najveći rizik i žrtve, optužuju za licemerje. To su apsurdi, a pri tome vrlo opasni i narušavaju upravo ono što nam je najvažnije i što nam jedino preostaje kada su nam mnoge druge potrebe ugrožene, a to su osnovne ljudske vrednosti koje u sebi nosimo.

*Negativan odnos prema starijima izražen je već dugo, a u ovim vanrednim okolnostima kao da prisustvujemo nekakvom kolektivnom lapotu. Imate li i vi takav utisak?

Ako lapot koristimo kao metaforu odnosa prema starijima koja podrazumeva neku formu njihovog izopštavanja iz zajednice, to je i danas prisutno, samo u drugoj formi, kroz nicanje brojnih domova za starija lica o kojima porodica iz različitih razloga ne može da brine. To sada imamo i u formi zabrane izlaska starijim sugrađanima iz svojih domova. Iako se to sprovodi u cilju njihove zdravstvene zaštite kao posebno rizične grupe, mislim da to, sa druge strane, devalvira njihove kapacitete da racionalno razmišljaju i brinu o sebi.

Većina osoba iz grupe 65+ aktivni su, vitalni, u potpunosti u stanju da preduzmu sve mere opreza i brige o sebi. Ovakav tretman “propisanog” svrstavanja u kategoriju starih može poražavajuće da deluje na njih, da to dožive kao prevremen i nezaslužen “otpis”. Da ne govorimo o tome koliko bi mogli imati koristi od fizičkog kretanja po svežem vazduhu, što bi doprinelo njihovom imunitetu, fizičkom, pa i mentalnom zdravlju.

Nažalost, mnogo je starijih osoba koje žive same, koje su narušenog zdravlja, otežano se kreću. Oni su u velikoj meri isključeni i usamljeni, posebno ako nisu vični tome da koriste savremena sredstva komunikacije, od mobilnih telefona do interneta.

*Zbog čega se društvo, u suštini tradicionalno, lako odriče starijih? I kako to u ovom osetljivom periodu prevazići, uspostaviti preko potrebne veze?

Odnos mladih prema starijima ne može se generalizovati i mnogi od njih imaju vrlo brižan odnos prema starijima iz njihovog okruženja i spremni su da im pomognu kada to zatreba, a posebno sada, kada su u pitanju vanredne okolnosti, bitno različite od onih uobičajenih. Poznato je da krizne situacije, pored negativnih emocija, aktiviraju i ono najbolje u nama, solidarnost i altruizam. Poznajem mnogo naših studenata koji su se odmah aktivirali da preko različitih organizacija pružaju volontersku pomoć starijima, dostavljaju im hranu, lekove, pa i drugih mladih koji svojim komšijama spontano i samoinicijativno nude pomoć, idu u nabavku i slično.

Mi smo se, inače, pomerili od tradicionalnog društva i kolektivizma ka individualizmu, koji podrazumeva prevashodnu usmerenost na sopstvene potrebe i ciljeve. Nažalost, način života je takav da često nemamo vremena za tuđe potrebe, ne samo starijih ljudi već i onih mlađih od nas, za potrebe dece i mladih, prijatelja, partnera… Generacijski jaz se produbljuje i zbog brzih promena u načinu života, navikama, upotrebi savremene tehnologije. Kada mnogi od nas provode toliko vremena u virtuelnom prostoru, onlajn komunikaciji, nema se vremena za razgovor sa onima koji su tu, neposredno pored nas. Mladi brzo razvijaju i usvajaju novi način govora, koriste nove reči i fraze koje stariji često ne poznaju, pa i to doprinosi da se međusobno ne razumeju dovoljno.

*Možda još važnije, budući da smo izuzetno stara nacija, kako takve odnose menjati u nadolazećem vremenu?

To je problem s kojim se suočava ceo svet, s obzirom na prosečno sve duži životni vek ili, preciznije, s obzirom na napredak medicine da se sve uspešnije nosi sa bolestima koje dovode do prevremene smrti. Razumljiva je ljudska težnja za produženjem života i, naročito, mladosti. Zbog toga, sa druge strane, imamo porast obolelih od demencije ili nepokretnih starijih osoba kojima je potrebna stalna nega i briga. To je ozbiljan psihološki problem za one koji se suočavaju sa sopstvenom starošću i bespomoćnošću, ali i problem za njihove porodice kako da se odnose prema starima s poštovanjem i empatijom, kako da se nose s njihovim svakodnevnim potrebama. To je i mnogo širi, socijalni i ekonomski problem, koji ima implikacije na sve druge aspekte društva. Zato odgovor na to pitanje i rešenje problema moramo tražiti zajednički, u saradnji sa svim drugim strukama, kako bismo uticali na promenu diskursa u kojem su stari “breme našeg doba”.

Pomoć studentima

*Dolazimo do vašeg projekta obuke mladih volontera. Možete li nam predstaviti program?

Mnoge organizacije u kojima rade psiholozi i psihoterapeuti brzo su reagovale i ponudile volontersku psihološku pomoć stanovništvu. To je uradio i Savez psihoterapeuta Srbije i preko različitih društvenih mreža obavestio javnost o tim aktivnostima. Mi na Filozofskom fakultetu takođe smo smatrali važnim ponuditi našim studentima psihološku podršku i pomoć u ovoj situaciji, kada su pored stanja stresa, napetosti, anksioznosti, neraspoloženja kroz koja mnogi od nas prolaze, studenti posebno zabrinuti i za svoje studije, imaju teškoća sa učenjem, praćenjem onlajn nastave… Zato smo se organizovali pod nazivom Psihološka pomoć studentima BU, da pružamo onlajn podršku onima koji za tim imaju potrebu. Naši profesori, posebno Tamara Klikovac i Nikola Petrović sa Odeljenja za psihologiju, organizovali su obuku starijih studenata četvrte godine, master i doktorskih studija, koji su već kroz studije stekli relevantna znanja, dodatno se edukuju u nekom od psihoterapijskih modaliteta i već imaju volontersko iskustvo u nevladinom sektoru u pružanju psihološke prve pomoći pripadnicima različitih marginalizovanih grupa, npr. migrantima, mladima s problemima u ponašanju i sl.

Trenutno imamo 32 volontera koji dežuraju svakoga dana od 10 do 22 časa i pružaju onlajn podršku svojim mlađim kolegama, a imaju našu redovnu supervizorsku podršku. Mogu se kontaktirati preko uobičajenih društvenih mreža: https://m.facebook.com/psiholoskapodrskastudentima/

https://www.instagram.com/psiholoskapodrskastudentima

Samopomoć

*Imate li neke savete za one kojima je možda potrebna stručna reč, a ovih sedmica nemaju prilike da dođu do psihologa?

Sada sam mnogo više u ulozi edukatora, ali ipak nisam u potpunosti odustala od praktičnog rada – posle 15 godina rada u kliničkoj praksi, ne možete lako da se odreknete direktnog rada s ljudima. Mislim da mi to mnogo pomaže i u nastavnom radu, a u okviru toga i opredelila sam se upravo za one oblasti i teme koje imaju za cilj unapređenje mentalnog zdravlja, kvaliteta života, načina komunikacije i rešavanja konflikata na konstruktivan način.

Preporuke koje se ovih dana čuju po medijima na kojima sada često gostuju moje koleginice i kolege odnose se na to kako sami sebi možemo da pomognemo i olakšamo tokom ove vanredne situacije. I na našim fejsbuk i instagram stranicama mogu se naći slične korisne preporuke za pružanje samopomoći, koje su svima dostupne. Uopšteno govoreći, na raspolaganju su nam različite “strategije”, koje mogu biti usmerene ka spolja i ka unutra, odnosno na ponašanje i na način na koji razmišljamo. Pošto briga za zdravlje u ovim okolnostima predstavlja osnovni izvor strepnje, prvenstveno je važno da preuzmemo odgovornost za sopstvenu zaštitu i zaštitu drugih, čime smanjujemo rizik po zdravlje i povećavamo stepen kontrole nad situacijom, nasuprot prepuštanju osećaju bespomoćnosti.

Strukturisanje vremena, planiranje raznovrsnih aktivnosti je ono što se uvek preporučuje. Zavisno od ličnih sklonosti, dobro je raditi ono što volite – čitanje, gledanje filmova, kuvanje, sređivanje kuće, hobiji. To ujedno i skreće misli s nepotrebne stalne brige, ali ne znači da morate biti stalno aktivni i raditi nešto korisno. U redu je i kada dođe do zasićenja, da nam nešto dosadi i da jednostavno imamo potrebu da se odmaramo. Ponekad je i dosada izvor kreativnosti. Ipak, važna je umerena fizička aktivnost, koliko god je ona moguća u ovoj situaciji, budući da podiže energiju, sprečava bezvoljnost, doživljaj umora.

Održavanje socijalnih kontakata, posebno direktna komunikacija sa ukućanima, razgovori sa bliskim osobama, makar i telefonom, razmena osećanja, brige, podrške, stavova, ideja umanjuje doživljaj izolacije. Tu su i društvene mreže koje pružaju osećaj pripadnosti nekoj široj zajednici, unutar koje ljudi dele informacije, zajednička iskustva, humorom se bore protiv negativnih osećanja, dele lepe i mudre misli kroz citate i izjave poznatih ličnosti koje nam koriste da se bolje osećamo, podstiču na razmišljanje, šire našu perspektivu posmatranja sveta i problema. Ipak, preterana upotreba društvenih mreža može da preraste u specifičnu frustraciju.

Produžavanje policijskog časa nema smisla ni pred Uskrs

*U stresnoj smo sedmici, preduskršnjoj. Nadležni apeluju na SPC i vernike da se drže mera, ali ne govore da se policijski čas produžava zbog mogućih masovnih obreda. Kako ocenjujete takav odnos prema crkvi i vernicima, s jedne strane, a sa druge, nije li, mic po mic, produžavanje policijskog časa, zapravo, “kuvanje žabe”?

Do danas nemamo neku posebnu uredbu koja se odnosi na uskršnje praznike, osim apela da se i vernici i SPC pridržavaju svih mera koje se i inače preporučuju. Masovna okupljanja svakako predstavljaju ozbiljan rizik, a posebno obredi vezani za pričešće. U ovom trenutku izgleda kao da je izbor između dva zla. S jedne strane, okupljanje vernika u jeku pandemije direktno ugrožava njihovo zdravlje, kao i svih koji su s njima u kontaktu. Sa druge strane, za vernike je ovo veliki praznik i svaka zabrana direktno uskraćuje njihova prava. Dakle, rešenje se mora tražiti kroz pristup koji izbegava oba problema; mora se sprečiti svaki rizik tako što će se u vanrednim okolnostima primenjivati posebno prilagođeni obredi koji su značajni za vernike. Crkva sama mora biti odgovorna prema svojim vernicima i njihovom zdravlju i fleksibilno se prilagoditi vanrednim okolnostima.

Mislim da ono što važi za sve institucije treba da vazi i za crkvu, kao jednu od institucija ovog društva. Vernici nemaju poseban imunitet samo zato što su vernici.

No, produžavanje policijskog časa, po mom uverenju, nema nikakvog smisla ni za Uskrs, kao ni pre toga. Ljudi u Evropi svuda šetaju po lepom vremenu. To je važno i za fizičko i za mentalno zdravlje. Ako se držimo svih mera, onda ni zabrane kretanja nisu potrebne već je dovoljna bezbedna udaljenost, maske, rukavice i posebna higijena.

A “žaba” je i tako već blizu temperature ključanja!

Tekst je prenet iz Novog magazina.