Balkan kao sudbina izbeglica

Razgovarala: Anđelka Cvijić,  Izvor: Novi magazin

Od mnogobrojnih tema kojima se istoriografija bavi, jednoj pripada posebno mesto, možda baš zbog toga što kroz istoriju nikada nije završena, niti (pre)ispitana i zaokružena. Reč je o fenomenu izbeglištva i izbegličkim sudbinama koje neprevaziđenom tragikom obeležavaju vreme, i teritorije preko kojih im se račvaju putevi. I, dok poslednjih godina svedočimo egzodusu izbeglica od Srednjeg istoka do Centralne Evrope, a preko Balkana, jedva da se tek sada, posle bezmalo jednog veka, kompletira drama jevrejskih izbeglica koje su od 1933. godine iz Nacističke Nemačke i tokom Drugog svetskog rata bežale ka slobodi. Mnogi i tada preko Balkana.

Nepravdu zapostavljanja ovog segmenta istorije od nedavno ispravlja dr Bojan Aleksov, vanredni profesor istorije Balkana u Školi za slovenske i istočnoevropske studije Univerzitetskog koledža London, koji je krajem leta prošle godine u prestižnoj ediciji izdavačke kuće Brill objavio knjigu „Jewish Refugees in the Balkans 1933–1945. (Jevrejske izbeglice na Balkanu 1933–1945)“. Delo je krajem decembra predstavljeno u Beogradu, u Jevrejskom kulturnom centru, a o autoru i o knjizi su govorili predsednik Jevrejske opštine Beograd Aron Fuks i istoričari Olga Manojlović Pintar i Milovan Pisarri.

Knjiga Aleksova govori o Balkanu „kao mestu za bekstvo, i utočištu za desetine hiljada nemačkih Jevreja od kojih su mnogi preživeli zahvaljujući gostoprimstvu balkanskih zemalja domaćina.“ Nažalost, antisemitizam je zahvatao i ove zemlje, a pod nemačkom okupacijom, kroz saradnju sa domaćim kolaboracionistima na hiljade jevrejskih izbeglica završilo je u koncentracionim logorima ili gasnim komorama. Delo Jevrejske izbeglice na Balkanu 1933–1945. je od onih retkih koje je neophodno prevesti ne samo na srpski jezik, jer daje jednu novu sistematizovanu perspektivu hiljadama svedočanstava koja dosad nisu razmatrana. 

Na pitanje zna li se koliko je Jevreja izbeglo na Balkan, i da li je samo u Jugoslaviju izbeglo više od njih 55.000, Bojan Aleksov u intervjuu za Novi magazin kaže: „Broj od 55.000 Jevreja koji su izbegli u Jugoslaviju naveo je po sećanju u svom izveštaju nakon rata Aleksandar Klajn, sekretar zagrebačke Jevrejske opštine i koordinator za pomoć izbeglicama, što je kasnije prihvaćeno u istoriografiji. Nakon višegodišnjeg istraživanja, u svojoj knjizi ukazujem da je ta brojka proizvoljna i da bi samo tim istraživača mogao da dođe do nekog približnog broja. Naime, radi se o nekoliko kategorija izbeglica – jedni su samo u tranzitu, drugi borave u Jugoslaviji ili drugim balkanskim zemljama vrlo kratko, treći ostaju duže ili ih nemačka invazija tu zatiče. Samo mali broj je u organizovanom transportu ili se obraća jevrejskim organizacijama za pomoć, te o njima imamo konkretne podatke. Ostali, kao što je to najčešće kod izbeglica, beže sami, prelaze granicu ilegalno, sakrivaju se, lažiraju imena i dokumente i tako ostaju van radara državnih i inih struktura, a samim tim i pozitivističke istoriografije koja svoja saznanja crpi isključivo iz zvaničnih arhiva.“ 

Relativna tolerancija na Balkanu trajala je duže nego igde. Gde je antisemitizam bio najjači? 

U međuratnom periodu su Rumunija i Poljska smatrane za zemlje sa najizraženijem antisemitizmom. Jugoslavija i donekle Grčka su za tadašnji kontekst i pojmove filosemitske. U Jugoslaviju se Jevreji useljavaju i pre 1933; jedan broj je primljen zajedno sa drugim ruskim izbeglicama nakon Oktobarske revolucije, ali dolaze i iz Poljske i drugih zemalja. Albanija je specifičan slučaj. Kao država u nastajanju i gotovo odsečena od ostatka Evrope, Albanija ima vrlo malu jevrejsku zajednicu koja se uvećava tek nakon 1938, kad su sve ostale države zatvorile svoje granice za Jevreje, a najviše Jevreja prihvatiće upravo iz Jugoslavije i Grčke nakon progona Jevreja u ovim zemljama od 1941. 

Zašto se kao početak Holokausta u Evropi može označiti Kladovo transport jevrejskih izbeglica septembra 1941? 

Grupe Jevreja, uglavnom iz Beča i Čehoslovačke, organizovano su se iseljavale u Palestinu 1939. godine, kada su njihovi brodovi zaustavljeni na Dunavu kod Kladova jer su im rumunske vlasti onemogućile tranzit, a zatim se i Dunav zaledio. Njihova agonija je trajala dve godine. Jugoslovenske vlasti su ih u jesen 1940. prebacile u Šabac gde su imali bolje uslove i gde su se toj grupi priključili mnogi Jevreji iz drugih krajeva, koji su bili u Jugoslaviji uglavnom ilegalno, nadajući se da će tako brže uspeti da odu negde sigurnije. Više od 200 dece i mladih je uz pomoć Saveza jevrejskih opština i jugoslovenskih vlasti uspelo da dobije tzv. palestinske sertifikate i jugoslovenske privremene pasoše. Oni su evakuisani vozom preko Soluna, Turske i Sirije za Palestinu nekoliko dana pre nemačke invazije u aprilu 1941. Nekoliko odvažnih mladih poljskih Jevreja pobeglo je tokom Aprilskog rata i spaslo se u Italiji. 

Ali više od hiljadu izbeglica je ostalo u Šapcu i oni su tragično završili. Muškarci su streljani u Zasavici početkom oktobra 1941, kao deo odmazde nad stanovništvom Srbije zbog partizanskog otpora. Žene i deca su naterani na marš do Starog Sajmišta u januaru 1942, a potom su oni koji su preživeli ovo mučenje, ugušeni u dušegupkama sa ostalim jevrejskim ženama i decom iz Srbije i Banata. Sudbina izbeglica iz Kladovo transporta tesno je isprepletena sa sudbinom Jevreja Srbije i Banata, kao i većinskog srpskog življa. Pomor Jevreja Srbije i izbeglica počeo je tri meseca pre nego što su nacističke vođe na sastanku na Vanze kod Berlina usvojile strategiju tzv. Konačnog uništenja (rešenja), koje danas identifikujemo pojmom Holokaust. 

Balkan na margini i sećanja

Posebno napominjete da je antifašistički otpor jevrejskih izbeglica gotovo potpuno neistraženi deo istorije Balkana.

Jaša Romano je dokumentovao i objavio brojne radove koji se tiču učešća jugoslovenskih Jevreja u partizanskoj borbi. Jevrejske izbeglice, kao nestalna kategorija, nisu našli mesto ni u našoj ni u nemačkoj istoriografiji. Zato u svojoj knjizi posvećujem puno pažnje raznim vidovima otpora kojima se priključuju od samog dolaska. Mnogi i mnoge su pristupili komunističkom pokretu, čitavo vođstvo Austrijske komunističke partije je prešlo u Zagreb. Drugi su sarađivali sa britanskom tajnom službom i jugoslovenskim građanskim partijama. Treći su pisali pamflete, angažovali se umetnički, od čuvenog Pen kongresa u Dubrovniku 1933. pa nadalje.

 

Zbog čega je u literaturi koja istražuje Holokaust Balkan bačen na marginu? 

Jugoslavija i druge balkanske zemlje su dugo bile marginalizovane u globalnoj istoriografiji, i uopšte naučnoj produkciji. To se paradoksalno promenilo tek tokom ratova devedesetih kad je, nažalost, Jugoslavija svojim brutalnim raspadom skrenula pažnju na sebe. Studije Holokausta ili jevrejskog egzila su samo reprodukovale postojeću marginalizaciju. Sa ovom knjigom smo stali toj marginalizaciji na kraj.

 

Za razliku od arhiva, sećanja su živa i tragična; Ivan Singer kaže da iskustvo u vagonu za transport mogu opisati samo oni koji su u njemu bili. Kako ste se borili sa tim pričama?

Nekoliko godina sam bio pod teškim pritiskom svedočanstava preživelih. I njihovih pokušaja da objasne i nemogućnosti da dočaraju svoju traumu, kako kaže naš Vrščanin Ivan Singer. Za utehu je da njihova svedočanstva ne izostavljaju nijedan trenutak nade, humora, topline među ljudima. Gertrud Nojman je prošla pakao Kladovskog transporta i Starog Sajmišta. Tek kada su je ukrcavali u dušegupku je rekla da je Nemica, udata za Jevrejina, što ju je spasilo sigurne smrti. Ostatak rata provela je u okupiranom Beogradu čisteći po kućama da preživi. 

 

Jevrejske izbeglice su Balkan često opisivale kao primitivan. Ukazujete da je ta reč onda imala pozitivnu konotaciju, u smislu starosedelačke pozitive, pa se spasavanje i humanost koje su iskusile jevrejske izbeglice na Balkanu može tako interpretirati. 

Kao što je neformalnost pomagala u prelasku granica i obezbeđivanju dokumenata tako je primitivnost ili prvobitna, neiskvarena humanost spasila mnoge živote na Balkanu. Pogotovu u Albaniji gde su i kolaboracionisti nacista sakrivali Jevreje jer jednostavno nisu mogli da shvate da je neko progonjen bez ikakve krivice. Ta moderna manija jednostavno nije mogla da uđe u njihove „primitivne“ glave. 

Od avgusta do novembra 1941. u koncentracionim logorima završena je prva faza genocida Jevreja u Srbiji. Kada je počela druga faza? 

Gro Jevreja Srbije, posebno Banata, kao i izbeglica koji su se u Srbiji zatekli, pobijena je do leta 1942. Genocidna politika se nastavlja i nakon toga i usmerena je, pre svega, na preostale Jevreje koji su se krili. To je bi bila ta druga faza. Masovne deportacije i ubistva obnoviće se 1944. godine kada se preko Srbije i logora na Starom Sajmištu transportuju i usmrćuju Jevreji sa Kosova, Dalmacije i drugih krajeva, koji su do jeseni 1943. uživali zaštitu fašističke Italije. 

Koliko je Jevreja ukupno ubijeno do avgusta 1942. u Srbiji, kada je Srbija bila proglašena za prvu zemlju Judenfrei („slobodnu od Jevreja“) u Evropi? 

Ubijeno je više od 15.000 Jevreja Srbije i Banata ili preko 80 odsto jevrejskog stanovništva. Najviše je Jevreja ubijeno u Poljskoj i zapadnim pokrajinama Sovjetskog Saveza, gde ih je i najviše živelo. Paradoksalno je, međutim, da su nakon Poljske procentualno najviše nastradali Jevreji Jugoslavije i Grčke, koje smo malopre uslovno nazvali filosemitskim u predratnom periodu. 

Fenomen ostrva Korčula i Dalmacija

Malo se zna da je i ostrvo Korčula bilo tada oaza sigurnosti u Evropi za Jevreje izbeglice i antifašiste. Čak ni čuvena Korčulanska letnja škola filozofa i sociologa leve orijentacije, okupljenih oko časopisa Praxis, nije nijedan jedini put to obznanila…

Korčuli posvećujem čitavo poglavlje u svojoj knjizi jer je zaista nesvakidašnji primer. Na Korčuli su komunisti delovali i pre rata, a cionisti imali školu gde su obučavali potencijalne naseljenike u Palestini. Nekoliko nemačkih umetnika, uglavnom Jevreja, takođe je izabralo ostrvsku idilu za novi dom nakon progona kojima su bili izloženi. Zato brojni drugi komunisti i Jevreji odlaze upravo na Korčulu tog proleća i leta 1941, i pre nego italijanske vlasti odluče da na ostrvo zbog prenapučenosti u Splitu pošalju preko hiljadu Jevreja u tzv. slobodnu internaciju. Neki su s Korčule ubrzo otišli u Italiju, kao Oskar Davičo, ali preko sedam stotina Jevreja iz Zagreba, Beograda, Sarajeva, Osijeka i nemačkih izbeglica ostaje do kraja 1943, kada su prebačeni u južnu Italiju. Nastradalo je jedino nekoliko mladih Sarajlija, u odmazdi zbog partizanskih akcija, a mnogi među izbeglicama su se i pridružili partizanima.

 

Jugoslovenski komunisti Jevreji su bežali u italijansku okupacionu zonu – Split je bio čuveni komunistički bastion poznat kao mala Moskva… 

Nakon napada šestog aprila 1941, počela je masovna bežanija ka krajevima Balkana koje su zaposele italijanske trupe. Postojalo je to iskustvo i znanje od ranije da Italijani nisu antisemitski raspoloženi. Preko deset hiljada jugoslovenskih i izbeglih Jevreja našlo je spas u Dalmaciji, a mnogi su se preko Dalmacije dokopali i Italije. Strani Jevreji su među prvima koji beže jer ih za Beograd, Zagreb, Sarajevo ništa ne veže. Domaćim Jevrejima je mnogo teže. Neki beže tek na jesen 1941, jer tad počinju masovne likvidacije, ali tada su putevi za Dalmaciju zatvoreni ratnim dejstvima pa je jedini spas preko Kosova za Albaniju. 

To jeste paradoks, s obzirom na to da je veliki broj izbeglica Srbiju smatrao najprijateljskijom zemljom za Jevreje u Evropi? 

U Srbiji su, kao i diljem porobljene Evrope, u sprovođenju nacističke politike Konačnog rešenja učestvovale lokalne kolaboracionističke vlasti. Često su se i utrkivali u pokazivanju lojalnosti kroz rešavanja tzv. jevrejskog pitanja. S druge strane, paradoksalno je da su neki drugi Hitlerovi saveznici kao Admiral Horti u Mađarskoj, Maršal Antonesku u Rumuniji i Car Boris u Bugarskoj svoju samostalnost dokazivali odbijanjem ili odlaganjem deportacija. Tu samostalnost nisu mogli da ispolje u krajevima koje su zadobili uz pomoć Hitlera pa su se tako desile i Racija u Južnoj Bačkoj, i deportacija gotovo svih Jevreja iz Pirota, Makedonije i Trakije, okupiranih od strane Bugarske. 

Nema zbora da su Nedićeve vlasti ili ljotićevci igrali važnu ulogu u pronalaženju i deportaciji preostalih Jevreja, kao i lokalne vlasti u ustaškoj Hrvatskoj, gde je Nemačka od 1942. nastojala da preuzme monopol nad jevrejskim pitanjem nakon brutalnog pomora koji su prema Srbima, Jevrejima i Romima preduzele ustaše odmah po stupanju na vlast. Ono što je bitno širom bivše Jugoslavije, a različito od nekih drugih delova Evrope, je da lokalni živalj nigde ne učestvuje u ponižavanju i mučenju Jevreja sa jedinim izuzetkom tzv. folksdojčera (podunavskih Švaba) u Banatu i ponegde u Sremu i Slavoniji. 

Pomor Jevreja Srbije i izbeglica počeo je tri meseca pre nego što su nacističke vođe na sastanku na Vanze kod Berlina usvojile strategiju tzv. Konačnog uništenja (rešenja), koje danas identifikujemo pojmom Holokaust

Kako gledate na sadašnju reviziju tog perioda istorije? SANU je čak 1993. u zbornik Sto najznamenitijih Srba uvrstila Milana Nedića i Nikolaja Velimirovića. 

Nažalost, revizija istorije Drugog svetskog rata je zahvatila celi stari kontinent. U mnogim istočnoevropskim i baltičkim državama je još gore nego kod nas, što naravno ne opravdava naše revizioniste. 

Ipak, fašistička Italija je pružala konstantni otpor Nemačkoj na teritorijama koje je okupirala na Balkanu.

Fašističku Italiju ne karakteriše antisemitizam sve do pozne 1938. godine kada usvaja antisemitske zakone kao ustupak moćnoj nemačkoj saveznici. Sve dotad je Italija paradoksalno omiljena destinacija jevrejskih izbeglica iz Nemačke, ali i studenata iz Poljske i Mađarske gde je kroz numerus clausus Jevrejima onemogućeno studiranje. I nakon uvođenja antisemitskih zakona, oni se u Italiji ne sprovode dosledno kao u Nemačkoj.

Čime objašnjavate da je istorija Holokausta u istoriji Jugoslavije toliko nepoznata? 

Sećam se da sam još kao dečak posetio Sarajevo, gde su nas vodili na Vracu, bivšu austrougarsku tvrđavu koja je u socijalističkoj Jugoslaviji postala Spomen-park otpora i borbe Sarajeva protiv fašizma. U atrijumu muzeja bilo je upisano 9.091 ime sarajevskih žrtava. Ali i letimičan pogled na imena već od slova A mi je izazvao zbunjenost. Sarajevski Jevreji, poreklom Sefardi, prezivali su se Abravanel, Albahari, Alkalaj, Almuli, Altarac… i činili su ogromnu većinu svih na spomeniku popisanih. Radilo se o deci, ženama i starima, koji su deportovani i pobijeni samo zato što su Jevreji. Najveći deo nije imao nikakve veze sa otporom i borbom Sarajeva protiv fašizma. Holokaust se nikako nije uklapao u pojednostavljenu, crno-belu shemu Drugog svetskog rata koji se u istoriji Jugoslavije predstavljao kao sukob fašista i antifašista (koje su predvodili komunisti), odnosno kao narodnooslobodilačka borba. Slično je bilo i u drugim zemljama tzv. realnog socijalizma gde se kolektivnom stradanju Jevreja, Roma i nekih drugih manjih grupa (homoseksualci, Jehovini svedoci, itd.) nije poklanjala posebna pažnja. 

Kad je nastupila revizija, fokus je bio na zločinima koji su počinili partizani ili nove vlasti, kao što je kolektivno kažnjavanje Nemaca, Italijana, pa i Mađara i Albanaca i tzv. narodnih neprijatelja. Tako je jedan binarni narativ zamenjen drugim, a proučavanje Holokausta ostalo zapostavljeno mada, kako ističem u svojoj knjizi, ima i te kako šta da nam kaže i o našoj istoriji jer je sudbina Jevreja i ne/Jevreja bila isprepletana.

Revizija istorije Drugog svetskog rata je zahvatila celi stari kontinent. U mnogim istočnoevropskim i baltičkim državama bilo je još gore nego kod nas, što naravno ne opravdava naše revizioniste

Svedoci smo sve opasnijeg jačanja desnice u Evropi, koje je počelo još pre eskalacije najnovijeg rata između Izraela i Hamasa. Mogu li se već sada naslutiti posledice ovog sukoba?

Rad na knjizi nije ne pripremio stručno za ovaj konflikt. I ne smatram se stručnim ili na mestu da na takvo pitanje odgovorim. Osuđujem nasilje kao strategiju rešavanja konflikta i slažem se da nema skorog rešenja. Sigurno je da će samo uticati na porast antisemitizma i islamskog fundamentalizma. I ostaće trauma. Jer, vidimo kako se traume iz Drugog svetskog rata još provlače i kroz aktuelne konflikte.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.