666 ili đavolska posla
Autorka: Nadežda Gaće
Pred vama je broj 666 Novog magazina. Biblija, odnosno Otkrovenje u 13. poglavlju broj 666 povezuje za zverima, zlom i Antihristom, pa je u kulturološkom kontekstu ovaj broj postao simbol ljudske imperfekcije i grešnosti. Naprosto, đavolski znak. Srećom po ovaj broj NM, numerologija tumači 666 kao simbol harmonije iako je ono o čemu pišemo sve samo ne harmonija – naprotiv, kao da su sve neka đavolska posla grešnog i imperfektnog sveta u kojem smo se našli. U ime pravde i „pravde“, 21. vek obeležavaju ratovi bez objava, intervencije i vojne akcije oko kojih se vode navijačke polemike, bujanje ratne industrije, bujanje nezadovoljstva ljudi zbog rasta nejednakosti i nepravdi u svakoj pojedinačnoj zemlji, pa se čini da su ratovi daleko od kućnog praga loša namera da se odvuče pažnja s problema sopstvenih dvorišta. Komunicira se s pozicije sile jer se ratovi ne završavaju pobedom jedne i porazom druge strane, kada je moguć pravni okvir, već iscrpljivanjem slabijeg, ali de jure neporaženog učesnika sukoba. Mi smo svakako sve ovo osetili na svojoj koži – i rat bez pobednika u kojem smo poraženi, i pregovore bez ozbiljne i na dobroj volji zasnovane komunikacije, i nametanje volje jačeg.
U svom tekstu „Razmišljanja o dobroj volji kao osnovi pluralizma“ Suzan Oberman citira Kanta, koji kaže „Nemoguće je misliti na bilo šta u svetu, čak i izvan njega, što se može smatrati bez ograničenja dobrim, osim dobre volje.“ Hana Arent pominje dobru volju kada kaže da vežbanje pluralnosti u političkoj areni počiva na osnovama dobre volje: poštovanju prema drugima i spremnosti da čujemo i razmotrimo šta imaju da kažu. Čak i ako načas zaboravimo poguban uticaj društvenih mreža na rečnik javnih komunikacija, začas u svakom značajnom političkom primeru prepoznamo odsustvo dobre volje, što onemogućava kompromis kroz dijalog već samo otvaranje lavirinta pokazivanja moći, pa tako i pucanja svih granica kod slabijih koji su oštećeni nedostatkom dijaloga. Primera iz svih zemlja i svih sukoba novije istorije je napretek. Zar je moguće da Rusija, NATO, EU, Ukrajina nisu mogli da smisle ništa bolje od rata bez dijaloga u pozadini koji ga može prekinuti ili dijalog pre sukoba koji ga je mogao sprečiti. Zar je stvarno morao da izbije surovi sukob u Izraelu. Uostalom – zar nismo imali vremena za dijaloge i dijaloge o Kosovu – a ne da sada nakon rata (koji se nije zvao rat) i ubijanja gledamo narogušena javna mnjenja Srba i Albanca koja parališu svaki korak u dobrom pravcu i u korist ljudi koji žive jedni pored drugih.
Konačno, kakve su to političke elite koje ne trpe one koji se s njima ne slažu. Opet ilustracija ima po celom svetu – sa štrajkovima svih protiv svih. Nas, naravno, žuljaju navijački tabori u politici Srbije u kojoj je diskvalifikacija jedini cilj, a polazna pretpostavka je da je druga strana lažovska i lopovska. Ne da nema dobre volje, ne da nema slušanja nego postoje samo optužbe i pretnje, i razgovor kao preko nišana. Bez slušanja argumenata i bez težnje da se nalaze kompromisi. I ovo se ne odnosi na bilo koji konkretan trenutak nego na kontinuum 21. veka – kao da su sve „đavolska posla grešnog i imperfektnog sveta“ u kojem smo se našli. A znamo da nema đavola van nas samih – pa još više boli što su prevladali demoni u nama, porazivši dobru volju kao jedini put ka kompromisu i rešavanju problema – umesto umnožavanja nerešenog, koje tako postaje i nerešivo.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
