Tortura sistema je dodatna trauma

Piše: Dragana Nikoletić, NIN

Srpski javni prostor u poslednje vreme potresaju afere sa poznatim ličnostima na obe strane krivičnog dela silovanja, pa kao da i mi živimo pokret Me too, započet u Holivudu. Lokalno, ova je pojava značajna jer Srbijom vlada tradicionalizam, zbog čega čudi i „ohrabruje činjenica da je većina medija i javnost stala uz hrabre žene“ što su se usudile da progovore, kako kaže Vanja Macanović, pravnica i aktivistkinja Autonomnog ženskog centra (AŽC). Međutim, ovi slučajevi su pokazali sve slabosti srpskog društva, institucija i medija u sudaru sa temom koja je pod izrazitim teretom stereotipnog mišljenja. Uz obilje senzacionalizma podsticanog curenjem informacija iz istraga, gaženja prava i vređanja.

***

Šta se pravno podrazumeva pod pojmom silovanja, a šta u javnom mnjenju?

Srbija i nakon sedam godina od ratifikacije Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbe protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici nije izmenila definiciju silovanja. Tako se silovanjem ne smatra svaki seksualni čin koji je učinjen bez saglasnosti druge strane, uključujući i situacije kada se ona nije branila ali je govorila „ne“, plakala i molila da prestane, kada se zaledila, kada su korišćene droge za silovanje i slično, i bez obzira na to da li je izvršena vaginalna, analna ili oralna penetracija polnim organom, rukom ili predmetom u cilju zadovoljenja polnog nagona zlostavljača.

Prilikom izmena Krivičnog zakonika 2016, pokušano je da se „silovanje bez pristanka“ uvede kao lakši oblik krivičnog dela silovanja za koje bi bila zaprećena kazna zatvora do pet godina. Da je to usvojeno, silovateljima bi bilo moguće izreći uslovne osude. Srećom, AŽC je u poslednjem momentu uspeo to da spreči. Ipak, zakon i dalje podrazumeva upotrebu sile ili pretnje da bi se delo smatralo silovanjem, pa neke sudije i tužioci i dalje „očekuju“ od žrtve da dokaže da se branila, jer suprotno znači da se saglasila.

Odakle takav stav?

Ovakav stav sudske i tužilačke prakse, ali i pravnika, policijskih službenika, stručnjaka u socijalnoj zaštiti i veštaka, posledica je nedovoljne edukacije o reakcijama „primitivnog“ dela mozga na životnu opasnost: da bežimo ako smo u prilici, da se branimo, ili da se zaledimo i ne pružamo otpor kako bismo izbegli teže posledice. Ovo ne znajući, i analizirajući situaciju post festum, i sami građani često sumnjaju u istinitost tvrdnji žrtve. Mnogo je strašnije što je i postupanje profesionalaca obojeno njihovim ličnim stavovima i predrasudama i što se očekuje aktivni otpor, a to je po meni vrhunac terora krivičnopravnog sistema nad žrtvama.

Šta je sa žrtvama silovanja u braku? 

Silovanje u braku se tek od 2017. goni po službenoj dužnosti, dok se pre toga ulazilo u postupak na osnovu predloga oštećene potpisanog u tužilaštvu. Prema iskustvu AŽC-a, većina žena je prisiljena na neželjene seksualne odnose pod tradicionalnim stavom „ispunjavanja bračnih dužnosti“, ali i kada svedoče o seksualnom nasilju koje su doživljavale tokom braka, sve se to podvodi pod krivično delo nasilje u porodici, a ne pod silovanje.

Kako teče proces od momenta kad se žrtva odluči da prijavi silovanje?

Kada se delo silovanja prijavljuje odmah nakon što se desilo, izuzetno je važno da žrtve događaj prijave što pre, i to inspektorima za krvne i seksualne delikte, a ne bilo kome u policiji. Inspektori su u obavezi da kontaktiraju s dežurnim tužiocem koji onda daje nalog da se uradi ginekološki pregled i dužan je da od sudije za prethodni postupak traži nalog za uzimanje briseva. Kasnije se izveštaj o pregledu i brisevi dostavljaju medicinskom veštaku koji svoj nalaz dostavlja tužilaštvu.

Ovakva zastarela procedura ne samo da nije usmerena na pružanje pomoći žrtvi, već se gubi dragoceno vreme tokom kog propadaju dokazi, tragovi sperme i droga za silovanje posebno. Problem je i to što sudski lekar opservira samo povrede u predelu genitalija žrtve, kao i to što ona ne dobija hitnu kontraceptivnu zaštitu, niti se testira na polno prenosive bolesti.

Dok čeka nalaz veštaka, tužilaštvo saslušava osumnjičenog, žrtvu i druge svedoke ako ih ima, a zatim odlučuje o tome da li ima osnova da podnese optužnicu. Ukoliko smatra da nema osnova, više tužilaštvo će odbaciti krivičnu prijavu, na koje rešenje žrtva ima pravo prigovora u roku od osam dana.

Šta se dešava u aktuelnim slučajevima, kad je od spornog događaja prošlo dosta vremena?

Naša je preporuka da se tada žrtve prethodno konsultuju sa advokatima sa iskustvom u ovoj oblasti, ili nevladinim organizacijama koje pružaju besplatnu pravnu pomoć, kako bi se sačinila krivična prijava u pisanom obliku. Uz prijavu se tužilaštvu dostavljaju svi dokazi koje žrtva poseduje, kako bi ona makar inicijalno bila spasena često neprofesionalnog postupanja policijskih službenika i tužilaca, praćenog čuvenim „zašto“. Potom tužilaštva uglavnom nalažu policiji da uzme izjave od osumnjičenog i od žrtve, iako one nisu dokaz u postupku, već se ponovo saslušavaju ako se proceni da ima osnova da se pokrene istraga. Tužilaštva zatim sprovode i druge dokazne radnje među kojima je i psihološko-psihijatrijsko veštačenje žrtve i učinioca, a sve u cilju utvrđivanja da li ima osnova da se podnese optužnica.

Ukoliko dođe do toga, od žrtve se očekuje da iznova, samo sada pred sudom, svedoči o onome što joj se desilo, nekada i nakon godinu i više od prijavljivanja. Posebno traumatično za žrtvu jeste svedočenje u prisustvu osumnjičenog, kao i suočenje sa njim kada direktno odgovara na njegove navode da laže, da je u stvari uživala i htela taj seksualni odnos. Ovo ne samo da predstavlja sekundarnu traumatizaciju žrtve, već po svim standardima Evropskog suda za ljudska prava, predstavlja nečovečno postupanje krivičnopravnog sistema koji zahteva da se žrtva sama, bez advokata i bilo kakve podrške, suoči sa svojim zlostavljačem dok joj se on podrugljivo smeška.

Šta je sa statusom posebno osetljivog svedoka, o čemu je takođe bilo govora?

Iako naše krivično zakonodavstvo poznaje ovaj institut koji omogućava da žrtva bude saslušana samo u prisustvu branioca osumnjičenog, ili iz druge prostorije putem video-linka, takva praksa je u Srbiji retka, dok ni u jednom višem tužilaštvu ne postoje prostorije za saslušanje oštećenih i svedoka putem video-linka, niti oprema da se taj iskaz snimi kako ga žrtva ne bi ponavljala pred sudom.

Neki tužioci osumnjičenima nude zaključivanje sporazuma o priznanju krivice, koji omogućava da zlostavljači budu osuđeni u što kraćem roku, međutim događa se da su predložene zatvorske kazne izuzetno blage, a da ih sudije prihvataju.

Srbija je 2020. usvojila Strategiju o unapređenju položaja žrtava, koja predviđa donošenje posebnog zakona o sprečavanju sekundarne viktimizacije, kako žrtve nasilnih krivičnih dela ne bi ponavljale iskaz više od dva puta ili bi on bio sniman, dok bi njima bila omogućena podrška tokom celokupnog trajanja krivičnog postupka. Ali, iz Ministarstva pravde nema najava javne rasprave povodom Nacrta tog budućeg zakona.

Od čega zavisi oporavak žrtava?

Oporavak se ne može postići bez stručne pomoći terapeuta i psihijatara, što je omogućeno žrtvama s regulisanim zdravstvenim osiguranjem, ali pri državnim domovima zdravlja i klinikama. Pitanje je da li ti terapeuti i psihijatri imaju dodatnu edukaciju i iskustvo u pristupu onima koji su preživeli seksualno nasilje. U svetu postoje krizni centri za žrtve silovanja, koji su prvenstveno usmereni na potrebe žrtve za oporavkom, a ne na krivični postupak.

Da li postoji statistika prećutanih slučajeva?

Ne postoji zvanična državna statistika, ali ogroman broj neprijavljenih slučajeva može da se pročita na platformi #nisamtražila.

Da li srpsko društvo medijskim tretmanom afera silovanja propušta još jednu priliku da učini nešto dobro za žrtve?

Moj lični utisak je generalno pozitivan, budući da su mediji pokazali poverenje u iskaze žrtava. O detaljima zlostavljanja je izveštavano tek kada su ove hrabre devojke same odlučile da ih podele i da pobede osećaj sramote i krivice sa kojim su se godinama borile. Prostor u medijima su dobili i osumnjičeni, na način na koji su to sami kreirali. Sve to jeste bilo stresno za žrtve, ali istovremeno i poučno, jer je pružilo priliku i njima i široj javnosti da razumeju fenomen zlostavljanja, na delu i tokom krivičnog postupka.
Nadam se da će dva aktuelna slučaja biti prekretnica u započinjanju nove prakse krivičnog gonjenja kada se silovanje prijavljuje nakon proteka određenog vremena, ali i da će se stvoriti pogodna klima za unapređenje zakonskih odredaba koje se tiču prava žrtava i izmene definicije silovanja u skladu sa ratifikovanim konvencijama i direktivom Evropske unije.

Tekst je prenet iz nedeljnika NIN.