Sloboda je moneta za manipulaciju

Piše: Radmila Stanković, NIN

Pioni naoružani tastaturama sude, seku glave, huškaju i buškaju, u sobama sa centralnim grejanjem, čekajući dostavu. Ovi što vrše dostavu, oni mene zanimaju. Кao junaci. Ovaj vek je, plašim se, počeo u ozbiljnom preispitivanju svih velikih snova prošlog veka

Ako je istina u književnosti ono što je najvažnije u njoj, onda je knjiga Milene Marković Deca nešto najistinitije u srpskoj književnosti. Ne postoji čitalac koji bi pred njom mogao da ostane ravnodušan i nepromenjen. Čitanje ove knjige značajno je egzistencijalno iskustvo, ne samo estetsko. Ovo je knjiga koja će se pamtiti. NIN-ova nagrada je na dobitku jer ovim delom potvrđuje vlastitu vitalnost – nagrađuje knjigu koja je po mnogo čemu bolja i izvan standarda, šablona i horizonta očekivanja.

Tako je predsednik žirija Teofil Pančić obrazložio svoj glas i pobedu Milene Marković sa knjigom Deca, na 68. izboru za najbolji roman godine u izboru žirija NIN-a. A ugledni izdavač, vlasnik kuće LOM koja je objavila ovu knjigu Flavio Rigonat, veruje da su Deca „jedna od retkih knjiga koja je vrlo brzo postala moderni klasik. Takvih knjiga bude jednom u 50 godina.”

Milena Marković sa svojom knjigom Deca bila je od početka apsolutni favorit književnika Miljenka Jergovića, koji je ovu ispovest krstio poemom i romanom, svejedno je, ali za njega je to „najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu, opasan roman o povijesti, onoj nama najvažnijoj i traumatičnoj, koja poteče s Drugim svjetskim ratom, nastavi se kroz osamdesete, to desetljeće našeg odrastanja, i pregazi nas tokom devedesetih“.

Кnjiževnica Jelene Lengold se povodom 68. dodele NIN-ove nagrade potrudila da izračuna i javno saopšti ove podatke iz istorije najveće i najdugovečnije nagrade u Jugoslaviji, odnosno Srbiji: NIN-ova nagrada dodeljuje se 67. put (jer 1959. nije dodeljena), a Milena Marković je 61. dobitnik (jer je Davičo dobio čak tri puta, a Dobrica Ćosić, Živojin Pavlović, Dragan Velikić i Svetislav Basara po dva puta.

Milena Marković (1974) je napisala devet drama koje se izvode na domaćim i inostranim scenama. Objavila je šest zbirki poezija, autor je scenarija za 12 filmova i TV serija. Dobitnica je specijalne nagrade u Beču za najbolju dramu sa ex-YU prostora. Vlasnica je dve Sterijine nagrade za najbolji tekst.

Šta ste radili u trenutku kada su vam saopštili da ste dobili NIN-ovu nagradu, šta ste prvo pomislili?

Ja sam ušla u uži izbor, to mi je već bio znak da mogu da dobijem nagradu. Onda sam se trudila da ne razmišljam mnogo o tome. Pošto je procedura oko nagrade vrlo dramatična, svi smo obavešteni da će nam javiti u podne, ja sam to jutro već zamišljala da sam nagrađena, pa da nisam. Onda sam pomislila na najbliže kojih više nema i koji bi se radovali i pravili važni, pa sam bila malo tužna.

Кako biste objasnili osnovni motiv da pišete ovakvu poemu – roman?

Uvek sam htela da napišem poemu, roman u stihu. Samo nisam smela i nisam umela. To je jedna forma u kojoj se prikazuje pesnička veština. Pored pevanja, bilo je potrebno da savladam i pripovedanje, da pored detalja, slike, izjave, imam i široki potez priče, nešto što je mnogostrano. Sada je nešto više od dvadeset godina prošlo od moje prve izvedene drame i moje prve knjige pesama. I uvek sam žurila. Da predam dramski tekst, da izdam zbirku pesama, da se prijavim na određeni konkurs sa scenariom. Ovoga puta nisam žurila. I da nisam bila zadovoljna, jednostavno bih krenula nešto drugo da radim.

To su profesionalni motivi.

Lični motiv je bio strah. Duboki, strašan strah, životinjski. Čak ne ni strepnja, to je već egzistencijalistički pojam, nego čisti strah, strah za decu, strah od nemoći. I onda sam počela da zapisujem. Prvo u formi rimovanja, bajalica, uspavanki, tužbalica, zvala sam i prizivala.

I polako je krenula da se pomalja priča.

Onda je bilo posmatranje. Кakav je svet u kome živim. Bez zaključaka, čak nisam ni postavljala pitanje, samo jednačinu, što bi rekao Balzak.

I tada sam direktno isporučila u priču jedno žensko dete, koje sam nekad bila ja, da se još jednom javi i prestane da me muči.

Кako vi nazivate svoj rukopis? Poemom kao romanom?

Moj izdavač Flavio Rigonat je u jednom trenutku rekao, ovo treba da bude roman. Šta je to što čini roman u stihu romanom, pitanje je za teoretičare.

Ono što ja kao čitalac i autor mogu da kažem za romane u stihu, kao što je Evgenije Onjegin ili Martin Fiero, namerno dajem dva potpuno različita primera, to je nepogrešivo osećanje epohe, njenog preobražaja, zablude, ideala, nepravde. Veliku ljubav prema čoveku i zanos.