Kosovo je izgubio Milošević, ali će gubitnik biti onaj ko to prizna

Autor: Marko Lovrić, NIN
Intervju: Tibor Varadi, ekspert za međunarodno pravo

Kosovo se po vama otcepilo bespravno, ali defakto nije deo Srbije. Taj stav, koji uvažava i pravnu i stvarnu realnost, deluje očigledno tačno, ali je svejedno univerzalno nepopularan.

Zaista mislim da je odvajanje Kosova bilo protivno međunarodnom pravu. U sporu oko Kosova pred Međunarodnim sudom pravde nisam učestvovao, ali sam naravno pratio događaje, znam da je u nekim studijama sud kritikovan da je zapravo izbegao odgovor na to pitanje. Izrekao je da deklaracija o nezavisnosti nije protivna međunarodnom pravu, ali nije odgovorio da li je samo odvajanje bilo pravno dozvoljeno. Međutim, Kosovo danas defakto nije deo Srbije. Od političara i drugih čujemo i da je Kosovo bespravno oteto i da ćemo ga sačuvati – što je teško spojivo. Na nekim tačkama se i zaboravlja vizija jedne države. Nikome ne pada, na primer, na pamet da se u dnevne podatke o kovidu uključe i podaci sa Kosova. „Sačuvati“ se danas najviše odnosi na pitanje koliko će država priznati nezavisnost Kosova. Tu i tamo vidimo da poneka država promeni stanovište u jednom ili drugom pravcu, ali ne znam da li građani tih država znaju gde je to Kosovo. Ono što ne bi smelo da bude sporno, pa ni zaboravljeno, to je da Srbi na Kosovu imaju pravo da ostanu Srbi, da sačuvaju svoj kulturni identitet. U datoj nejasnoj situaciji nije lako identifikovati oslonac koji će pomoći da se to ostvari. Ako bi Kosovo i defakto bilo deo Srbije, to bi se ostvarilo automatski. Ako su kosovski Srbi manjina u jednoj drugoj državi, oslonac bi mogle da pruže razni evropski i drugi međunarodni dokumenti o manjinskim pravima.

Ali ako se prizna da su kosovski Srbi manjina, priznaje se i državnost Kosova.

Jeste. Bilo je pokušaja da se nađu rešenja i bez odgovora na to osnovno pitanje, poput Zajednice srpskih opština, koja je neka vrsta autonomije unutar države, ali da se ne kaže da je to autonomija unutar druge države. Ako ostane maglovito da li je Kosovo druga država, da li je oteto ili pokušavamo da ga sačuvamo, teško je reći na koje se argumente treba osloniti, i ne bih rado bio u položaju političara. Kao alternativa teškom rešenju javlja se održivo odlaganje.

Jedna od fiksacija aktuelnog srpskog režima jeste da je za mnoge ili sve „poteškoće“ u „borbi za Kosovo“ kriva bivša vlast. Da li je ranije zaista moglo da se učini nešto bolje u međunarodnim institucijama ili je taj voz prošao još 1999?

Mislim da je već prva vlast posle Miloševića bila pred teškim političkim izborom – da li reći da je Kosovo izgubljeno, i da ga je izgubio Milošević, ili ostati pri tome da ćemo Kosovo sačuvati. Vlast je mogla još 2000. reći da je Milošević izgubio Kosovo, a da će oni pokušati da urade šta mogu, svejedno da li je reč o teritorijalnim koncesijama ili o širokoj autonomiji Srba. Ali pre ili kasnije gubitnikom će biti proglašena ona vlast koja ozvaniči državnost Kosova, a ne neka ranija. Inače, mislim da je Milošević podstakao secesiju već ukidanjem autonomije. Time je ujedinio Albance na separatističkoj strani. Da je ostala autonomija, Albanci bi najverovatnije bili podeljeni. Na Kosovu je bilo i Albanaca koji su videli budućnost u Jugoslaviji u kojoj bi Kosovo imalo autonomiju. Naravno, čovek može samo da nagađa da li bi separatisti ili umereni bili u većini da je ostala autonomija.

Možemo li, dakle, reći da je voz otišao još krajem prošlog veka?

Kada je Panić 1992. izazvao Miloševića, molio me je da pomognem u angažovanju manjina. U Vojvodini je to bilo kucanje na otvorena vrata, jer su tamošnje manjine, Mađari, Slovaci, Rumuni, Rusini, bile za Panića. Ali, imao sam razgovore i sa Albancima. Ibrahim Rugova nije hteo da razgovara, ali je došao drugi čovek, Fehmi Agani. Nije hteo da dođe u moju kancelariju, našli smo se u kafani Slavija, i tamo me je potpuno zapanjio rekavši da bi za Albance bilo bolje ako pobedi Milošević. Rekao je da zna da bi se posle pobede Panića vratila autonomija, da bi se vratila kulturna prava, ali bi Kosovo ostalo unutar Srbije. Ako Milošević pobedi, neko vreme će im biti mnogo gore, ali će onda dobiti šansu za nezavisnost. Pitao sam ga hoće li onda nagovarati Albance da glasaju za Miloševića, i odgovorio je: „Ako bih to rekao, sutra bi me ubili, ali reći ću im da ne glasaju“. Tada su Albanci imali blizu dvadeset posto glasova. Da je makar polovina glasala, Panić bi pobedio. Čovek se naravno pita zašto Zapad tada nije ohrabrivao kosovske Albance da glasaju za Panića. Ta 1992. je bila tri godine pre Srebrenice, i pre mnogo čega drugog. No, nisam siguran ni u to da li bi Milošević predao vlast da je Panić pobedio. To su sad sve nagađanja.

Da li pripremate još dokumentarne proze? Ima li u zaostavštini Varadija još dobrog književnog materijala?

Nakon penzije, pokušavam da se približim spisima koji su od 1893. sačuvani u porodičnoj advokatskoj arhivi. Ima još nekoliko hiljada spisa koje nisam pregledao. Sada gledam predmete iz vremena Drugog svetskog rata, koji pokazuju da je i u najsurovijim vremenima postojala svakodnevica. U Banatu je nemačka okupacija bila zaista grozna, ali je u isto vreme bilo i žestokih brakorazvodnih sporova između Srbina i Srpkinje ili Mađara i Srpkinje ili Mađarice i Srbina. Vidim i spor u kojem klijent piše mom ocu da mu je sada (1942. godine) najvažnije da dokaže da je konj kojeg je prodao bio zdrav. Jedna je Nemica u svađi nazvala drugu Nemicu kurvom, pa je ova druga tražila naknadu štete, jer joj je uvreda smanjila šanse za udaju. Te svakodnevice su možda bile i pokušaj odvajanja od istorije, valjda i od stvarnosti. Zato sam knjigu koju sam nedavno objavio na engleskom nazvao Ljudi uprkos istoriji. Tu je zatim i pitanje šta je zapravo bila stvarnost. Čitam i jedan predmet u kojem je predmet spora bračni krevet jednog poginulog ratnog heroja. Za vreme Drugog svetskog rata postojala je na Titovoj strani mađarska brigada „Petefi“, i danas se istoričari spore oko toga da li su joj se ljudi priključivali iz vernosti Titu i komunizmu, ili zato što su bili primorani. Verovatno su postojali različiti motivi. Vidim da se Šandor, čije se ime nalazi na spomeniku u Tordi, priključio iz razloga koji istoričari ne pominju. Napustila ga je žena. Bio je potpuno gorak, bio je van sebe, i odlučio je da ode u rat. Ni svetski rat nije bio van domašaja svakodnevica.

Članak je prenet sa portala NIN.