Jedino pravda može da ublaži našu bol (FOTO)

Autorka: Dragana Nikoletić, Izvor: NIN

Ni 36 sati od masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, nezapamćena tragedija zadesila je i Dubonu i Malo Orašje u blizini Mladenovca, na teritoriji beogradske i smederevske opštine. U ovim pitomim, voćarskim selima 4. maja život je izgubilo devetoro mladih ljudi, od kojih je najmlađi bio petnaestogodišnjak, dok je dvanaestoro tek stasalih povređeno u noćnoj pucnjavi. Hice iz automatske puške i pištolja, prema istrazi, ispalio je dvadesetjednogodišnji Uroš Blažić, a da nije ni poznavao svoje žrtve: Kristinu, Milana, Dalibora, Nemanju, Lazara, Marka, Aleksandra, Nikolu i Petra. Sudbine preživelih trajno su promenjene svedočanstvom smrti svojih drugova, ali i fizičkim ranama i invaliditetom.

Osumnjičeni Blažić je pobegao sa poprišta svog zločina, otevši taksistu koji ga je odvezao u Vinjište kod Kragujevca. Policija ga je tražila helikopterima, dronovima, kolima, da bi ga našla u pet sati izjutra i privela ga. Uhapšen je i otac Uroša Blažića, kao i njegov ujak i brat od ujaka, a protiv svih njih je tek nedavno podignuta optužnica. S obzirom na to da je Blažić bio mlađi punoletnik u trenutku kad je po tom dokumentu počinio masakr, najveća zaprećena kazna za njega je 20 godina zatvora, što porodice izginule dece smatraju sramnim i nedopustivim.

Urošu Blažiću se stavljaju na teret ubistva i ranjavanja, kao i nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, otmica i neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila. I ranije je mladić ispoljavao nasilničko ponašanje, izvršio je napad na policajca, pretio komšiji motornom testerom i povredio ga traktorom, koristeći nož u tuči koju je izazvao, kako tvrde upućeni. Međutim, te krivične prijave su ili odbačene, ili zastarele.

Ono što se šest meseci nakon masakra dešava u Duboni i Malom Orašju daleko je od šturog, administrativnog rečnika. Bol porodica poginule mladeži nezaceljiv je, i može ga ublažiti samo pravda. Skrajnuti iz medija po svojoj volji, ali i podudarnošću stravičnog događaja sa onim iz centra Beograda, oni nerado pristaju na razgovor. Maloorašjani još nisu spremni da otvore dušu, pa za NIN pričaju Zorica i Saša Panić, i Danijela i Miša Todorović iz Dubone. Ne bi ni oni, ali su u ime svoje dece dužni da načnu neka pitanja od ogromnog društvenog značaja. A sva bi se ona mogla svesti u jedno: šta učiniti da se slična zlodela ne ponove?

Saša: Ne mogu da se pomirim sa tim da će ubica naše dece dobiti maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora. Smrtna ili doživotna kazna su jedine adekvatne onome što je uradio. Uništio je devet mladih života, osakatio njih 12. Zbog čega bi njega pojila i hranila država, i to o našem trošku? Posle 20 godina takvi ljudi se ne popravljaju, već mogu da počine i gore masakre.

Zorica: Kakav mlađi punoletnik, on je zrela osoba. Ja sam sa dvadeset jednom već imala dvoje dece. Ako ne može da odgovara on, nek odgovaraju njegov otac ili majka. E, ne može ni to, jer je punoletan. Stalno se vraćamo na jedno te isto. Mi smo svesni da našu decu ništa ne može da vrati, ali ne možemo da se pomirimo sa kaznom od 20 godina.

Miša: Manje od godinu dana za najteža krivična dela, za 21 dete koje je ubijeno ili osakaćeno! Ne znam kakav je to zakon, al’ to je besmisleno.

Zorica: Ovaj slučaj je postavljen džumle, kao da je ubica počinio zločin na jednom mestu, a u pitanju su dve opštine. Da su rastavili slučajeve, mogao bi da dobije po 20 godina i ovde i tamo, pa bi bio neki mir. Ne može ni da se primeni Tijanin zakon po kojem ubici dece sleduje doživotna kazna. Zato sam dala predlog da se paralelno sa izborima 17. decembra narod pita da li je za doživotnu kaznu za Uroša Blažića, jer on ne može da bude normalan kad izađe iz zatvora. Ne znam kome sve nisam pisala sa različitim predlozima.

Saša: Neshvatljivo je i to što je Centar za socijalni rad Zvezdara procenio da se popravio nakon što je protiv njega podneto četiri ili pet krivičnih prijava. I šta sad, da ga opet pomiluju i skrate mu kaznu zbog dobrog ponašanja? Da smo moj sin ili ja udarili službeno lice na dužnosti, verovatno bismo ležali 10 godina. Ali, njegov otac je bio vojno lice, potpukovnik, i verovatno je izvršio pritisak na nadležne. Da je on bio u zatvoru zbog svojih krivičnih dela, siguran sam da ovo ne bi napravio.

Danijela: Sva su ta ubijena deca bili anđeli, i u Duboni, i u Malom Orašju. Radna, vredna, poštena. Naš Dača je bio radnik Elektrodistribucije, a posle posla sa ocem radio limariju. Bio je druželjubiv, svakog je voleo. I onda dođe neki monstrum i uzme mu dušu. S leđa, podmuklo. I još ga procene da je bio uračunljiv.

Saša: Milan je odmalena maštao da bude policajac, i to je ostvario, a sad u oktobru je trebalo da upiše Fakultet za bezbednost, da ide dalje. Kristina bi završila gimnaziju da nije ubijena, i upisala bi Učiteljski fakultet. Oboje su bili odlični učenici od početka do kraja školovanja.

Zorica: Tog dana se Milan kasnije vratio sa posla, a uveče se dogovorio sa društvom da se nađu u školskom dvorištu. Pošla je i Kristina. Mi smo bili umorni i legli oko 10, što ne mogu sebi da oprostim. Pola sata posle došli su neki Sašini drugari i pozvali ga da brzo dođe jer se Milan navodno potukao. To nam je bilo neverovatno, jer on nikad nije napravio ni najmanji problem. Za Sašom sam i ja krenula, peške do pola puta, a onda me je povezao svekar. Kad smo stigli u školsko, moja deca leže mrtva. Jedino njih Hitna pomoć nije pokupila. Pustili su ih da leže na ulici celu noć, do četiri ujutro, prekriveni ćebićima. Molila sam i kumila policajce da me puste da vidim da li su mi deca živa, ali mi nisu dozvolili. Onda sam na prevaru protrčala kroz šanac i otkrila svoju ćerku, a ona sva krvava. Od tad živiš, a kako živiš? Ni krivi ni dužni – nastradali.

Danijela: Kažu – dobro radi i dobro će da ti se vrati. Kažu – veruj, i evo šta se desilo.

Miša: Ja sam prvi ušao u školsko dvorište. To je bila scena kao iz horor filma, krv na sve strane. Preživeli su rekli da su čuli pucnje, ali su mislili da je u pitanju neko veselje, rođenje deteta…

Saša: Uroš Blažić je prvo počinio masakr u Malom Orašju, u Ravnom gaju, gde su se mladi okupili zbog Đurđevdanske preslave. Kad je stigao ubica, pozvali su ga na pivo, jer ništa nisu slutili, a on je osuo paljbu po njima. Onda je seo u kola i dovezao se do blizu Dubone i pucao u radnike koji su popravljali ogradu. Ni to mu nije bilo dosta, nego se dovezao do škole gde su sedela naša deca. Pili su sokove i jeli grickalice, pričali, šalili se i nisu ga ni primetili. Inače su ga znali iz viđenja, jer on i nije živeo ovde nego u Beogradu.

Miša: U Donju Dubonu se vratio iz Nemačke 15 dana pre masakra.

Zorica: U trenutku kad smo stigli u školsko dvorište, mi nismo znali šta se desilo u Orašju. Niko nam ništa nije rekao, a bilo je na stotine policajaca. Tek posle smo sve saznali, i da je navodno oteo taksistu i trudnicu koja se vozila u taksiju. Posle nam je bilo čudno, jer – koja trudnica noću naručuje taksi i putuje do Obrenovca?

Saša: Ja mislim da su oni njega čekali u dogovoru s njim, jer ne mogu drugačije da objasnim kako su prošli policijske blokade u Malom Smederevu i svuda duž puta. To smo rekli i tužiocu, i predložili poligrafe, ali je procena Tužilaštva da ne lažu.

Zorica: I ubica i njegov ujak i brat od ujaka su u pritvoru od tog događaja. Otac je uhapšen tek šesti dan. U međuvremenu je porodica slavila slavu, Đurđevdan. Dok su se naša deca sahranjivala, oni su hteli da idu u crkvu da preseku kolač, uz pratnju policije. Monstrumi! Po selu su se hvalili da imaju 100 hektara zemlje, a kad je naš advokat podneo zahtev za imovinsku zaplenu, odjednom nemaju ništa. Uspeli su sve da sklone i prepišu na dedu. Kad je izašao izvršitelj da popiše šta imaju, našao je samo neku starudiju, i mercedes kojim se ubica vozio te večeri. Nama njihova imovina ne treba, mi smo sve poštenim radom stekli. Ali želimo da osete bar neki gubitak. Nas imovina ne zanima, nego samo kazna za ubicu.

Saša: Zaplenjen je deo oružja iz kuće, koje je otac ubice ko zna odakle dovlačio. Zatečeno je neka tri pištolja, nešto municije. Optužnica je podignuta mnogo kasnije, jer se takav slučaj masakra ne pamti, pa su morali svi dokazi da se prikupe. Tužilac nam je mnogo izašao u susret, primao nas je za sva pitanja, jedino nismo smeli da bilo šta javno izjavljujemo dok traje istraga.

Miša: Ubici su našli i tromblonsku minu, i ručne vojne bombe. Odakle mu to? Pa, otac doneo. Za pištolj je rekao da ga je našao u krovu vikendice, ali je DNK analiza dokazala otiske prstiju njegovog oca na šaržeru. Nama je čudno i to što su u jutro nakon masakra, iz njihove kuće izašla tri vojna kamiona. Šta su odneli, niko ne zna. Na uviđaj se ne dolazi kamionima. O tome postoji snimak na internetu. Niko neće da dira vojsku. Oca ubice su pustili niz vodu, ko zna šta je sve radio. Ono što smo čuli je da je bio degradiran u potpukovnika jer je primao mito od roditelja mladića kojima je slao poziv za ratište na Kosovu. Od svoje plate sigurno nije mogao da kupi rovokopač, 5-6 traktora, 20 hektara voćnjaka, sušaru…, što sve zajedno košta bar pola miliona evra.

Zorica: Mi godinama, kao registrovano poljoprivredno gazdinstvo konkurišemo da kupimo traktor po subvencionisanoj ceni. I ništa. A njegov drugi sin, prijavljen na elitnoj adresi u Mladenovcu kao podstanar, dobije traktor, i to nakon što je njegov brat počinio masakr. Kako, i šta ćeš ti s tim traktorom da radiš u naselju 25. maj u Mladenovcu? To nas ne bi ni zanimalo, da se sve ovo nije desilo. A sad svega toga nema, jer su svu mehanizaciju negde sakrili.

Saša: Čak su deo imanja iznajmljivali za vojni repetitor, i od toga dobijali 400-500 evra mesečno.

Miša: Svako se snalazi kako može i hoće, ali nemoj drugog da diraš, a pogotovo ne nekog ko ni mrava nije zgazio u životu. Ali, šta drugo da očekuješ od nekog kome su uzori učesnici rijalitija?

Zorica: Tokom sahrane nismo dozvoljavali novinarima da priđu, ali kad smo se malo smirili shvatili smo da mora da se čuje da se priče oko ubice stavljaju pod tepih i da nama ništa ne uspeva šta god da preduzmemo. Mediji dođu da saslušaju i objave, ali uvek ističu nešto što nama ne odgovara. Svako hoće da se na neki način zasladi našim bolom. A nama je glavni cilj da ubica dobije bar 40 godina zatvora.

Miša: Treba pisati objektivno. Ti sad preko naših leđa da nekog prozivaš, a onda taj neće nama da pomogne, sve i da može. Nije meni Vučić ubio dete, niti je Gašić kriv što pored svake kuće nije postavio policajca. Pa i ti protesti, prvih dana su bili opravdani, a onda ih je preuzela opozicija.

Zorica: Niko od njih nam nije uputio poruku saučešća. Došli su Vučić, Šapić i Husein Memić, jedini.

Miša: Ne kažemo da je bilo ko šta morao, niti nama bilo šta treba, osim lepe reči.

Zorica: Mi hoćemo pravdu. Zato i treba da se referendumom odluči da li za ubicu treba da bude propisana doživotna kazna, ako smo već demokratska država.

Miša: Izgleda da je ovaj svet pun ludaka, ali nemaju svi potvrde za to. Ko si ti i šta postižeš ako sinu za osamnaesti rođendan pokloniš pištolj? Šta mu poručuješ? Da postane slavan kao ubica? I da ćeš ga štititi jer si ti na visokoj funkciji? Ako dete ne vaspitaš kao malo, posle ne vredi. Sad postaje popularno da ubiješ sa 12 godina jer onda ne odgovaraš. A ubistvo je ubistvo. Da je moj sin to uradio, ja bih mu sam presudio.

Zorica: Privatno su nam nudili psihološku podršku, ali država ne. Dolazio je predsednik, sedeo sa nama i sa nama plakao. Dao nam je broj telefona za sve što nam treba. Ali, nama trebaju samo naša deca. Pomoć nam je nudila i Opština Mladenovac, i Milanove kolege. Obišli su nas i roditelji ubijene dece iz „Ribnikara“ i oduševili nas kako se bore.

Saša: Dosta ljudi ih osuđuje zato što traže materijalnu nadoknadu. A što da ne traže, to je jedino što i oni i mi možemo da dobijemo. Mi ćemo sve da damo u dobrotvorne svrhe, ne treba nam nijedan njihov dinar, ali hoću da ih nekako onemogućim. Nećeš ni ti da imaš mira, ako nemam ja.

Zorica: Država je platila protezu za Nevenu Vujić koja je ostala bez šake. Predsednik je rekao da su građani preuranjeno počeli da skupljaju novac, jer je devojka prvo morala da se oporavi. Nisam je videla od nesreće, mnogo mi je teško jer je ona bila bliska sa mojom ćerkom. Čujem da i dalje trpi užasne bolove i u nogama.

Miša: Ako je ubica bio uračunljiv po mišljenju stručnjaka, a nije poznavao svoje žrtve, možemo da se zapitamo da li mu je neko za to platio ili ga je ucenio, ili pripada nekoj sekti. Zašto odmah Dubona i Orašje nakon „Ribnikara“? Možda je time neko hteo da sruši vlast.

Zorica: Sve su to teorije, jer mi ne dobijamo odgovore na naša pitanja.

Miša: Ne treba nama psihološka podrška. Za dušu nema leka, samo ako možeš glavu da razbistriš. Možeš da dobiješ lek da spavaš, ali kad se probudiš, isto te čeka. Svako jutro ne znam da li da se obesim.

Danijela: Meni je neuropsihijatar prepisao lekove, ali mi to ništa ne vredi. Stalno čekam da će Dača odnekud da naiđe. Nigde i ne izlazim, samo do groblja, kao i Zorica.

Saša: Nama ne pomaže ni da ubica dobije doživotnu kaznu, ali bih ipak bio malo mirniji. Akcija prikupljanja oružja takođe nije mnogo značila, jer su oružje predali pošteni ljudi, oni koji imaju dozvole. Monstrumi poput porodice ubice sigurno to nisu uradili. Za automatsku pušku i ne postoji dozvola.

Danijela: Onaj dan kad su u „Ribnikaru“ pobijena deca, trebalo je da se donese zakon o doživotnoj kazni, bez obzira na starost ubice.

Zorica: Mi u bolu roditelja dece iz „Ribnikara“ saučestvujemo od trenutka kad smo saznali za masakr. Po medijima se pričalo da smo bili ljuti što su oni privukli veću pažnju javnosti, a kamo sreće da ni jedni ni drugi nismo bili u javnosti. I oni su, kao i mi – ubijeni.

Miša: Mi smo takvi ljudi, svako svakom pomaže. Jedino porodica ubice ne priča sa svojim komšijama. Ali, i ako si baksuz, kako da uzmeš pušku i poubijaš nekog koga nisi ni video jer je bilo mračno? I, od koga se braniš tolikim oružjem, kad te ovde niko ne dira?

Zorica: Ubica je dao izjavu da je pucanjem hteo da zastraši meštane. Zar nije bilo bolje da je hteo da ga volimo i cenimo. I gde se na kraju sakrio? U kokošinjcu. Kad si takav baja, što nisi izašao. A u kokošinjcu nema živine, nego oružje, za koje su tvrdili da ne znaju odakle je.

Miša: Očekujemo da će suđenje da počne za oko mesec dana i naši advokati se zalažu da i otac dobije kaznu od 20 godina. I to je malo, jer je on glavni krivac. Zakon je takav da najbolje bude za kriminalce. Čak i ako je dobar, na meni se primenjuje, ali na nečijem sinu ne. Zakon treba da bude isti za sve.

Tekst je prenet iz NIN.