Da li je i rušenje umesto očuvanja – komemoracija žrtvama

Piše: Filine Bikhart

Nekadašnji koncentracioni logor Staro sajmište u Beogradu, trenutno je mesto srpskog nacionalističkog tumačenja istorije, koje ne samo da marginalizuje žrtve nesrpskog porekla, već i mitologizuje sve Srbe kao nedužne žrtve „hrvatskih fašista“ tokom Drugog svetskog rata. Kako je potvrdilo Ministarstvo kulture zvaničnim pismom od 26. juna, prostor na kome je nedavno srušen Nemački paviljon, deo je tadašnjeg logora i trebalo bi da je kao spomenik kulture bio pod zaštitom od 1987, kao što su ostale zgrade. Ima li nade da se moguće sporno rušenje ostalih objekata zaustavi?

Postojanje logora može da se deli na dve faze, na Jevrejski logor Zemun (Judenlager Zemun) od zime 1941. i na Prihvatni logor Zemun (Anhaltelager Semlin) od sredine 1942. Grupe žrtava se prema ove dve faze postojanja logora mogu podeliti na žrtve jevrejskog i romskog stanovništva (ubijeno je oko 600 Roma i 7.000 Jevreja) i na žrtve boraca pokreta otpora, partizana i civila (oko 10.000 ih je ubijeno), nevezano za njihovu nacionalnu pripadnost.

U posleratnim godinama prva spomen-ploča postavljena je 1974, a zatim se 1995, na obali Save pojavila deset metara visoka statua, na čijoj spomen-ploči nije pomenuto stradanje jevrejskih žrtava. Postojale su i brojne nevladine i naučne inicijative poput sajta Staro sajmište, prva knjiga o logoru profesora Jovana Byforda, knjiga Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-1944. Priručnik za grad Rene Redle i Milovana Pisarija.

Međutim, pretvaranje celog kompleksa u državno spomen-obeležje/memorijalni centar nikada se nije dogodilo. Tokom otvaranja memorijalnog centra u julu 2022, predsednik Aleksandar Vučić je prećutao ove inicijative, kako bi se predstavio kao dugo očekivani inicijator komemoracije i „oslobodilac“, kao što on sam za sebe kaže, ovog bivšeg logora.
Zahtev da rukovodstvo planiranog memorijalnog centra da intervju, do danas je ostalo bez odgovora. Centar će nositi naziv „Memorijalni centar – Staro sajmište“, što ga više čini podsećanjem/podsetnikom na izložbe održane na ovom prostoru pre 1941, nego na masovne zločine koji će uslediti. Zašto nije logor u nazivu?

Bilo je dosta kritika na račun planiranog memorijala i njegove direktorke, profesorke filologije i dugogodišnje ambasadorke u Izraelu, Krinke Vidaković Petrov. Nezavisni beogradski Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu – CIEH, optužuje menadžment i rukovodstvo memorijala za dezinformisanje, nedostatak transparentnosti i neprofesionalizam. Na primer, CIEH je otkrio podmetanje jedne fotografije, koja je predstavljena kao autentični istorijski dokument u okviru izložbe memorijalnog centra, otvorenog 22. aprila 2023: umesto fotografije istorijskog gasnog kamiona saurer, izložena je slika novijeg, koja je foto-šopom uređena tako da liči na originalni kamion. Pored ovakvih i drugih banalnih primera, nezavisni centar CIEH je pokrenuo peticiju u kojoj kritikuje uklanjanje prvobitne centralne kule radi postavljanja „panoramskog lifta“ sa pogledom na Beogradsku tvrđavu, Kalemegdan i Beograd na vodi, koji važi za veoma kontroverzan megainvesticioni projekat Vlade Srbije. Umesto da se podsetimo prošlosti, da li sada treba da gledamo u kapitalističku budućnost koju predsednik Aleksandar Vučić planira za Srbiju?

Još spornije je rušenje takozvanog Nemačkog paviljona izgrađenog 1939, koji je pripadao Beogradskom sajmu pre izgradnje Nemačkog koncentracionog logora 1941. Prema tvrdnji CIEH, a citirajući svedočenja i izjave očevidaca i preživelih zatvorenika, čak i ako se ne može dokazati da su masovni zločini počinjeni direktno na mestu Nemačkog paviljona, postoje istorijski dokazi o zločinima protiv čovečnosti i mučenjima u takozvanom Jugoslovenskom paviljonu, svega dvadesetak metara dalje. Prema CIEH, forenzičke istrage bile bi neophodne. Međutim, Nemački paviljon je potpuno srušen 9. juna ove godine, pošto je na njegovom mestu planirano da se izgradi put. Postoje i druge zgrade na samom prostoru nekadašnjeg logora ili u njegovoj neposrednoj blizini, za koje postoje istorijski dokazi da su korišćeni za prinudni rad, kao i da su na njihovim premisama sprovođena mučenja, a koja bi sada trebalo da ustupe mesto modernizaciji i urbanizaciji.
Zona pod zaštitom Sajmišta (Blok 17) ima zajedničku granicu sa Blokom 18, koji je planiran da formira urbanu celinu sa kontroverznim Beogradom na vodi, na suprotnoj strani reke. Ne samo da će jedna obala reke biti mesto za investicije vredne nekoliko milijardi dolara (poznato je da su metode korišćenja ovog mesta bile veoma kriminalne) već će i prostor blokova 17 i 18, na mestu samog logora ili u njegovoj neposrednoj blizini, ustupiti mesto novim šik stambenim objektima za srpsku i svetsku bogatašku elitu. Postojanje ovih starih zgrada iz logorskog perioda, otežava izgradnju novih i luksuznih zgrada. U svakom slučaju, morale bi da budu opsežno renovirane i forenzički ispitane u potrazi za masovnim grobnicama.

Pod znakom pitanja je može li se od uprave grada Beograda, čija je trenutna politika rušenje starih i građenje novih objekata, umesto očuvanja već postojećih, očekivati da će sva mesta nekadašnjih zločina biti adekvatno obeležena i restaurirana. To što se nekadašnja mrtvačnica koncentracionog logora danas koristi kao restoran sa nazivom So i biber i podnaslovom „Mesto gde vlada pravi hedonizam“ vrhunac je neukusa.

U svom govoru na otvaranju memorijalnog centra u julu 2022. predsednik Vučić nije pomenuo ulogu nemačkog Vermahta u formiranju ovog logora, kao ni važnost saradnje sa srpskim izdajnicima, poput bivšeg načelnika policije Milivoja Jovanovića, ranije zaduženog za ličnu bezbednost jugoslovenskog kneza Pavla Karađorđevića, koji je postao načelnik nemačke specijalne policije, a koja je sprovodila represivne mere protiv jevrejskog stanovništva od 1941. Vučić je istakao ulogu hrvatskih ustaša i Nezavisne Države Hrvatske, nacističke vazalne države, u genocidu nad Srbima, dva puta pominjavši Hrvate kao referencu za ugnjetavanje. Samo na početku se navode sve grupe žrtava, dok posle nastavlja da govori o „mirnim ljudima“ koji su ovde mučeni i ubijani. Iz ovog predsedničkog govora, stiče se utisak da se dogodio genocid Hrvata nad Srbima. Čak i da je Staro sajmište bilo na prostorima tadašnje hrvatske države, njime nisu upravljali Hrvati (za razliku od Jasenovca, na primer), već je bilo podređeno nemačkoj okupacionoj upravi.

Govor je završio rečima: „Živela Srbija, živeli njeni građani, živeo srpski narod“, u kome su jevrejske i romske žrtve podvedene pod srpski živalj. A zašta je to važno? S jedne strane, da svi koji su na neki način bili žrtva nacista – četnički kolaboracionisti uz partizane – treba očigledno iz perspektive Vlade da budu podjednako rehabilitovani. S druge strane, ovo sugeriše dihotomiju između srpskih žrtava i hrvatskih zločinaca. Ovo pomeranje akcenata je etničko nadvišenje sećanja na žrtve, koje uopšte nije potrebno i koje je opasno.
Ova retorička figura „Pamtimo sve“ Aleksandra Vučića – gde su pozvani i predstavnici svih svetskih vera i udruženja žrtava i u tom smislu je sve bilo „korektno“ na otvaranju memorijalnog centra – samo je „trik“, u kojem se kaže da nacionalnosti nisu bitne, dok se sve radi pod srpskim mitom o žrtvama. Iako je naizgled Vučić u svom govoru inkluzivan, njegov fokus je na predstavljanju bilo kakve patnje kao isključivo „srpske“ patnje. Stvarna dihotomija koja bi trebalo da bude u pitanju, recimo između pokreta otpora partizana i saradnje sa nacionalsocijalističkim režimom (npr. četnički pokret ili marionetska vlada Milana Nedića), ustupa mesto nacionalističkim atribucijama – trendu koji je već bio očigledan u kasnim 1980-im godinama pod Slobodanom Miloševićem u Srbiji i Franjom Tuđmanom u Hrvatskoj, ideološki je na više ili manje drastičan način korišćen za jačanje pomenutog nacionalizma.

Autorka je docentkinja ruske i južnoslovenskih književnosti na državnom fakultetu u Cirihu, studirala slavistiku i socijalne nauke u Berlinu, Sankt Peterburgu i Beogradu, radila u Rusiji za organizaciju Memorijal koja je 2022. dobila Nobelovu nagradu za mir.

Tekst je prenet iz NIN-a.