Biti političar u mojoj profesiji značilo bi biti parolaš

Pripremila: Radmila Stanković

Potpisao je više od 300 scenografskih i kostimografskih rešenja za dramske, operske, baletske i lutkarske predstave u negdašnjoj Jugoslaviji i u Evropi, dobio je sva najveća priznanja među kojima Sterijinu nagradu za životno delo, statuetu Joakim Vujić, kao priznanje za doprinos pozorištu, nagradu SANU iz Fonda Tabaković…

Miodrag Tabački je bio nestašno dete koje se bavilo glumom, pevao je u horu, bio je izviđač, otkrivao je obale Begeja. Završio je arhitekturu i Akademiju primenjenih umetnosti, a roditeljima prosvetnim radnicima je zahvalan na vaspitanju koje su mu podarili – na samostalnosti da sa šest godina ode i sam se upiše u prvi razred.

Retki su scenografi koji su dobijali priznanje na otvorenoj sceni. Podigne se zavesa, publika ugleda dekor, i pre nego glumac izgovori prvu repliku, prolomi se aplauz. Zbog toga, i ne samo zato, Miodrag Tabački je deo onog umetničkog bratstva koje daje meru jednom društvu. Svojim delom, svojim prisustvom, podiže vrednost i standarde u sredini u kojoj radi.

Njegove izložbe skica koje radi za predstave, predstavljaju dragocen dokument koji se često može videti na izvanredno koncipiranim samostalnim izložbama ovog umetnika, rođenog u Kikindi, ali odraslog u Zrenjaninu.

Mnogo je disciplina, sportskih i umetničkih, kojima se od detinjstva bavio. Njegovi roditelji bili su prosvetni radnici, svirali su violinu, a Mića je krenuo u muzičku školu na svoju želju i svirao je klavir. I pevao u horu. I plivao. Međutim, sklonost ka crtanju i slikanju bila je neprekinuta ljubav koja je najduže opstala.

Prošle nedelje, tačnije 27. oktobra, u Galeriji Haos u Beogradu, u kojoj neumorna Borka Božović obeležava četvrt veka postojanja tog jedinstvenog galerijskog prostora, otvorena je izložba pozorišnih crteža Miodraga Tabačkog (73) koju prati i izbor video-prezentacije iz njegovog opusa. Posetioci će u narednih mesec dana moći da vide izbor njegovih crteža od samih početaka, ali nije reč samo o retrospektivi.

Broj od više od 300 radova je besumnje impresivan. Da li ste mogli još?

Da sam mogao i da je trebalo, sigurno bi mi pošlo za rukom. Najvećim uspehom smatram to što bih sve to radio i amaterski, da mi se nije pružila prilika da radim profesionalno. Ja sam veliki zaljubljenik svoje profesije i to je verovatno uticalo da ne osetim zamor tokom svih ovih decenija rada. Dok sam radio, veselio sam se i to je za mene uvek bila jedinstvena vrsta kreativnog odmora.

Birali su vas svi veliki reditelji za svoje predstave. Da li ste nekada odbili neku predstavu jer niste hteli da radite sa nekim rediteljem?

Nemam to iskustvo. Imao sam sreće da nisam imao problema sa rediteljima, i bilo bi mi teško da izdvajam one sa kojima sam lakše ili teže radio.

Za scenografa je, kada se podigne zavesa, veoma važan efekat prve slike. Kako vi gledate na to?

Efekat prve slike jeste veoma važan, ali od same dramaturgije komada zavisi kada će blesnuti vizuelna komponenta predstave. Nekada je možda bolje da blesne na kraju, a ne na početku. Imam pozitivna iskustva sa oba slučaja. Recimo, dobijao sam aplauz čim se digne zavesa, ali i tokom predstave na promenu dekora ili na kraju predstave kao zaključak. Vizuelnom komponentom se kaže mnogo onoga što se govori u samom tekstu, ona može, maltene kao crtani film, da ispriča ceo komad.

Imate i bogatu međunarodnu karijeru. Poslednje što znam, radili ste Violinistu na krovu, veoma uspešan mjuzikl u Državnom muzičkom teatru u Sofiji prošle godine, u režiji Nebojše Bradića. Radili ste puno van Beograda i tokom devedesetih, kada nije bilo poželjno dolaziti iz Srbije. Kako vam je to polazilo za rukom?

Tih devedesetih godina sam opstao kao profesionalac jer sam radio napolju. Recimo, od 1991. do 1995. godine nisam radio nijednu predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, niti u bilo kom beogradskom pozorištu. Tokom tih godina sankcija i svega lošeg što nam se događalo, imao sam sreću da sam zadržao svoje pozicije koje sam ranije stekao, pa sam nastavio karijeru u Makedoniji, Sloveniji i drugde. Zahvaljujući srećnim okolnostima radio sam u Belgiji, Čehoslovačkoj, bio sam predavač u Engleskoj, na univerzitetu u Notingemu, i tako sam zadržao kontinuitet u svom umetničkom i pedagoškom radu.
…

Današnje vreme, zbog epidemije korone, jednostavno ne ide naruku pre svega pozorišnim umetnicima. Kako vi živite ovih meseci?

Snalazim se, poštujem pravila i pokušavam da održim kontinuitet u radu. Mislim da nam to svima sleduje. Treba se navići na nelagodu da kad sednete u pozorište levo i desno od vas su pantljike preko praznih stolica. I na to se treba navići, kao što smo znali da sedimo jedni drugima na glavi. Dokle god ima nas, pozorišta će biti, i to pod onakvim uslovima pod kojim je moguće održavati ga.

Ovih dana je aktuelna priča o velikoj promeni u SANU kojom je omogućeno da i drugi umetnici, osim slikara, vajara i kompozitora, mogu da budu kandidati za članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Kako komentarišete ovu značajnu novinu?

Ja to razumem i odobravam. Mislim da u svakom smislu mogu da budu jednako rangirani i vrednovani slikari, grafičari i scenografi. Morao bih nešto da kažem tome u prilog. Recimo, ako slikar naslika enterijer svog ateljea, to je umetničko delo. Ako naslika enterijer zamišljenog prostora, to je takođe umetničko delo. Ako scenograf naslika jedan enterijer nekog dramskog lika, to je jednako umetničko delo i ne vidim da između njih ima razlike. Plus, ja kao neko ko nacrta taj enterijer, treba da učestvujem i u njegovom pravljenju. Jer, potrebno je napraviti i tehnički elaborat, što može samo da doprinese vrednosti jednog ovakvog posla, a nikako ne može da ga umanji. Verujem da bi se na sličan način mogli odbraniti i drugi umetnici koji su ovom promenom stekli pravo da budu predlagani.

Ceo intervju možete proćitati u nedeljniku NIN.