Ultramaratonka posle istrčanih 128 km u Istri: Najteža je borba sa samim sobom

27. Septembar 2021.
Ništa nije teško ako ste Ana Lukić. Fitnes instruktorka (33) iz Beograda više od pola decenije učestvuje na ultramaratonima na kojima pretrčava distance koje su i za obično pešačenje nezamislive većini ljudi. Poslednji podvig napravila je na maratonu u Istri kada je po kršu i lomu hrvatskog poluostrva prešla 128 kilometara.
jeffrey-blum-bhNTXHUwsHg-unsplash
Ilustracija. Foto: Jeffrey Blum / Unsplash

Piše: Vlada Živanović

– Jelena Janežić, Aleksandra Todorović i ja smo se zajednički prijavile za ovaj ultramaraton i istrčale smo ga za 31 sat. Bilo je veoma teško, ne samo zbog tih 128 kilometara, već i zbog 5.200 metara uspona. Malo je na kraju ispala duža trka od tih 128 kilometara. Moguće je da organizatori nisu izmerili stazu potpuno kako treba, a moguće i da smo mi malo lutale par kilometara tražeći markacije ili ih nismo najbolje protumačile zbog umora na svim tačkama – počinje Ana priču za Danas.

Za ovaj podvig je, kako kaže, bila izuzetno pripremljena pa joj zato nije teško palo kao što deluje na prvi pogled. Ove sezone je za devet sati istrčala 64 kilometra po Staroj planini (2.800 metara uspona), zatim 50 kilometara po Prokletijama (4.500 metara), terenu koji je pun ambisa i opasnih strmina, kao i 63 kilometra po Tari (3.300 metara).

– Ultramaraton u Istri smo započele u petak uveče u 21 sat, a trčale smo do 4 sata ujutro u nedelju. Moglo je i brže, ali smo morale da taktiziramo i pravilno rasporedimo snagu da ne bismo kolabirale. Uveče je bilo mnogo hladno, za rukavice i jaknu. Moralo je da se nosi dosta opreme, bar dva, tri kilograma, mnogo vode, dosta hrane… Imale smo vremenske limite na koje smo morale da pazimo da za prva četiri sata stignemo do Poklona (12 kilometara), za 15 sati do Buzeta (60 kilometara), a za 24 sata u Livade (92 kilometra), što je poslednji punkt za okrepu. Ova trka je bukvalno izvlačenje poslednjeg atoma snage na osnovu psihe. A najteže je pobediti samog sebe. Ta borba sa samim sobom, sa svojom psihom, s voljom da nastaviš dalje je mnogo teža nego svi fizički bolovi i prepreke na koje nailaziš. Najteže na kraju, vidiš grad u ravnici, ali nikako da stigneš. Teren je varirao od ravnog, pa nizbrodo, sa dosta kamenja, po kršu i lomu, pa opet uzbrdo… Moraš da gledaš markaciju, ali i sve vreme ispred sebe da se ne sapleteš o nešto. Moram naglasiti i da mi je mnogo pomogao moj kondicioni trener Lazar Denić koji mi je dosta promenio način rada ove sezone – dodaje Ana.

Ideju da prvi put u životu napadne distancu od preko 100 kilometara dobila je iz maltene neobaveznog ćaskanja sa drugaricama.

– To je počelo kao šala sa drugaricama Jelenom (Janežić) i Aleksandrom (Todorović). Njih dve su se prve dogovorile, a onda me Jelena pitala: „Koliko ti inače trčiš u Istri?“. Odgovorila sam joj da sam se prijavila za svoju uobičajenu distancu od 68 kilometara. Onda mi ona na to kaže: „Ma hajde ti to produži za još nekih 60 kilometara, pa da lepo istrčimo sve tri zajedno“. To je rekla onako, lakonski, kao da je u pitanju još par kilometara. Ja sam odmah rekla: „hajde, važi, idemo na 128“ i šokirala je, jer nije očekivala takav odgovor.

Ana objašnjava da se na istrčavanje ovakvih ultramaratona ne odlazi tek tako i da pripreme traju godinama, u najmanju ruku dvostruko duže nego za klasične maratone ili polumaratone.

– Što se tiče ove trke u Istri, moram da kažem da sam ja za nju bila potpuno pripremljena. Ne samo što sam imala već istrčana tri ultramaratona, već i mnogo manjih trka od po 20, 30, 40 kilometara, razne trke sa preprekama… Imala sam dosta teških terena i mnogo kilometara iza sebe, zbog čega sam znala da ovo neće biti problem. Fizička priprema za ovako dugačku trku se ne pravi neposredno pred odlazak ili na početku sezone. Za ovako nešto se priprema godinama, i to intenzivnim treninzima, uz samo jedan dan potpunog odmora. Međutim, još bitnija je psihička priprema. U Istri je bilo nas 13 iz Srbije, ali zanimljivo je da su trku završile sve žene i mislim samo jedan muškarac. Priroda nam je valjda takva da smo psihički stabilnije, uprkos uverenju koje vlada kada je u pitanju profesionalni sport.

Kada se radi o ultramaratonu, plasman nije bitan. Ana objašnjava da je najvažnije savladati sopstvene psihičke barijere i dokazati sebi šta možeš ili ne možeš.

– Krize i posustajanja su potpuno normalna stvar kod ovolikih distanci. Nas tri smo reagovale na različite načine. Jedna od nas je imala jake bolove, druga je meditirala… Meni je kriza bila u vidu jakih bolova koji su se javljali kad sam išla nizbrdo, što je verovatno zbog ranije povrede kvadricepsa koju sam imala. To sam rešavala, kako drugačije nego medikamentima (smeh). Na ovoj trci nam je verovatno ključ za rešavanje kriza bila volonterka Danijela Danilović. Ona nam je bila posebna podrška jer je na punktovima za okrepu spremala naše „drop begove“ sa stvarima koje nosimo do sledećeg punkta. Najviše smo klonule kada smo stigle do nekog 92. kilometra, i to sve tri, onako odjednom. Tada nas je Danijela maltene naterala da se vratimo u normalu. Nije nam dala da odmah nastavimo dalje, naterala nas je da se istegnemo, da skinemo mokru odeću, odnosno da se presvučemo, da pojedemo supicu i još ponešto, i tek onda da nastavimo dalje. Ne mogu opisati koliko nam je to u tom momentu značilo. Ja sam isto tu dosta psihički krenula da padam. Ali, kada sam ušla na Instagram i videla koliku imamo podršku, da šeruju naše objave i fotografije sa trke, pošto je postojao link da nas prate uživo, to me je isto mnogo podiglo. Posle svega ovoga i Danijelinog tretmana nas tri smo od tog 92. kilometra krenule kao da smo tek na početku. Nisam ni verovala da možemo sa takvim entuzijamzom da nastavimo dalje.

Kako se trka bliži kraju tako kreće sve teža borba sa samim sobom.

– Druga jaka kriza je došla pred kraj. Iz Buja, poslednje okrepe pred cilj, kada krenete dolazi ravan deo. Ništa se ne dešava, sve je ravno, a treba smoći snage za te poslednje kilometre. Sve ti je isto, gledaš na GPS i shvatiš da ima još samo 12 kilometara, a taj kraj nikako da dođe. Ti vidiš grad u daljini, ali ni on nikako da dođe. Bukvalno agonija. Imala sam u jednom momentu i halucinacije, mada sam bila spremna i na to, što je logično posle dve noći nespavanja. Videla samo kako se mrda crna kesa za đubre i kako iz jedne od njih izlazi Feniks. To me začudilo i samo sam pitala njih dve: „Šta je ovo?“, a kada su mi odgovorile: „Šta? Ne vidimo ništa“, shvatila sam da sam to ustvari umislila i da se to moj mozak usled umora poigrava sa mnom.

Kod ovakvih trka nije u prvom planu samo distanca koja se prelazi već i teren, pošto se prelaze šume i gore, brda i planine, a potom i mora i doline… Na takvom terenu čest je i susret sa divljim životinjama.

– Jezivo je kad si umoran, neispavan, ne znaš šta ćeš pre, da li da razmišljaš koliko još uspona, uzbrdica ima da pređeš, i onda na sve to čuješ neku životinju u blizini. U tim trenucima je normalno da se prestraviš. Onda posle, kada se sve to završi, kažeš: „Vau, bravo, i to sam prošla“. Na Istri smo čule u daljini medveda ili divlju svinju, takvi su bili krici, nismo mogle da budemo sigurne. Ja sam se u karijeri susretala sa divljim svinjama i znam da mogu da budu veoma opasne. Svi ti krici okolo, a naročito šuškanja životinja noću umeju da budu veoma strašni, ali istovremeno i predivni jer je to prava, upečatljiva priroda u kojoj se nalazite.

Ističe i da se neće zaustaviti na pretrčanih 128 kilometara i da namerava da već sledeće sezone napadne duže distance. Kaže da je takvo razmišljanje normalno kod ultramaratonaca koji stalno preispituju svoju granicu izdržljivosti.

– Uvek ima nešto novo, nešto dalje… Kraj ne postoji, jedino ne daj bože da se dese neke povrede. Mislim da ljudsko telo može mnogo. Mi smo posle ove trke ostale da se kupamo nekoliko dana u Rovinju i već treći ili četvrti dan smo počele da treniramo, tako da oporavak nije predstavljao nikakav problem. Ako ste pripremljeni, oporavak je brz bez obzira na distancu. Plan mi je da u aprilu sledeće godine istrčim 100 milja Istre (160 kilometara). Posle toga me sada više mami da odem na trke u inostranstvo. Prošla sam više puta sve staze i planine po Srbiji, sada mi je želja da vidim ostatak Evrope i sveta – zaključuje Ana Lukić.

Nemojte da štedite na opremi

Za sve one koji nameravaju da počnu da trče ili su uveliko u tome, a planiraju da probaju da pređu neku ultra distancu, Ana Lukić napominje da je pored fizičke pripreme neophodna vrhunska oprema, na kojoj ne sme da se štedi.

– Obavezna oprema su vrhunske patike. Da ne govorim o brendovima, svako će sam za sebe izabrati, ali patike moraju biti profesionalne za trejl. Ako se ne koristi dobra obuća može nastati dosta ozbiljnih komplikacija jer su distance koje se prelaze ipak previše velike za lošu opremu. Što se tiče ostale obavezne opreme treba da uz sebe imate pištaljku, astro-foliju za slučaj da treba da se ugrejete, šuškavac (jaknu), kapu, čeonu lampu za ulazak u noć, rezervne baterije za mobilni telefon, sat koji ima GPS da biste pratili markacije… O dovoljnim količinama vode i hrane mislim da ne treba da pričam. Bez 800 kalorija hrane uz sebe ni ne krećite sa starta. Ja nosim razne barove sa voćem, zatim slane pločice, hidrostar za osvežavanje zbog elektrolita i naravno magnezijum. Supa je uz voće i kikiriki verovatno nešto najbolje što može da vam da energiju – objašnjava Ana Lukić.

Treninzi zbog kovida samo na otvorenom

Ana Lukić kao fitnes trener grupne i pojedinačne treninge još uvek održava isključivo na otvorenom.

– Radim na keju kod Ušća i na Olimpu, a biću uskoro i u Zemunu. Svi koji žele, mogu da me potraže na Instagramu: „analukic_athlete„. Planiram da iznajmim i zatvoreni prostor čim se korona smiri – priča Ana.

Potpuno izbacila meso iz ishrane

Način ishrane je za ultramaratone po objašnjenju Ane Lukić veoma bitan.

– Od pre par meseci sam potpuno izbacila meso iz ishrane jer sam shvatila da se mnogo brže oporavljam. Ja to nisam uradila preko noći, tek tako. Postepeno sam smanjivala količine dok nisam počela da potpuno izostavljam meso iz obroka. Ne tvrdim da je odbacivanje mesa preduslov, i sama sam ranije istrčavala velike distance dok sam ga jela, ali je oporovak posle napora definitivno brži ako ste na vegetarijanskom ili veganskom jelovniku – zaključuje Ana Lukić.

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.

Share