Šta se dešava sa obnovom zgrade doma za ratnu siročad u Vranju, koju je sagradio američki dobrotvor?

Piše: Dušan Pešić

Još 2018. godine je prvi put najavljena rekonstrukcija, od strane iste ove lokalne vlasti koju predvodi Srpska napredna stranka (SNS), koja je bila spremna, po pisanju medija, da pruži pomoć u obnovi zgrade ovog doma u ulici Gavrila Principa, ali se do danas ništa nije pomaklo dalje od najave.

Izabela Savić, članica Gradskog veća za kulturu i turizam u Vranju, nam je u kratkom telefonskom razgovoru poručila da „stvarno ne bi znala šta da kaže u vezi sa ovim domom“ i da „pozovemo gradonačelnika“.

Gradonačelnik Milenković do objavljivanja ovog teksta nije odgovorio na pozive novinara Danasa, baš kao što nije poslao odgovore na pitanja upućena na njegov zvaničan imejl, dostupan na sajtu Grada Vranja, o tome kada će početi obnova, koliko će koštati, ko će je finansirati i kojoj će svrsi služiti rekonstruisani objekat.

Vranjanac Tomislav Simonović, autor knjige knjige „Džon V. Frotingam – zaboravljeni srpski dobrotvor“, štiva o idejnom tvorcu, osnivaču i finansijeru Srpsko-amerikanskog doma za srpsku ratnu siročad, kaže da je ovaj dom sagrađen posle Prvog svetskog rata.

„Pitomci u ovom domu bila su samo deca bez oba roditelja, Amerikanac Frotingam je njih zbrinjavao. Ona nisu bila samo iz Vranja, već iz cele Kraljevine SHS. Bilo je dece iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, onih sa srpskim prezimenom koji su rođeni u Mađarskoj… Tako da se ovaj dom može smatrati internacionalnim“, kaže Simonović za Danas.

Priseća se nekih pitomaca doma iz okoline Vranja, koji su postali uspešni ljudi i ugledni članovi društva.

„Jedan od takvih štićenika bio je otac Zorana Stošića Vranjskog, Josif Stošić, pitomac iz Stubla kod Vladičinog Hana. Tu je i Ljubiša Tomić iz Surdulice, koji je postao doktor poljoprivrednih nauka i profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Bilo je i generala i tako dalje“, ističe naš sagovornik.

Prema Simonovićevim rečima, Frotingam je, kao učesnik u Solunskom frontu, u Vranje došao januara 1919. i ovde sagradio dva doma za ratnu siročad, 1921. i 1924. godine.

„Njegov dom, internatski smeštaj za ratnu siročad, bio je na mestu današnjeg Doma zdravlja u Vranju. Frotingam je u tom delu grada otkupio veliko imanje i sagradio dve dvospratne zgrade, dva doma. Tu je sagradio i fudbalski stadion. Sastavni deo doma bio je i objekat u ulici Gavrila Principa, u naselju Tulbe, gde se danas nalazi ruinirana zgrada od koje nije ostalo skoro ništa, a o čijoj obnovi se govori već šest godina. To je bila upravna zgrada doma“, objašnjava Tomislav Simonović.

Autor knjige o Džonu Frotingamu, počasnom građaninu Vranja, posebno ističe podatak da je kroz ova dva doma prošlo „više od 600 pitomaca“, a čije je školovanje, „sve do fakulteta“, ovaj filantrop finansirao.

„Plaćao je deci kompletno školovanje do fakulteta. Ko nije hteo da pohađa gimnaziju, učio je za zanatliju. Frotingam je zaposlio stručne majstore koji su znali krojački, stolarski i tkački zanat i učili decu ovim veštinama. Sa diplomom završenog zanata mogla su samostalno da žive od svog rada, što je bio Frotingamov cilj – od štićenika stvori ljude koji će kasnije dostojno živeti od svog rada“, dodaje sagovornik Danasa.

Kako ističe, vaspitavao ih je „spartanski“, pa su deca bila disciplinovana.

„Frotingam je zahtevao da deca obilaze celu Srbiju da bi upoznala svoju domovinu. Nije bilo dovoljno što su upoznali Grčku i Francusku – prilikom evakuacije posle Cerske i Kolubarske bitke, da bi, posle rata, bila vraćena u Srbiju – nego su posećivali Lebane, Prohor Pčinjski, bili su u Ćupriji, kasnije i odigravali fudbalske utakmice o čemu je pisala i lokalna štampa“, ističe Simonović.

Danas je upravna zgrada Srpsko-amerikanskog doma za srpsku ratnu siročad, u ulici Gavrila Principa koja se tada zvala Vilsonova, pred urušavanjem.

„Drveće je iz nje izniklo, a verovatno će se ta zgrada obnoviti. Prvih najava obnove upravne zgrade doma bilo je još 2018, ali ništa nije učinjeno po tom pitanju. Grad nije imao razumevanja, a opet je postalo aktuelno zato što je, nakon objavljivanja moje knjige, Filantropski savez Srbije pokrenuo inicijativu da se Frotingam odlikuje posthumno. Ta zlatna medalja data je njegovim unucima koji žive u Francuskoj, jer se Frotingam tridesetih godina 20. veka iz Amerike doselio u Francusku, kada je oženio Jelenu Lozanić“, kaže Tomislav Simonović.

Vranje, prema njegovim rečima, dosad nije pokazalo interesovanje da obnovi ovaj objekat, uprkos ranijim najavama.

„Ja sam i predlagao da se obnovi. Od Frotingamovih unuka dobio sam 16 kilograma originalnih fotografija, dokumenata, pisama, sve što sam uneo u knjigu. Predlagao sam da se dom obnovi i rekao lokalnim vlastima da ću im ustupiti celokupnu dokumentaciju. Među papirima je, između ostalog i naša vojna misija u Vašingtonu, 1917. godine. Ali, oni nisu imali sluha. Ne znam šta će se sada dešavati, posle ovog obilaska Hila“, dodaje Simonović.

Kaže da Ambasada SAD do 2002. nije znala da je u Vranju postojao ovaj dom.

„Američka ambasada nije znala da je postojao dom u Vranju dok nisu čuli od mene. Kad je general Simović obnovio Dom vojske, 2002. godine, pozvao me je da prisustvujem. Na svečanosti je bio vojni ataše Ambasade. Pitao sam ga da li zna da je ovde nekada postojao Srpsko-amerikanskog doma za srpsku ratnu siročad, rekao mi je da to prvi put čuje, tada, od mene“, priseća se naš sagovornik.

Koliko je Frotingam značajan za istoriju grada, svedoči i podatak da je, osim titule počasnog građanina, prema rečima Tomislava Simonovića, ovaj Amerikanac imao i svoju ulicu u Vranju.

„Frotingam je imao svoju ulicu, koja se protezala dijagonalno, od bolničkih zgrada do, otprilike, sada ovog novog hotela u blizini autobuske stanice. Ulica Moše Pijade nije tada postojala, kasnije je tek prokopana. On je, za više od 20 godina humanitarnog rada na ovim prosotrima, donirao preko 250 miliona dinara ili 50 miliona dolara u zlatu“, zaključuje ovaj Vranjanac koji živi u Beogradu, uz podsećanje da je Frotingam bio osnivač i doma u Sremskoj Kamenici sa oko 3.000 štićenika.