Svi smo mi Novopazarci

Piše: Boško Jakšić

Očekujući jedinstvo u poslušnosti Aleksandar Vučić neočekivano je naišao na jedinstvo u otporu i po generacijskoj vertikali i po društvenoj horizontali, pa je u kratkom rasponu vremena bio primoran da temeljno koriguje dve svoje odluke vezane za borbu protiv novog naleta pandemije.

Predsednik je najavom zatvaranja studentskih domova u Beogradu, odnosno zavođenja policijskog časa u glavnom gradu, izazvao burne ulične proteste i nerede širom Srbije, pa se ispostavlja da mu je ulica opasniji izazov nego virus.

Umesto da pokuša da otkloni sumnje da upravlja kampanjom dezinformisanja i prikrivanja razmera epidemije, da cenzuriše podatke i njima manipuliše, da ućutkuje medije, vlast neće, ne može ili ne želi da vidi da struže nerve hiljada ljudi tvrdeći da su za dramatičan skok broja zaraženih i umrlih krivi „razulareni građani”.

Vlastodršci neće, ne mogu ili ne žele da shvate da iza poslednje erupcije dugo potiskivanog nezadovoljstva stoje ljudi koji ne pristaju da ih u karantin šalju oni koji se javno oglušuju o sve propisane mere predostrožnosti.

Mogla je vlast da nezadovoljnicima u Novom Pazaru barem izrazi saučešće, mogla je bolje da razmisli pre nego što studentariju iz beogradskih domova optuži da orgijaju po klubovima, mogla je ogorčenim ljudima po Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili Kragujevcu da kaže: požurili smo s novim policijskim časom. Izvinite, pogrešili smo.

Mogla je, ali nije. Umesto toga, potura se boljševička teza „unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja”, po kojoj ulično nasilje manjine treba da zakloni opravdani bes većine. Tvrdi se da „lažna politička elita” uz podršku stranih službi pokušava da destabilizuje zemlju i uzme vlast. Netačno. Većina koja je izlazila na ulice i trgove Srbije nije za nasilje, još manje je zanima da ruši Vučića – što ne znači da nije ljuta na predsednika koji je sebi slavodobitno, ali prerano, okačio lentu ratnog pobednika nad koronom.

Neinventivna, u suštini kukavička matrica ponašanja vlasti utvrđena je u Novom Pazaru, kada je premijerka metalno hladno održala slovo koje bi priličilo komesaru KP Kine u Vuhanu: sve je zavera političkih protivnika, korona se zloupotrebljava i sve u tom agresivno-nihilističkom stilu.

Predsednik države je odmah posle toga „konkretizovao” situaciju identifikujući ljutite Novopazarce s narko-dilerima i kriminalcima, onako kako obično glase njegovi argumenti u nedostatku pravih argumenata.

Potom je krivica prebačena na studente. U intervjuu za RTS, koji je bio vrhunac arogancije, bahatosti i ponižavanja novinara, najavio je da će se zatvoriti studentski domovi po Beogradu.

Zna li Vučić kome se obratio? Stanari studentskih domova nisu aktivisti klabinga. Njih su, maksimalno se odričući, osirimašene porodice poslale za Beograd da završe studije i – daj bože – odu na Zapad. Oni uče.

Hiljade studenata je odmah posle njegovog govora iz svojih domova krenulo u marš ka skupštini. Odluka o iseljavanju iz domova odmah je povučena.

Vučić se u međuvremenu ispovedio: pogrešio je što je otputovao, što u Novom Pazaru nije angažovao vojsku da pomogne, a dovoljna su dva dana bez njega da se razulare i korona i građani.

Da bi se obezbedio dok je u Parizu i Briselu, zatražio je da se Beograd zaključa od petka do ponedeljka. Ključ bi da stavi u svoj džep. Odmah je krenula masovna mobilizacija preko društvenih mreža.

Predsednik je ponovo pustio premijerku da prva najoštrije osudi „vandalizam poličara koji stoje iza nasilnog upada u Skupštinu”, dok je on dan kasnije upad okarakterisao kao „najbrutalnije političko nasilje”.

Tek u pola glasa je prihvatio da postoje nezadovoljni „pristojni i mirni ljudi”, ali njegovi tabloidi davali su ton govoreći o „navodno spontanom okupljanju”.

Vučić je osudio agresivnost onih koji su vređali, kamenovali i udarali snage reda i palili policijske automobile. Pridružujem se osudi. Slažem se da se u svakoj državi štiti institucija parlamenta. Prihvatam da se policija satima ponašala uzdržano, pre nego što je prešla na suzavac.

„Pristojni i mirni ljudi” su se tada razišli, a ostali su mahom nacionalistički desničari, rent-a-navijači i buntovna mladež puna adrenalina.

„Građanski Beograd”, koji pominje Vučić, jeste bilo sramota dok je posmatrao kako mu „kradu” suštinu protesta. Uveren sam da je grupa koja je upala u zgradu parlamenta formacija zadužena od nadležnih da diskredituje protest. Vešala na Terazijama 2019. i lomljenje vrata skupštine 2020. su deo iste namenske provokacije. Dobar biznis (DB) scenarista „duboke države”.

Naravno da su se u proteste umešali desni ekstremisti, strani plaćenici, navijači i huligani, ali masovna akumulacija opravdanog besa demantuje predsednika koji se drži stava da neće da sluša „patriotske pridike”. Nisu ovo pridike. Ovo je poruka nezadovoljne Srbije. Svi smo mi Novopazarci.

Posle svega ovoga ljudi će još manje verovati vlastima – ukoliko ne pokažu razumevanje za svoje građane. I Kriznom štabu – ukoliko nastavi da podanički izdaje struku. I policiji – ukoliko ne sankcioniše desetinu žandarma koji su brutalno pretukli mladića nasred Terazija da bi ga pripadnici Interventne jedinice nepomičnog prebacili na trotoar – kako bi prošli džipom.

Da li Vučić i naprednjačka vlast gube osećaj za realnost, da li je reč o pogrešnim procenama ili je u toku nadmeno inaćenje s narodom?

Ukoliko vlast ne prepozna spontanost narodnog besa, ukoliko stalno svaljuje krivicu na nekog drugog, nastaviće da se uljuškuje u virtuelnoj stvarnosti koja je u sve dramatičnijem raskoraku s događanjima na ulicama. Balon tada mora da pukne.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Tekst je prenet sa portala Politika.