Rekvijem u „Madlenijanumu”

Autor: Boško Jakšić

Naprednjačka vlast preoblikuje Srbiju i na tom putu efikasno uništava sve rivale koji poseduju nekakav potencijal da im se suprotstave, ali to ne važi za Demokratsku stranku – ona sama sebe istiskuje s političke scene i ubacuje u arhive istorije.

Poslednje scene sa burne sednice Glavnog odbora DS-a, usvajanje/neusvajanje izveštaja predsednika Zorana Lutovca, paralelni organizacioni odbor za novu izbornu skupštinu, guranje i vikanje, sve je to svedočilo da se najstarija i nekada najvažnija partija još jednom raspada na naše oči.

Umesto da bude fokusna tačka opozicionog okupljanja, DS postaje kolosalna žrtva sukoba i podela u građanskoj opoziciji, za šta su u najvećoj meri odgovorni ljudi koji su svoje nove političke karijere napravili pošto su napustili DS.

Godinama su birači DS-a bili svedoci kako se nekadašnje jezgro partije rastače na desetine sitnijih komada, kojima komanduju oni koji su na stranačkim izborima bili poraženi, čiji kurs nije bio prihvaćen ili su jednostavno imali prejake sujete. Oni koji su ostali imali su problem da sebi objasne razloge stranačkih neuspeha.

Urušavanje DS-a počelo je famoznom kohabitacijom Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, čiji je rezultat bio korozija demokrata, dok je veštija i autentičnija Demokratska stranka Srbije uspevala da sačuva svoj nacionalistički identitet.

Posle poraza Tadića na predsedničkim izborima 2012, šef DS-a obećao je da odlazi u „drugi film”, ali je liderstvo stranke pokazalo tipičnu srpsku bolećivost: umesto da najodgovornijeg za poraz pusti da ide svojim putem, izabralo ga je za počasnog predsednika.

„Počasni” je pokušao da preuzme vlast od Dragana Đilasa, a pošto nije uspeo, 2014. je napustio DS koji je stvarao njegov otac i osnovao Socijaldemokratsku stranku, pridružujući se kolekciji čelnika koji su DS pretvorili u partijski rasadnik, a matičnu partiju činili sve slabijom i anemičnijom.

Gubitak identiteta propraćen je gubitkom politike. Partija koja je inicirala pregovore o Kosovu počela je da im se protivi isključivo zato što ih predvodi Vučić – što je potvrda nedostatka ikakve državotvorne vizije.

Stranka je uklizavala u novi bolesni kompromis, u protivprirodni blud iznuđenog savezništva s antievropskim Dverima – sve zarad nekog nebuloznog jedinstva opozicije u okvirima Saveza za Srbiju (SzS). Nespremnost da se otvoreno, jasno i nedvosmisleno potvrdi evropska orijentacija demokrata deluje kao otužna replika štetočinskih epizoda iz vremena kohabitacije i vašara taština koji se sve vreme vrteo.

DS je dopustio da bude apsolutno marginalizovan unutar SzS, čime se uništavalo ono malo što je u Srbiji ostalo od umerene levice. Podelio se na tri frakcije: veterana, mladoturaka i novog liderstva. Prvi su se ili pasivizirali ili nedavno prebacili u novu partiju koja je osnovana pod sponzorstvom marketinških gurua naprednjaka, druga je više zainteresovana za vlast nego za stranku, treću je u džep ubacio finansijski patron stranačkih dugova.

Demokrate su 2019. pokušale da se okupe i izađu iz statusa statističke greške, ponovo tražeći amalgam u Tadiću, ali teški ožiljci iz 2012. nisu zarasli. Đilas se pridružio plejadi kadrova DS-a koji je formirao sopstvenu stranku.

Prošle godine sednica Glavnog odbora nije bila ništa burnija od ovonedeljne. Stranka se podelila oko toga da li ići u bojkot ili ne. Raspušteni su Beogradski odbor i Demokratska omladina. Dok se DS pretvarao u glinenog goluba, predsednik stranke Lutovac govorio je da manjina stvara „privid podela”. Privid?

Surova stvarnost nedvosmisleno ukazuje da rukovodstvo DS AD deluje potpuno dezorijentisano, nespremno da se suoči sa izazovima, pasivizirano do granica defetizma. Podaničkim odnosom prema novim gazdama lideri DS-a sami ukidaju demokratiju sadržanu u imenu stranke. Rekvijem je održan u beogradskom „Madlenijanumu” pod budnom pažnjom nabildovanih momaka u crnim majicama koji jedan DS čuvaju od drugog.

Lutovac najavljuje da DS ima „jasan plan” za reformu stranke tokom narednih šest do devet meseci. Promena Statuta i raznih pravilnika, sve u pripremi „ujedinjenja koje će se desiti vrlo brzo nakon izbora”. Sve zveči od frazeologije, makar i bila motivisana dobrim namerama.

DS se kandiduje da bude nova žrtva pogrešne politike koja pokazuje iste simptome kao i vlast: odbacivanje svake kritike, lojalnost isključivo oko platforme koju nude lideri.

Tugaljiva situacija primorava me da u javnost prenesem jednu izjavu predsednika DS-a. Razgovarali smo pre nekoliko meseci o tome da li je bojkot izbora učinkovit ili nije. Branio sam tezu da „bojkotaši” sami sebe izoluju, da se odriču i ono malo prilika da dopru do javnosti, da će bez finansija koje im pripadaju u Narodnoj skupštini ući u samomarginalizaciju.

„Ako treba da se raspadnemo, pa šta”, odgovorio je Lutovac.

Ostao sam zaprepašćen. Može on da kao lider stranke nema harizmu, može i da bude pion iz džepa bivšeg šefa DS-a, ali takav nedostatak borbenosti, ambicije, takva budistička apatičnost nagovestili su mi šta čeka stranku koja, uz radikale, najduže postoji na političkom nebu Srbije.

U pravu je jedan od očeva osnivača DS-a Dragoljub Mićunović kada kaže da je DS prava mera demokratije u Srbiji.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.