Propadanje kulturnog i čuvanje zločinačkog naslijeđa

Piše: Tomislav Marković

Viđeniji tradicionalisti i rodoljubi opšte prakse već decenijama nariču kako su se napatili u socijalizmu. Jadikuju kako nisi smeo ni da kažeš da si Srbin, ni da slaviš slavu, ni srpskom Bogu da se moliš, kako su nas komunisti načisto rasrbili, nastojeći da zatru sve što je srpsko. U žalopojkama i jeremijadama posebno su se istakli poslenici pisane reči, vajkajući se kako su komunisti gledali samo u budućnost, a prošlost ih nije interesovala, niti očuvanje bogate srpske tradicije koju su posve zapustili i okrutnom zubu vremena prepustili.

Dobrica Ćosić se žalio kako Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru (dok za sve to puca prsluk ravnodušnom svemiru), a razni književnici manjeg kalibra kukumavčili su kako je komunizam upropastio Srbe (valjda tako što ih je obukao, nahranio, opismenio, obrazovao i stvorio uslove za procvat kulture), kako su nam zabranili da živimo u skladu s kosovskim opredeljenjem, kako su nam sistematski zatirali nacionalni identitet. „U ovih 40 godina nama su naši mitovi bili gotovo zabranjivani. A što to znači? Ako su hteli da nam unište mit, to znači da su hteli dušu da nam unište”, sumirao je pogubne posledice socijalističkog perioda Antonije Isaković koji se u tom dobu zabrana toliko napatio objavljujući desetine književnih dela, od kojih su brojna ekranizovana, zlopateći se godinama na mestu potpredsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, a najteže mu je bilo što je godinama bio u lektiri.

Tuđe rušimo, svoje ne damo

Kad su najzad pre tridesetak godina došli na vlast, profesionalni rodoljubi su odmah rešili da zapušteno stanje srpske baštine izmene iz korena. Samo da obave neke preče poslove i odmah će se baciti na obnovu, izgradnju i zaštitu neprocenjivog nasleđa srpske kulture. Samo da brzinski završe tri-četiri omanja rata, da ujedine sve Srbe i srpske kulturne spomenike u jednu državu, da ispune vekovni oslobodilačko-ujediniteljski san – obnova Dušanovog carstvija je prvi uslov za uspešnu obnovu srpske kulturne tradicije. Pre nego što počnu da brinu o sopstvenoj baštini, šovinisti potpomognuti snažnom artiljerijom rešili su da se prvo pobrinu za baštinu drugih nacija, pa su u sklopu te akcije stotine džamija sravnili sa zemljom, čisto da malo oslobode prostor za nasleđe svog naroda, da bi se pravoslavne crkve osećale komotnije. Usput su pobili desetine hiljada nevinih ljudi, mahom nesrpske nacionalnosti, tek koliko da naprave mesta za nesmetan razvoj srpske kulture koja je toliko nežna i osetljiva da se u prisustvu tuđinaca oseća pomalo neprijatno i ugroženo.

Dođe najzad i to mrsko mirnodopsko doba kad vrle patriote mogu da se posvete negovanju tradicije i očuvanju kulturnih i ostalih svetinja svog voljenog naciona. Ne može se reći da su javni rodoljubi lenji kad je u pitanju briga o tradiciji, na sve strane se zbori samo o srpskoj kulturi, srpskoj tradiciji, odbrani srpskog jezika i pisma, očuvanju nacionalnog identiteta, o neizmerno vrednom kulturnom nasleđu i ostalim bogatstvima našeg naroda. Potrošeno je na stotine hiljada reči kako bi se kulturna i istorijska baština sačuvala od propadanja i predala budućim generacijama kao zaloga nacionalnog identiteta, ali uzalud – baština je u sve gorem stanju, verbalna podrška joj ič ne pomaže.

Baština bez zaštite

Prošle godine Robert Čoban pokrenuo je Facebook stranicu „Baština bez zaštite“ na kojoj su predstavljeni silni primeri nebrige i zapuštenosti važnih kulturnih i istorijskih spomenika u Srbiji. Sa svih strana zemlje stizali su prilozi dokumentovani fotografijama koji svedoče o nemaru prema nasleđu koje je najvećim delom zvanično pod zaštitom države. Do sada je skupljeno na stotine tužnih primera, strašno je gledati te fotografije na kojima se vide stari dvorci, muzeji, vile, letnjikovci, rodne kuće velikih umetnika i zaslužnih građana u očajnom stanju. Derutne, oronule, ruinirane zgrade, oljuštene fasade, trošne ili porušene kuće, zapušteni objekti prepušteni propadanju – tako izgleda stanje nacionalne baštine u zemlji gde su svima puna usta srpske tradicije.

Među oronulim kulturnim i istorijskim spomenicima prepuštenim nemaru i sudbini nalaze se, na primer: Žitni magacin u Novom Bečeju podignut između 1778. i 1780. godine; dvorac Grofa Karasa u Horgošu, izgrađen 1795. godine po planu nepoznatog bečkog arhitekte, u stilu provincijskog baroka; Džervinova vila u Knjaževcu iz 1939. godine; vila „Jelje” na Zlatiboru podignuta u periodu od 1934. do 1937. godine; dvorac „Baba Pusta” koji je izgradio Karolj Fernbah 1906/7. godine po projektu mađarskog arhitekte Hikisch Reszoa; kuća na uglu Braće Radića i Maksima Gorkog u Subotici sagrađena 1882. godine, delo arhitekte Dežea Jakaba; Carinarnica u Zemunu podignuta 1781. godine… Od  crkve svetog Ivana Krstitelja u Kolutu kraj Sombora koja je sagrađena 1754. godine ostali su samo goli zidovi i krov koji se polako urušava.

Ima i potpuno devastiranih i srušenih zgrada, iako zvanično imaju status spomenika kulture od velikog značaja. Takva je, recimo, termocentrala rudnika uglja u Vrdniku iz 1911. godine koju su nakon bombardovanja vlasti srušile do temelja, a ciglu i metalne konstrukcije koristili za gradnju novih poslovnih i stambenih objekata. Evangelički molitveni dom sagrađen u XVIII veku u kojem je bila najstarija škola u Vrbasu, srušen je u martu ove godine po odluci lokalnih vlasti da bi se na tom mestu sagradila poslovna zgrada.

Zatvoreno zbog renoviranja

Na ulazu u Muzej Nadežde i Rastka Petrovića u beogradskoj Profesorskoj koloniji, u Ulici Ljube Stojanovića broj 25, stoji zarđala kapija, a pored tabla sa obaveštenjem da je Muzej zatvoren za publiku zbog neodložnih radova. Samo što je Muzej zatvoren još od – 1986. godine. Sa ulice se nazire zadnje dvorište, zaraslo u gusto rastinje, a kuća odaje tužan utisak: vlažni zidovi, raspali oluci, oljuštena boja sa tišljeraja. Rastko je jedan od najvećih srpskih avangardnih pisaca, a njegova sestra Nadežda najznačajnija slikarka s kraja XIX i početka XX veka. Nadeždom se svi rodoljubi kite i hvale, jer ne samo da je bila velika umetnica, već je dobrovoljno otišla, kao bolničarka, u Balkanske ratove, a potom i u Prvi svetski rat, da bi 3. aprila 1915. godine umrla od tifusa. Rastko Petrović je iste godine, kao sedamnaestogišnji dečak, zajedno sa srpskom vojskom prešao Albaniju. A kuća koju je Rastkova i Nadeždina sestra Ljubica Luković zaveštala Narodnom muzeju, kako bi tu bili izloženi njihovi radovi i lični predmeti – decenijama se nalazi u katastrofalnom stanju. Šta bi tek bilo da su Petrovići bili neki autošovinisti, ne smem ni da pomislim.

Nije samo arhitektonska baština prepuštena propadanju. Zaostavština velikih pisaca i intelektualaca stoji u rukopisima, gotovo ništa se od toga ne objavljuje, mnogo toga je nedostupno, nešto čak i vekovima. Dovoljno je navesti primer Gavrila Stefanovića Venclovića, velikog pisca, pesnika, propovednika, iluminatora, ikonopisca, prevodioca, autora prve srpske drame koji je živeo od 1680. do 1749. godine. Pisao je na narodnom jeziku mnogo pre Vuka Karadžića, a iza sebe je ostavio 20.000 stranica, čitavu jednu književnost (od toga 9.000 na narodnom jeziku). Od celokupnog Venclovićevog dela dostupan je samo mali izbor pod naslovom “Crni bivo u srcu” koji je napravio Milorad Pavić i to, gle čuda, u kletom socijalizmu kad je sve srpsko bilo zabranjeno i skrajnuto. Više od tri i po veka jedno veliko, bogato književno delo čami u arhivama, a sva je prilika da će čamiti još dugo.

Velikosrpsko ideološko zaveštanje

Teško je objasniti zakučasti paradoks: nacionalisti i obožavaoci svega srpskog, pogotovo nacionalne tradicije nikad nisu bili brojniji, moćniji ni glasniji – a istovremeno je srpska kulturna i istorijska baština prepuštena propadanju, uništenju i nestajanju. Objašnjenje blisko nacionalističkoj paranoji moglo bi da glasi: vreme, prolaznost i propadljivost su se udružili sa svim ostalim vekovnim srpskim neprijateljima (Vatikan, masoni, cela zapadna civilizacija, zelena transverzala i tirkizna sinusoida) i zajedničkim snagama rade na svesnom i ciljanom uništenju srpskog nasleđa, a naši profesionalni rodoljubi nisu u stanju da se odupru neizmerno nadmoćnijem protivniku.

Druga mogućnost je da je cela ta rodoljubiva retorika gola laž, te da je nacionalizam – iako sav pršti od navodne ljubavi za svoj narod – zapravo opasna, mrziteljska, rušilačka ideologija koja ne mari ni za kakvu kulturu, koja je neprijateljski nastrojena prema svim plodovima duha, pa čak i prema onima u koje se zaklinje.

Još je davne 1982. godine mudri Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu upozoravao na pogubnu prirodu nacionalizma: “Kao duhovno inferioran fenomen (tačnije rečeno kao najava nižeg duhovnog modela), nacionalizam, po pravilu, ne pomaže sopstvenoj naciji i njenoj kulturi. On sužava registar pojmova i kategorija. Uvodi i nameće mnote tabu kategorije u književnosti, u umetnosti, u filozofiji. Nacionalizam sužava emocionalni doseg čovekovog osećanja prema stvarnim vrednostima sopstvene nacionalne kulture i oduzima mu mogućnost da ih objektivno meri. Istorija oduvek pokazuje da su svi nacionalizmi bili kulturno restriktivni, da su bili ometajući faktor kulturnog progresa”. Ili, što reče Danilo Kiš nekoliko godina ranije: “Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija”. Banalnost i totalitarizam nespojivi su sa čuvanjem nasleđa, negovanjem tradicije i brigom za vrednosti, kulturne, istorijske, duhovne, intelektualne. Nacionalizam je njihov zakleti neprijatelj.

Iako se kunu u srpsku tradiciju, nacionalistima je do kulturne baštine stalo kao do lanjskog snega. Jedino što njih zanima jeste očuvanje jedne druge baštine, one koja je stvorena devedesetih godina. Zato se toliko staraju o očuvanju zločinačkog nasleđa, o kontinuitetu ratnohuškačke retorike i ideoloških planova koji su nekad ciljali na stvaranje “Velike Srbije”, a danas se zadovoljavaju i nešto manjim “srpskim svetom”. Nacionalistima je više stalo do Mladićevih i Karadžićevih zlodela, nego do svih umetničkih dela iz prošlosti srpske kulture zajedno. Što se njih tiče, važno je samo sačuvati velikosrpsko ideološko zaveštanje u netaknutom stanju, a sve ostalo može mirno da propadne.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera.