Orbanizacija EU

Piše: Boško Jakšić, Politika

U četvrtom činu Šekspirovog „Makbeta” grupa veštica obaveštava kralja da mu se posle godina krvave vladavine primiče kraj, ali proročanstvo je neodređeno, pa suveren ne zna kada će i kako biti skinut s prestola, što ga čini paranoidnim.

Tako bi jedan mađarski pozorišni kritičar želeo da vidi sudbinu moćnog partijskog direktora koji koristeći veze s premijerom tiraniše Univerzitet za pozorište i film. Nije usamljen koji bi voleo da to bude i sudbina Viktora Orbana, autoritarnog lidera vladajuće konzervativne stranke Fides, koja, već deceniju na vlasti, udaljava Mađarsku od vrednosti Evropske unije, čiji je član.

Država koja je nekada bila primer uspešne postkomunističke transformacije postala je inkubator nacionalizma, model meke autokratije koja prkosi ustaljenim normama EU i liberalnim principima na kojima počivaju demokratska društva.

Orban, ponosni tvorac pojma „neliberalne demokratije”, nametnuo se kao pionir borbe protiv „dekadentne” EU, a njegov program postao je Biblija svih evropskih populista i nacionalista.

Zemlju je vratio u jednopartijska vremena kontrole institucija, slabašne vladavine prava i pritisaka na organizacije civilnog društva. Korupcija i pronevera novca EU su hronične. Sprečava se svaka kritika po medijima. Amandmanom je promenjen Ustav kako bi se faktički onemogućilo pravo gej parova na usvajanje dece.

Izvršio je čistku poznatih liberalnih intelektualaca, akademika i profesora i proterao Centralnoevropski univerzitet. Njegov osnivač Džordž Soros, mađarski Jevrejin i davnašnji Orbanov mentor, meta je najbrutalnijeg antisemitizma. Mikloš Horti, koji je Mađarsku uveo u Drugi svetski rat na strani Hitlera, za Orbana je „izuzetan državnik”.

Opsednut apokaliptičnim vizijama rata s islamom, Orban je, koristeći retoriku krajnje desnice, žestoko kritikovao Brisel što je dopustio da u Evropu uđe više od milion migranata koji „prete vrednostima hrišćanske civilizacije”.

U odbrani od „najezde muslimanskih osvajača” podizao je zidove i aktivirao mađarski nacionalizam, ponosno govoreći o „kulturnoj kontrarevoluciji” protiv liberalne Evrope, njene globalizovane politike, multikulturalnosti i načina života.

Misionarski posvećen „razobličavanju hipokrita u Briselu”, Orban se za kratko vreme nametnuo kao promotor neliberalne platforme i stekao snažnog saveznika u Poljskoj.

„Viktor Orban je pokazao šta je sve u Evropi moguće. Dao je primer i mi učimo na njegovom primeru”, izjavljivao je defakto lider zemlje i šef vladajuće poljske Partije zakona i pravde, ekscentrični klerodesničar, „sivi kardinal” Jaroslav Kačinski.

Porukama „Čista Poljska, bela Poljska” i „bela Evropa bratskih nacija” probuđene su ultranacionalističke grupe. Zvanična Varšava odaje počast pripadnicima Brigade Svetog krsta, koji su tokom Drugog rata sarađivali s nacistima.

Kombinacija nacionalizma, autoritarnog katolicizma, antielitizma i napada na one iz EU koji „nameću” svoje vrednosti, doprinela je sputavanju demokratije, vladavini prava i udarima na nezavisno sudstvo, slobodne medije ili organizacije civilnog društva.

Pokazalo se da Poljaci iznad svega hoće povratak tradicionalnom identitetu, istoriji i slavi koju su nekad imali, ili zamišljali da su imali, u vremenima pre nego što su sudbinu počeli da dele s liberalnim, multikulturnim i sekularnim Zapadom. Kao i Mađari, i Poljaci odbijaju da budu „vazali” evrobirokrata.

Predsednik Andžej Duda naziva EU „nekom zamišljenom zajednicom sa malo uticaja na nas”. „Napravićemo Poljsku ponovo velikom” poljska je verzija „američke izuzetnosti” Donalda Trampa.

Pridružuje im se i bugarski lider Bojko Borisov, čiju konzervativnu stranku Građana za evropski razvoj Bugarske (GERB) optužuju da više liči na kartel i da dopušta da mafija kontroliše vladu i politizovano sudstvo. Pritom je uz nos EU prošle godine vetom blokirala otvaranje pristupnih pregovora Severne Makedonije i Albanije i nastavlja da agresivnim nacionalizmom potpiruje konflikt sa Skopljem, koji se, formalno, stavlja u kontekst jezika, istorije i nacionalnog identiteta.

Evropa je dugo bila zatečena ponašanjem novih autoritarnih nacionalista koji diskredituju osnovne vrednosti na kojima unija počiva. Poslanici Evropskog parlamenta aktivirali su proceduru sankcionisanja Mađarske – tzv. nuklearnu opciju – zbog „kontinuiranog gaženja demokratskih principa” i „podrivanja demokratije”.

Pokazuje se da je izuzetno teško kazniti zemlju koja je u EU. Neophodna je saglasnost svih da bi se neka članica sankcionisala zbog kršenja propisa vladavine prava. Dovoljan je veto Poljske da spase Budimpeštu. Ili veto Mađarske da spase Varšavu.

Mađarska i Poljska pokušale su krajem 2020. da vetom blokiraju sedmogodišnji budžet i paket pomoći zbog pandemije vredan 1.800 milijardi evra. Zašto? Zato što je pristup novcu uslovljen poštovanjem vladavine prava. Orban i poljski premijer Mateuš Moravjecki tvrde da je ugrožen suverenitet njihovih država.

Dogovor je na kraju postignut, ali je Mađarska najavila da će od Suda pravde EU zahtevati da se poništi deklaracija unije o povezivanju korišćenja fondova sa stepenom poštovanja vladavine prava.

Može li EU da spase demokratije u Mađarskoj, Poljskoj i Bugarskoj?

Kolaps demokratskog poretka je smrtonosna pretnja uniji, a Evropa to nije u stanju da spreči uprkos akcijama Evropske komisije ili Suda pravde EU. Nacionalne vlade i političke snage posvećene liberalnim vrednostima moraće da pronađu efikasnije odgovore autokratama.

Ukoliko Evropa ne stane u odbranu svojih principa, kako će demokratski usmerene građane zapadnog Balkana motivisati da se suprotstave političarima koje vode nacionalizam i autoritarnost, a žive u sistemima duboke korupcije i kršenja ljudskih prava?

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Politike.