Njujorški vojvoda Tramp

Piše: Boško Jakšić, Politika

Oj Donalde pramene zaliži, Ameriko zastave podiži.

Amerika Hilarina nije, tamo Donald ljuti barjak vije.

Čujte braćo hilandarska zvona, Tramp je blizu Vašingtona.

Kroz teksaške klance i točila, priprema se Donaldova sila.

Donald bedem sa Meksikom pravi, drma mu se šubara na glavi.

Drma mu je na šubari cvijeće, muslimane trpeti on neće.

Tramp i Putin dva dobra drugara, Tramp i Putin dva su svetska cara.

Tramp i Putin doneće slobodu, doneće je cijelom ljudskom rodu.

Ljudskom rodu svanuće sloboda, doneće je njujorški vojvoda.

Oj Donalde lice ti je bijelo, krišom nosiš četničko odijelo.

Niko ne sme Donalda da vređa, svaki četnik njemu čuva leđa.

Ako Donald bude im’o sreće, Drina Srbe razdvajati neće.

Ako Donald bude im’o volje, Srbija će krenuti nabolje.

Ovim porukama je neki razbarušeni srpski guslar sa kokardom propratio poslednje dane uoči novembarskih izbora 2016. godine posle kojih su Sjedinjene Američke Države dobile 45. predsednika.

Veliki broj patriota bio je gotovo opčinjen njujorškim biznismenom. Bilo je sasvim dovoljno što je pobedio omrznutu Hilari Klinton, po interpretacijama ovdašnjih nacionalista valjda jedinu preživelu od veštica iz Salema.

„Bacio je onu karakondžulu u septičku jamu!”, presrećno je komentarisao Vojislav Šešelj koji je ranije te godine pozvao Srbe u SAD da glasaju za republikanskog kandidata. „Glasajte za Trampa, glasajte za budućnost Srbije!”

Egzaltirani Srbi – isti kojima je Vladimir Putin gotovo tri puta popularniji od Amerikanca – verovali su da će Tramp ispraviti sve nepravde, da će se privoleti nebeskoj Srbiji i da će odbraniti svetu kosovsku zemlju.„Tramp vraća Srbiji Kosovo: Moguć je dogovor sa Rusijom oko poništavanja nezavisnosti Kosova”, vizionarski je pucao naslov u „Srpskom telegrafu”.

U to vreme, gotovo sam siguran, Tramp nije mogao da na mapi sveta nađe Srbiju, još manje Kosovo, ali uzaludna su bila upozorenja da je region na periferiji američkih interesa i da je odnos prema malim državama poput tankera koji sporo menja pravac.

SAD su se držale stava da zapadni Balkan sam rešava većinu svojih problema sve dok administracija nije shvatila da mora nešto da preduzme kako bi blokirala rastući uticaj Rusije koja je region stavila na kartu svojih strateških interesa odmah posle izbijanja ukrajinske krize 2014. godine. Amerikanci su se angažovali da Crna Gora uđe u NATO, da u Skoplju vlast preuzme formacija koja je bila spremna na dogovor sa Grčkom u sporu oko imena, a time i ubrzavanje puta ka EU i NATO-u.

Zvanični Beograd prikriveno se nadao da će Vašington, uz Moskvu, možda pomoći da se razmrda učmala Evropska unija. Šef srpske diplomatije predlagao je sredinom 2018. da se prikupi pola miliona dolara i što pre da se nađe neko ko će imati pristup Trampu pre nego što kod njega stigne kosovski predsednik Hašim Tači.

Potom je američki predsednik pismima Vučiću i Tačiju iz decembra 2018. najavio angažovani ulazak u kosovski krug pozivajući Beograd i Prištinu da ne propuste „istorijsku šansu”, da normalizuju odnose i tako sebi otvore put do travnjaka Bele kuće.

Ministar Dačić uzvraća porukom da će srpsku dijasporu u SAD organizovati da na izborima podrži Trampa, a Vučić povremeno obnavlja poziv Trampu da poseti Beograd.

Dvojica američkih emisara dobijaju balkanska zaduženja: Metjuu Palmeru je Stejt department poverio čitav region, da bi Ričard Grenel postao Trampov specijalac isključivo za Srbiju i Kosovo.

Briselski dijalog sve to vreme bio u stanju hibernacije, a takse od 100 odsto koje je Priština zavela na robu iz Srbije zakovale su svaki pokušaj njegovog oživljavanja.

Ovdašnja vlast nije krila zadovoljstvo što Amerikanci hoće da razgovaraju – što je trebalo da znači da odustaju od zakovane podrške kosovskoj nezavisnosti. Ali, vremenom je postajalo jasno ono što je 2016. moralo da bude jasno i piscima tabloidnih naslova: svaka varijanta Pax Americana podrazumeva rešenje koje počiva na obostranom priznanju Srbije i Kosova.

Vučić kaže da zna šta ga čeka pa javnosti nudi pitijski formulisanu rečenicu: „Tačno znam kako će da bude – da nam stave nešto što ne možemo da prihvatimo, a sa druge strane, što ne biste smeli da odbijete”. Nema u tome nikakve proročke mudrosti. Amerikanci nisu jedini koji ponavljaju da Srbiji nema puta u EU bez „obostranog priznanja”.

Predsednik pritom prebacuje krivicu na narod koji nije hteo da prihvati njegov plan. „Niste pristali, dobićete mnogo gore rešenje na koje ja neću da pristanem”, gotovo uvređeno poručuje Vučić.

Tačno je da je javnost većinski za status kvo, tako su govorila istraživanja, ali nije narod odbio ideju razgraničenja, jer i nije bio pitan. Odbila je Evropa, pre svega Nemačka. Sada i Grenel negira da SAD podržavaju plan o razmeni teritorija.

Pokliči „Trampe Srbine” nestali su sa naslovnica tabloida. Srpski „rodoljubivi nacionalisti” odustaju od hvalospeva američkom predsedniku koga će, sačekajte samo malo, optuživati da ruši suverenitet, teritorijalni integritet i celovitost Srbije: NATO bombe i novac iz Brisela nikada ne mogu i neće promeniti činjenicu da je Kosovo Srbija.

Srbija je ponovo između čekića i nakovnja. Vašington bi da se kosovski problem što pre reši, Moskva nam poručuje da nema potrebe za žurbom.

Američka politika prema kosovskom problemu menja se pragmatski ali kozmetički – u poređenju s revolucijom rastućih očekivanja srpskih nacionalista. Toliko o popularnim ovdašnjim percepcijama globalne politike i diplomatije od pre samo tri i po godine. Njujorški vojvoda nema nameru da Srbiji vrati Kosovo. Srećom.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.