Miodrag Jovanović – Vučićeve potemkinovštine

Autor: Miodrag Jovanović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i jedan od inicijatora ProGlasa, Izvor: Peščanik

Legenda kaže da je knez Grigorije Aleksandrovič Potemkin, koji je bio i general-feldmaršal i ljubimac Katarine II, tokom caričinog putovanja u pratnji austrijskog imperatora Josifa II u novoosvojene krajeve Krima organizovao spektakularne dočeke svečane povorke. Uprkos stvarnim prilikama, Potemkin se trudio da carici i njenoj diplomatskoj pratnji stanje u Novorusiji prikaže u mnogo boljem svetlu. Zato je, prema priči, naredio da se duž puta kojim se povorka kretala podignu kulise velelepnih naselja, da se iz drugih krajeva dovedu seljaci u svečanim, prazničnim odelima, da se poslože gomile džakova koji su, umesto pšenicom, bili napunjeni peskom. Tako su sva prikazana raskoš i bogatstvo bili zapravo obična obmana i laž. Iako se istorijska verodostojnost ove priče neretko dovodi u pitanje, u mnogim jezicima, uključujući i naš, odomaćio se izraz Potemkinova sela kojim se označava opsena, odnosno, „stvari naročito udešene samo da naoko izgledaju dobre i lepe“ (Vujaklija).

Kao režim lične vlasti koji se u literaturi označava terminima „informaciona autokratija“, odnosno „spin diktatura“, Vučićev režim već dugo koristi medije – pre svih, tabloidnu štampu i televizije s nacionalnom frekvencijom – da „stvari udesi da naoko izgledaju dobre“. Studentski protesti, koji su pokrenuli lavinu građanske pobune širom Srbije, umnogome su, međutim, promenili dinamiku već utabanih političkih procesa. Iako od samog starta suočeni sa insceniranim nasilnim nasrtajima pripadnika vladajuće većine, svi studentski skupovi i manifestacije ostaju upadljivo gandijevski miroljubivi; iako na najgrublji način etiketirani tabloidnim uvredama, pretnjama i pritiscima, studentski performansi odišu prevashodno širenjem ljubavi i pozitivnih emocija; iako napadnuti prežvakanom, ratnohuškačkom i propagandističkom retorikom iz 1990-ih, studentski protesti odgovaraju nepatvorenom duhovitošću, autentičnošću i originalnošću glavnih poruka i akcija.

U toj novoj realnosti, u kojoj prema februarskim i martovskim istraživanjima oko 60% građana Srbije kontinuirano pruža podršku studentskim protestima, Vučićev režim sve češće poseže za tehnikom Potemkinovih sela. Ovde će biti razmotreno samo nekoliko najeklatantnijih primera.

Najveća novina poslednjeg talasa protesta jeste njegov glavni akter, studentska populacija. Delovalo je da je ona, zatvorena u izolovani mehur vlastitih generacijskih problema, pretežno nezainteresovana za opštedruštvena i politička pitanja zemlje u kojoj živi. Premda je udeo mladih u građanskim protestima nakon tragedije u Ribnikaru bio vidljivo povećan, svima, a ponajpre Vučiću, činilo se da oni nikada neće predstavljati odlučujući tas na vagi politički polarizovanog srpskog društva. Otuda je potpuna blokada svih državnih univerziteta, s izuzetkom onog u Kosovskoj Mitrovici, imala efekat iznenadne snežne lavine koja je usput zakotrljala i brojne građanske proteste u najzabačenijim mestima Srbije. Vučić na to nije bio spreman. Stoga je njegov krizni menadžment bezglavo lutao od omalovažavanja („mladi da se ne tuku oko para za rušenje vlasti“), preko tobožnje brige („hoćemo da osamostalimo mlade ljude, da ranije odu od roditelja”), pa ravnodušnosti („studenti imaju pravo da rade šta hoće i dokle hoće“), sve do otvorenih pretnji („nasilnici će morati da odgovaraju, a Srbija će ponovo biti slobodna, oslobođena od terora“).

Suočen s postojanošću studentskog protesta i nemogućnošću da ga osujeti višestrukim periodično izgovorenim tvrdnjama da su zahtevi ispunjeni, Vučić je naposletku pribegao strategiji Potemkinovih sela. Najpre je, uz nezabeleženu medijsku pompu za jedan događaj kakav je osnivanje nekog NVO-a, formirano udruženje Studenti 2.0, čiji je osnovni cilj prestanak blokada i povratak na predavanja. Kako to ni izbliza nije bilo dovoljno da se ozbiljnije ugrozi studentski protest, u sledećem koraku je u prestoničkom Pionirskom parku preko noći nikao kamp „studenata koji hoće da uče“. Za razliku od svojih kolega na fakultetima, oni su uspostavili blokadu te javne površine, navodeći da tu nameravaju da ostanu sve dok se nastava ne normalizuje. Najzad, da bi se u potpunosti pariralo spektakularnim studentskim marševima, koji su bili uvod u velike skupove u svim univerzitetskim centrima, i Vučićevi mladi – i to oni s Kosova i Metohije – takođe su se uputili na pešačenje kako bi uživo dali podršku predsedniku.

Međutim, svi ti postupci i događaji bili su, bez svake sumnje, velika varka i opsena. Kada je osnivanje nekog studentskog udruženja vest čak i u dnevniku nacionalnog javnog servisa, postaje jasno da iza tog čina ne stoji autentično povezivanje akademaca sa istim interesima, već se krije politički potez koji je smišljen i koordinisan od strane samog režima. U pogledu kampa „studenata koji hoće da uče“ stvari su još očiglednije. Prava priroda tog kampa, koji je danas poznat pod nazivom Ćacilend, pokazala se kada je ustanovljeno da u njemu većinski borave plaćena lica s kriminalnim dosijeima i stranački funkcioneri koji nemaju nikakve veze s univerzitetskom zajednicom. Najzad, ni za marš podrške s KiM se ne može reći da je podsećao na podvižničke poduhvate studenata u protestu. Umesto antologijskih scena prolazaka kroz gradove i sela, u kojima su uz suze radosnice i svojevrsno uzdarje studenti dočekivani kao oslobodioci, Vučićevim hodačima su priređivani organizovani stranački dočeci, hranili su se i spavali po ugostiteljskim objektima, a kamere su zabeležile i da se nisu libili da određene deonice puta pređu autobusom. Zbog svega toga, kada Vučić kamperima u Pionirskom parku kaže, „vama divljenje zato što ste ohrabrili Srbiju, što ste promenili svest ljudi“, on ne čini ništa drugo do „stvari naročito udešava samo da naoko izgledaju dobre i lepe“.

Istoj strategiji Vučić je pribegao i kada je reč o sondiranju trenutne podrške svojoj politici. Naime, u proteklih pet i po meseci održan je veliki broj studentskih i građanskih protestnih skupova, od kojih su neki, poput onog iz decembra 2024. na Slaviji, premašili i čuveni petooktobarski miting iz 2000. U tom pogledu, studentski protest 15. marta u Beogradu bio je, čak i prema najkonzervativnijim procenama MUP-a, najveći ikad održan skup u Srbiji. Iako je režim učinio sve što je mogao da spreči njegovu masovnost – tobožnja pretnja o podmetnutoj eksplozivnoj napravi zbog koje je obustavljen saobraćaj svih međugradskih vozova, otkazivanje polazaka velikog broja autobuskih linija prema glavnom gradu, kao i odluka beogradskih organa da vozila GSP-a tog dana ostanu u garažama – na ulice se prema proceni Arhiva javnih skupova slilo preko 300 hiljada ljudi.

Na upućeni izazov, Vučić je odgovorio najavom još masovnijeg skupa. Pozvao je, tako, „celu Srbiju, bukvalno celu, radničku, radnu, seljačku, poštenu Srbiju koja je sita svega ovoga na najveći skup u istoriji Srbije 28. marta u Beograd“. Međutim, ne samo da je, neuobičajeno za mašineriju vladajuće partije, događaj pomeren za dve nedelje, nego je i njegova priroda modifikovana, pa je pretvoren u trodnevnu vašarsko-saborsku manifestaciju, čiji je centralni dvosatni program bio predviđen za subotu veče 12. aprila. Svakom ko je imao prilike da poredi prizore s dva događaja bilo je jasno koji od njih je bio masovniji. Uprkos tome, Vučić je bez zadrške izjavio da je to bio „značajno veći skup nego što je bio onaj za koji su rekli da je najveći“. To ne treba da čudi, jer je režimska žuta štampa, izveštavajući već s januarskog mitinga u Jagodini, koji je trebalo da bude pandan studentskom okupljanju na Slaviji, ustvrdila da je tamo bilo više od sto hiljada ljudi, premda je to fizički bilo nemoguće u datim okolnostima. Tako je Vučićev režim ponovo „stvari udesio da naoko izgledaju dobre i lepe“, iako su slike s dvanaestoaprilskog skupa bile sve samo ne to – „dobrovoljno“ dovezeni učesnici koji, probijajući žičane ograde kojima su bili zatočeni, masovno napuštaju skup u trenutku dok Vučić uzvikuje svoje visokoparne poruke.

Duboka potemkinovština Vučićevog režima lične vlasti odlikuje se, ipak, jednim dodatnim svojstvom. U standardnom obliku, tehnika Potemkinovih sela se koristi da bi se neko drugi ubedio da stvari stoje bolje no što je zaista slučaj. I u navedenim primerima, opsene sa tobožnjim naporima i stradanjima „studenata koji žele da uče“ ili sa navodnim brojem posetilaca Vučićevih skupova imaju tu funkciju. Međutim, ono što postaje sve vidljivije obeležje tih propagandističkih varki jeste da u njih čvrsto počinje da veruje i onaj koji ih organizuje i režira – sam Aleksandar Vučić. Tako potemkinovština kojoj smo izloženi sa režimskih medijskih glasila poprima obrise jasne samoobmane.

Samoobmanjivanje se, doduše, odnosi kako na napore da se „stvari udese da naoko izgledaju dobre i lepe“, tako i na pokušaje da se građani ubede u očigledne laži o učesnicima i prirodi studentskih protesta. Pa tako, dok građane obmanjuje o nekakvoj „obojenoj revoluciji“, a da im ne saopšti ko je tačno finansira iz inostranstva, Vučić ostavlja utisak čoveka koji duboko veruje u vlastitu laž, pa u tom zanosu obećava i da će napisati najprodavaniji udžbenik o tome kako se pobeđuju te revolucije. On nas, takođe, uverava da „gleda malo bolje“ od ostalih ljudi, pa je stoga jedini kadar da vidi ono što drugima izmiče, a to je da u svom pohodu na Strazbur studenti zapravo „u kombiju prevoze bicikle“. Najzad, Vučić je samog sebe ubedio u notornu laž da je 15. marta deo građana, usred ćutnje za nastradale, izveo uigrani performans izloženosti nekakvom zvučnom oružju, kojeg zapravo nije bilo, pa da bi to „dokazao“, proizveo je i nepotpisani i nepečatirani izveštaj FSB-a, u kojem su se potkrala i slova koja ne postoje u ruskom alfabetu.

***

Kad smo već kod Rusa, Dostojevski u Braći Karamazovima na jednom mestu kaže: „Čovek koji laže sebe i sluša svoju laž, dolazi do tačke kad ne može da razlikuje istinu ni u sebi ni oko sebe i tako gubi samopoštovanje i poštovanje prema drugima.“ Ušavši u fazu otvorene samoobmane, Vučićev režim lične vlasti postao je legitimni predmet i psiholoških naučnih disciplina. Kako smo iz pera vrsnih poznavalaca već dobili analize na tu temu, ja ću se na samom kraju zadržati na jednoj pravno-političkoj opasci koja se može čitati i kao svojevrsno upozorenje. Svaki režim lične vlasti, pa tako i Vučićev, po prirodi stvari građanima uskraćuje poštovanje, što se prvenstveno ogleda u njegovoj spremnosti da vlast očuva po svaku cenu. Činjenica da je pod teretom velikih studentskih i građanskih protesta Vučićev režim realno oslabio, pa je kao takav posegao za potemkinovštinom s elementima samoobmane, ne sme za posledicu da ima naše olako samozavaravanje da on „samo što nije pao“. Taj režim i dalje raspolaže svim polugama moći koje efektivno onemogućavaju održavanje iole slobodnih i poštenih izbora. Zbog toga je i dalje potreban kontinuiran pritisak pobunjenog društva, usmeren prevashodno na ciljeve objektivnog izveštavanja informativno-političkog programa javnih medijskih servisa i na kontrolu biračkog spiska i samog izbornog procesa. Jer, tvrditi da je pobeda nadomak ruke čak i u nepromenjenim izbornim uslovima samo zato što šezdesetak procenata građana trenutno podržava studentske proteste ne znači ništa drugo do obmanjivati sebe da „stvari naoko izgledaju dobre“ iako su one podaleko od ishoda koji priželjkujemo.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.