Makron i faktor ćumura u srpskoj politici

Piše: Boško Jakšić, Politika

Jedan od retkih mogao bi da bude Emanuel Makron. Francuski predsednik nameće se svojom hiperaktivnom diplomatijom kao lider Evropske unije 21. veka. Deo posmatrača ga hvali, posebno u Francuskoj, mnogo više njih iz Evrope ga kritikuje.

Niko Makronu ne poriče viziju i kolosalnu ambiciju koju gradi na primeru bivšeg predsednika Šarla de Gola. Upravo ime pokojnog generala unosi dilemu: da li je Makron oličenje degolovskog realizma, ili degolovski pokušaj da Francuskoj povrati zagubljeni sjaj tako što je distancira od NATO-a, Amerike ili od projekta evropskih integracija? Što su njegove ambicije veće, uvećava se rizik da bude gurnut u izolaciju. Uspeće, poručuju mu, ukoliko ne ide suviše daleko, ukoliko ne sledi adaptiranu lujevsku rečenicu „Evropa, to sam ja”.

Nesporno energičan, Makron ponavlja da lideri Evrope ne smeju da se oslanjaju na prazne reči i pobožne želje, već da njihov glas mora snažno da odzvanja, pa i po cenu da šokira ili da bude pogrešno shvaćen. Kada je rekao da je NATO „moždano mrtav” bacio je preko Atlantika rukavicu izazova američkom predsedniku koji je sve otvorenije pretnja poretku liberalne demokratije dok evropske saveznike u trgovini naziva „neprijateljima”. Makron je brutalnim opisom NATO.a svakako od sebe odmakao deo Evropljana koje bi da okupi – zemlje Baltika i države Višegradske grupe, posebno Poljsku – koje smatraju da ignoriše bezbednosne brige evropskog istoka koji u Americi vidi jedinu zaštitu od Rusije i „kineskog zmaja”što bljuje investicije.

Predsednik koji je prvi od 1958. ušao u Jelisejsku palatu ne pripadajući nijednoj od etabliranih partija, ne zazire od tabua. U času kada se svi slažu da je Evropskoj uniji neophodno resetovanje, on gotovo usamljeno trese postojeće strukture i zatrpava Brisel predlozima za reformom.

Zahvaćena krizom politike Evropa je podeljena na liberalnu i neliberalnu. Možemo da se tešimo da su italijanska Lega i Slobodarska stranka Austrije van vlade, da su mađarski Fides i poljska Partija prava i pravde izgubile vlast u Budimpešti i Varšavi, ali daleko od toga da su izazovi desnog populizma otklonjeni. Politički uzbunjivač iz Pariza zasad uzaludno čeka na odgovarajući odgovor Berlina koji deli Makronove zabrinutosti oko efikasnosti transatlantskih odnosa, ali čini se da je Angela Merkel i dalje nostalgična za vremenima kada je Francuska imala slabog predsednika a Nemačka jakog kancelara.

U diplomatiji, više nego igde drugde, važan je stil, a Makronov se mnogima ne dopada. Ne zato što se sa njegovim dijagnozama ne slažu, već zato što njegovo soliranje smatraju „neevropskim”. Previše im je  à la française. Makron nije samo frustriran Trampovom nepredvidljivošću već i predvidljivošću, čak i pasivnošću Merkelove. Biće oko toga još franko-germanskog prepucavanja. Najavila ih je niko drugi do predsednica Evropske komisije. Makron želi da se raščiste stvari unutar EU, da resetuje odnose sa Moskvom svestan da bi Tramp sankcionisao svaki veliki francusko-ruski posao kao što je zaveo kaznene mere firmama koje grade „Severni tok 2”.

Šta je, međutim, netačno u njegovoj oceni da Evropa mora više da gleda sebe, da Evropska unija mora da bude bolja i efikasnija? Da bi to bila, najpre treba da se reformiše, da pauzira i definiše novi prioritet za proširenje. Na meniju su dve EU i ta činjenica unosi konfuziju među zemlje kandidate za članstvo. Koju EU hoćemo? Mnogi lideri zapadnog Balkana radije pogledaju ka autoritarnom Orbanu ili klero-nacionalisti Kačinskom nego ka promotorima vrednosti liberalne demokratije na kojima je Unija stvorena.

To još uvek ne daje određeniji odgovor kako Makron vidi ovaj region. Da li je Balkan, posle svega što se događalo devedesetih godina prošlog veka, „tragična avangarda Evrope”, kako kaže jedan slovenački kulturolog, da li budi interes tek kada se pojave Rusija, Kina i Turska, ili Evropa želi da poravna svoj geografski prostor istinskim vrednostima na kojima se svojevremeno okupila? Makron menja prioritet procedure proširenja i na prvo mesto stavlja izgradnju pravne države snažnih, nezavisnih institucija i slobodnih medija. Dosta mu je „praznih reči i pobožnih obećanja”.

Da je EU do sada više insistirala na pravnoj državi, ne bi bili u situaciji u kojoj smo sada Izgubljene su godine, ali nije kasno. Makronova direktnost trebalo bi više da nam se dopada od zašećerenih obećanja što smo ih godinama slušali iz Brisela i od kolekcije njegovih emisara koji su špartali regionom. Morala bi, ali potvrđujući decenijski kurs izbegavanja suštinskih reformi, resorna ministarka da kaže kako se to na Srbiju ne bi trebalo da se odnosi! Ovi na vlasti bi hteli da se bavimo velikim evropskim temama poput zabrane roštilja na ćumur a da se istinske reforme izbegnu.

Dosta je razloga da se Makronova koherentna vizija prodrmavanja Unije i ovog regiona podrži, da se on ne dovede u izolaciju. Nije opredeljenje Srbije „suviše proevropsko”, kako kaže jedan analitičar. Ono je premalo proevropsko, a za to značajnu krivicu snosi Brisel predvođen anemičnom Federikom Mogerini.

Uz jedan amandman: proces unutrašnjih reformi Unije i proširenja moraju da idu simultano. Ne dozvolimo da EU asocira na onu staru izreku o bivšem američkom predsedniku Džeraldu Fordu za koga se govorilo da nije u stanju da istovremeno žvaće žvaku i da hoda.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.