Zločini i mi: Naše žrtve su teške kao planine a tuđe su lake kao pera

18. February 2021.
Na prostoru bivše Jugoslavije o genocidima i ratnim zločinima se ne priča iz saosjećanja prema žrtvama, već da bi se stekao imunitet i tapija na nevinost i status pravednika: ko je preživio genocid i masovne zločine, ne može da bude autor istih. Istorija nas uči suprotno.
amir-kh-jfiiIAegN74-unsplash
Centralni spomenik u spomen kompleksu Cicernakaberd u Jerevanu. Foto: Amir Kh / Unsplash

Piše: Željko Pantelić

Jedna od retkih stvari koja ujedinjuje sve političke vrhuške u republikama bivše Jugoslavije jeste odnos prema genocidu nad Jermenima. To jedinstvo pokazuje da između naroda i narodnosti nekadašnje SFRJ ne postoji suštinska razlika kada su u pitanju zločini protiv čovečnosti i genocida.

Štaviše, politička zloupotreba genocida i masovnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije najbolje se vidi u odnosu nekadašnjih republika SFRJ prema genocidu nad Jermenima u Turskoj. Za razliku od velike većine evropskih država, SAD i Rusije, nijedna naslednica zajedničke države, od Triglava do Đevđelije, nije priznala prvi genocid u XX veku, kako ga je okvalifikovao papa Bergoljo.

Poslednje rasprave oko filmova “Quo vadis, Aida” i “Dara iz Jasenovca” u jugoslovenskom prostoru su pokazala svu razliku između društava sa razvijenom svešću i onih koji još uvek drže glavu zabijenu u XIX veku a stražnjicom bi da se uguraju u XXI stoleće. Koliko god su negacionisti tvrdoglavi u prihvatanju odgovornosti zločina svojih sunarodnika, toliko su glasni da optuže i nakite, koliko treba, druge za iste ili slične zločine.

“Naše žrtve su teške kao planine a tuđe su lake kao pera”, veli kineska mudrolija pripisana Mao Cedungu. Na prostoru bivše Jugoslavije o genocidima i ratnim zločinima se ne priča iz saosećanja prema žrtvama, već da bi se stekao imunitet i tapija na nevinost i status pravednika: ko je preživeo genocid i masovne zločine, ne može da bude autor istih. Istorija nas uči suprotno: ne samo da može da se dogodi, nego je to i često slučaj.

Ako uzmete jednog srpskog, hrvatskog, bošnjačkog ili turskog nacionalistu uočićete da se njihovi argumenti u minimizaranju ili negiranju genocida nad Jermenima, Srbima i Bošnjacima ili ratnih zločina nad Hrvatima podudaraju do u detalje, a da su vrlo oprezni kada i koga treba optužiti. “Naši” zločini su incidenti, slučajnost, delo malobrojnih izvitoperenih kriminalaca dok su “tuđi” uvek deo predumišljaja, podmuklog plana nečastivog neprijatelja.

Odgovor sprskih “rodoljuba” na pominjane Srebrenicu je okretanje priče na Jasenovac i genocid nad Srbima u NDH-a koji porede sa onim koji su pretrpeli Jevreji u Drugom svetskom ratu: nikad sa pogromima Jevreja u carskoj Rusiji da ne bi uvredili Ruse i Putina i nikada sa genocidom nad Jermenima da ne bi povredili predsednika Erdogana. I Turski predsednik kada “grmi” zbog genocida u Srebrenici, on pazi da ne povredi prijatelje Srbe u Beogradu i Banja Luci već udara po Holanđanima koji su dopustili ubijanje Bošnjaka jer su, po njemu, nepopravljivi islamofobi.

Hrvatski “domoljubi” o genocidu nad Srbima, etničkom čišćenju Italijana posle Drugog svetskog rata i Srba u akcijama “Bljesak” i “Oluja” ćute ili daju intepretacije iz kojih se zaključuje da su žrtve krive što su ih ustaše odnosno komunisti ubijali. Veoma se ljute kad neko “Domovinski rat” nazove “građanskim” a “Oluju” i “Bljesak” etničkim čišćenjem. U prvoj su liniji kada treba pozdraviti odluku Haškog suda da zločin u Srebrenici definiše genocidom, ali bacaju drvlje i kamenje na one koji citiraju presudu istog Haškog suda u kojoj se kaže da je Tuđmanova Hrvatska bila deo zločinačkog poduhvata za etničko čišćenje u BiH.

Isto važi i za bošnjačke i bosanske nacionaliste: oni se skandalizuju kada neko od srpskih političara neće da kaže da je u Srebrenici bio genocid, a ćute već tri godine zašto je Orhanu Pamuku oduzeta titula počasnog građanina Sarajeva i nikada ne pitaju bosanske političare ili Turke da li je nad Jermenima počinjen genocid. Naravno, tek oni ne žele da uvrede čoveka kome je Alija Izetbegović ostavio u amanet BiH. Ni Dodiku ne pada na pamet da kaže: “Hajde da priznamo sve genocide i zabranimo njihovo negiranje, uključujući Srebrenicu, NDH, holokaust i “Medz Yeghern”. Ni njemu se ne zamera Erdoganu.

Erdoganova prozivanja za genocid u Srebrenici spadaju u red najdegutantnijih političkih zloupotreba jer dolazi od predsednika države koja krivično goni ljude koji se usude da progovore o genocidu nad Jermenima. Turska već više od sto godina odbija da prizna a Erdogan zateže diplomatske odnose i opoziva ambasadore sa svakom zemljom koja prizna genocid nad Jermenima, a već ih je preko trideset: cela zapadna Evropa, Amerika i Rusija.

Na izdisaju Osmanlijskog carstva u njemu je živelo preko dva i po miliona Jermena. Njihov progon je počeo već u poslednjoj deceniji XIX veka. Sultan Abdulhamid II je dobio je nadimak “Krvavi” ili “Crveni” posle naređenja da se “preventivno” pobije nekoliko desetina hiljada Jermena između 1894. i 1896. godine. U očima krvoločnog sultana Jermeni su bili opasna peta kolona sve moćnije Ruske imperije i kao takvi morali su da budu držani na oku i pod terorom. Ironija sudbine je da su glavni izvršitelji pokolja nad Jermenima bili Kurdi, čije potomke, danas proganja Erdogan po Anadoliji, Siriji i Iraku, više manje istim prostorima gde su nekad živeli Jermeni.

U Turskoj je 90 odsto stanovništva ubeđeno da genocida nad Jermenima nije bilo i da tokom Prvog svetskog rata nije ubijeno ili oterano u smrt milion i po Jermena već par stotina hiljada pobunjenika, izdajnika, ruskih špijuna itd. U turskim školama ne uče da je Enver Paša odlučio da se osveti Jermenima za svoju suludu ideju da napadne Rusiju preko Kavkaza usred zime koju je na kraju platio katastrofalnim porazom kod Sarikamiša, već da su Jermeni bili “peta kolona” u Osmanlijskom carstvu i da su ih Rusi porazili zahvaljujući “izdaji” Jermena. Da bi opravdao svoju glupost, Enver Paša je okrivio Jermene da su sabotirali njegovu “genijalnu” vojnu strategiju što je poslužilo kao povod za početeka etničkog čišćenja Jermena u noći između 23. i 24. aprila 1915. godine.

U istorijske čitanke je ušla, kao jedna od najbezdušnijih opaski, rečenica Talat Paše, vođe Mladih Turaka, američkom ambasadoru u Istanbulu Mogentou, kojom je pravdao etničko čišćenje nad Jermenima: “Oni koji su danas nevini, sutra mogu da budu krivi”. Igrom slučaja Talata će u atentatu 1921. godine ubiti u Berlinu Sogomon Telirijan, mladi Jermenin čija je čitava porodica nastradala u genocidu. Telirijan će na procesu održanom u glavnom gradu Nemačke biti oslobođen jer su Nemci, budući da su bili saveznici s Turskom u Prvom svetskom ratu, vrlo dobro znali šta se dogodilo. Nemački sveštenik Johanes Lepsijus i vojnik Armin Vegner su najzaslužniji što su do javnosti stigle potresne fotografije i svedočanstva o stradanjima Jermena.

“Ko se danas seća uništavanja Jermena u Turskoj?”, ubeđivao je svoje generale Adolf Hitler kada je pripremao svoje generale za masakriranje evropskih naroda i Jevreja u praskozorje Drugog svetskog rata. Nažalost, bio je u pravu – da se više ljudi sećalo istrebljivanja Jermena u Turskoj, ne bi bilo tako lako pobiti šest miliona Jevreja, kao što ne bi bilo lako odvesti u smrt nekoliko stotina hiljada Srba u tzv. NDH, a ni hiljade muslimana u BiH.

U Turskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj se i dalje radi na umanjivanju ili relativizovanju zločina počinjenih u srednjovekovnom duhu izraza “mors tua vita mea”( tvoja smrt, moj život). U tim zemljam se i dalje čeka na njihovu Larisu Elvin, holandsku sutkinju koja je osudila državu Holandiju za objektivnu odgovornost za zločin u Srebrenici, baš kao što će se čekati još dugo na sazive parlamenata u Ankari, Beogradu, Sarajevu i Zagrebu koji će poput Bundestaga priznati objektivnu odgovornost svojih država za počinjene zločine, kao što je Nemačka priznala za genocid nad Jermenima.

Tekst je prenet sa portala Vijesti.

Click