Trumpov miraz Srbiji

Piše: Boško Jakšić

Donald Trump u poslednje vreme intenzivno okuplja saveznike za sopstvenu predizbornu agendu. Na Bliskom istoku Arape približava Izraelu. Na istoku Mediterana političke i vojne balanse od Turske pomera u korist Grčke. U toku je i diplomatska ofanziva na Zapadni Balkan kako bi se region udaljio od uticaja autokratskih režima sa Istoka.

Vašingtonskim sporazumom Srbije i Kosova SAD su preuzele inicijativu od Evropske unije u rešavanju kosovskog problema. Državni sekretar Mike Pompeo u Dubrovniku je upozorio Hrvatsku na Kinu, kao što je to ranije učinio u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Istovremeno je najavio ozbiljno angažovanje u Bosni i Hercegovini. Dok Zapadni Balkan pozdravlja rastuće zanimanje Trumpove administracije za region posle godina odsustva, problem je što što je američki predsednik u lošim odnosima sa mnogima po svetu. Otvorio je frontove protiv saveznika iz EU i NATO-a i u transatlantskim odnosima gotovo da ništa više ne funkcioniše. Protiv Kine je pokrenut otvoreni trgovinski rat. Odnosi sa Rusijom i Turskom su loši. Tako je Srbija, gotovo preko noći, u miraz Vašingtonskog sporazuma oko Kosova, dobila zaoštravanje na svim adresama spoljne politike koje su Beogradu važne iz različitih razloga: Bruxelles, Moskva, Peking, Ankara.

Trumpova administracija deluje komandno i nije sklona kompromisima i strpljenju. Zahteva blokadu “malignog” uticaja Kremlja i obezbedila je obustavu kupovine oružja od Rusije. Traži se odustajanje od 5G mreže, podrazumeva se u izvedbi Huaweija. Srbija je sporazumom primorana da prekrši rezolucije UN-a i postane tek treća zemlja na svetu sa ambasadom u Jerusalimu, što je izazvalo “ozbiljnu zabrinutost” EU. Američki Bechtel istiskuje kineske i turske graditelje puteva, a Srbija je pristala na diverzifikaciju izvora snabdevanja gasom tek kada je Trump zatražio pisano obavezivanje. Amerikanci na spornom jezeru Gazivode na Kosovu planiraju izgradnju termoelektrane na lignit iako EU iz ekoloških razloga to zabranjuje.

Srbija je jedna od država koja svoje pune interese može da ostvari samo kad su joj odnosi sa SAD-om dobri. Sadašnju fazu uspona omogućio je pragmatski pristup iniciran iz Washingtona iako asimetrija moći ostaje nepromenjena. Stav prema Kosovu formulisan sintagmom “saglasni smo da nismo saglasni” i dalje udaljava Beograd i Washington, iako istovremeno nosi potencijal zbližavanja na mnogo drugih sektora, posebno finansijsko-investicionim. Strahujem od sklonosti da predsednik Aleksandar Vučić iz jedne euforije uskoči u drugu. Šef srpske diplomatije otvoreno je pozvao američke građane srpskog porekla da glasaju za Trumpa. Mnogi mediji “Trumpa Srbina” kuju u zvezde, dok njegovog rivala Joea Bidena uporno povezujemo sa antisrpskim izjavama iz prošlosti. Umesto mudrog pristupa wait and see, kakav priliči maloj zemlji kao što je Srbija, previše je zaletanja. U visokoj politici nema mesta za lične simpatije ili antipatije.

Ima li Beograd plan B za slučaj da u novembru pobedi Biden? Kako bi njegov izbor uticao na političke tokove kosovskog dijaloga? Da li bi i Bidenu bio upućen poziv da poseti Srbiju kao što je to učinjeno Trumpu?

Sve preti da dodatno zakomplikuje odnose sa EU koji su u značajnoj meri narušeni ne samo zbog razmimoilaženja oko ideja za rešavanje kosovskog konflikta već i zbog rastućeg nezadovoljstva u Bruxellsu suštinom i brzinom reformi u Srbiji, rastom autoritarnosti i udaljavanju od vrednosti liberalne demokratije. Nije neobično da ove godine nije bilo otvaranja novih poglavlja. Pošteno govoreći, nismo ih zaslužili. Odnosi sa EU svedeni su na formalno ponavljanje fraze o Uniji kao strateškom opredeljenju Srbije, ali u praksi se udaljavamo. Upadljivijim okretanjem Rusiji i Kini slata je konfuzna poruka Uniji. Tek pošto se Srbija posle dužeg vremena usaglasila sa spoljnom politikom EU u kritici izbora u Belorusiji, Washington je udaljio Beograd i Bruxelles, a Vučića od kancelarke Angele Merkel, koja mu je doskora bila idol.

Istovremeno se potvrđuje staro pravilo da se zamerimo Americi ukoliko se slažemo sa Rusijom i obrnuto. Sada jednu od tih nezahvalnih situacija pojačava rešenost Washingtona da blokira uticaj autoritarnog režima u Kremlju. Refleksije Vašingtonskog sporazuma direktno se tiču odnosa sa Moskvom. Jasno je da nije bio slučajan komentar portparolke Kremlja Marije Zaharove, koju je sedenje Vučića pred Trumpom u Ovalnoj sobi asociralo na Sharon Stone iz glasovite scene iz filma “Niske strasti”. Kao što nije bilo slučajno ni da jedan visoki funkcioner vladajuće partije otkrije da je Vladimir Putin puštao Vučića da ga čeka sat i po. Da li će Putin prihvatiti Vučićeve argumente da je Srbija “u teškoj situaciji”, da mora da učini i one korake koji nisu po volji Kremlju, ali da sve to ne utiče na strateško savezništvo? Ili će pojačati pritisak kao što je to učinila prema Crnoj Gori kada je prepoznala zaokret ka Americi?

Razgovor u četiri oka

Slična dilema važi i za Kinu, koja se nije oglašavala povodom Vučićevog boravka u Washingtonu, ali je utisak da je Srbija zahtevom za preispitivanje 5G mreže ubačena u trgovinski rat Amerike i Kine. Predsednik Srbije ponavlja da je i dalje “ponosan na prijateljstvo” sa Xi Jinpingom, ali konstatuje: “Nisu laka vremena iza nas, verovatno su još teža ispred nas, ali u njima moramo da dokažemo naše prijateljstvo”. Šta se krije iza težih vremena ispred, nije pojašnjeno, ali će se političke i ekonomske posledice američkog zahteva da se i Srbija udalji od “efikasne autoritarnosti” kineskog komunističkog sistema otkriti relativno brzo. O čemu je Vučić u Istanbulu – u četiri oka – razgovarao sa Recepom Tayyipom Erdoganom?

Vašingtonskim sporazumom Vučić je dobio godinu poštede da ne prizna nezavisnost Kosova, a tek će se videti koliko je cena visoka ili realna. Prostor balansiranja se dramatično sužava. Vreme ističe, a sukob u Nagorno-Karabakhu trebalo bi da posluži kao argument da kosovski problem treba što pre rešiti pošto se pokazuje koliko su opasni zamrznuti konflikti. Srbija je pred ozbiljnim izazovima da se pozicionira tako da zbog sadašnje faze srdačnosti sa SAD-om ne plati cehove u odnosima sa drugim državama. Cost-benefit analiza tek će pokazati razmere dobitaka i gubitaka sporazuma u Washingtonu, a predsednik Vučić moraće da, kako zna i ume, poravnava štete u odnosima prema Bruxellesu, Moskvi, Pekingu i Ankari, koje je Srbija od Trumpa dobila u miraz.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.