Srž: Korice

Piše: Peđa Obradović

Oblici se prepliću, pupe i nestaju kako okrećem točkić na mišu, iscrtavaju se i poigravaju šare, menjam uglove i generalno sam fasciniran unutrašnjošću sopstvene lobanje čiju sam sliku doneo kući posle snimanja na magnetnoj rezonanci zbog sumnje da mi mozak otiče.  Pokušavam da povežem to što vidim sa činjenicom da to vidim, odnosno, da razumem da je u pitanju jedno ogledalo pred kojim se nalazim i da sliku koju imam pred sobom vežem za ideju da sve što mislim, osećam i radim, počevši od te trenutne udubljenosti u sadržaj ekrana, dolazi odatle, iz te sive forme talasastih oblika koja mi igra pred očima. Negde unutar nje, putuju signali koji, dešifrovani, otkrivaju moj doživljaj svakojake sjađenosti i opšteg klonuća duha & tela pred činjenicom da krvni sudovi propuštaju tečnosti u prostore između tkiva u telu sa kojim se nosim, čineći od njega nabreklu mešinu koja se sa mukom kreće na stopalima koja bole stešnjena poput šunke i u najširoj obući koju imam. To je ponovo rasplamsali cGvHD, hronični oblik bolesti kalema protiv domaćina, česta komplikacija transplantacije matičnih ćelija. Telo mi je oteklo i omalelo mi dva konfekcijska broja praktično pred očima; za svega petnaest dana nestao je sav dvogodišnji napredak koji sam napravio od trenutka kada sam počeo da pišem ovaj blog, šokiran i traumatizovan činjenicom da sam, posle dvogodišnjih muka sa leukemijom i oporavka od terapija, završio na ortopedskom odeljenju VMA u Beogradu pošto mi je automobil na pešačkom prelazu u Belom potoku prošao kroz noge, i to tek nedelju dana pred očekivani povratak na posao. Posle toga sam ubrzo nabrekao, baš kao i sada, to nisu bile i jedine muke, ali da ne nabrajam, ovde je bitno da su mi bile potrebne skoro dve godine da prohodam, pa da se izborim sa viškom tečnosti, a onda i fibroznim i sklerotičnim tkivom koje se posle upala naselilo po rukama, nogama i trupu, a to tek do one mere u kojoj je mehanika mog tela ponovo počela da liči na ljudsku. Sada sam ponovo na početku, samo odrtaveliji, umorniji i stariji, mada i iskusniji. I živ, što tim iskustvom cenim da nije mala stvar i što kao činjenicu izuzetno cenim i poštujem. Ono što se glave tiče, ona je na ramenima i nalaz je za sada dobar, iako me čekaju još neka snimanja. Ali, višak vode u organizmu koju teglim okolo nije naivna pojava – on obara krvni pritisak, srce je pod stresom, krv ne stiže svuda gde je potrebna, a kapilarno oticanje tečnosti iz njega ispira elektrolite i proteine, uključujući i albumin bez koga telo ne može ni da prikupi taj višak vode kako bi ga izbacio, čime se krug zatvara. To je mnogo kvarova „na mreži“ koje treba držati pod kontrolom i nisu ni svi na broju.

A, onda su stigle – korice. Bijenala ironije se nastavljaju.

Bio je taj jedan trenutak kada sam odlučio da zatvorim ciklus svojih hronika, nadajući se naivan u opštoj iscrpljenosti, da bih tako, na jedan simboličan način, možda mogao da pokrenem i zatvaranje kruga svojih muka. Lepa misao, ali čista metafitizika, nada bez ikakvog osnova što hoće u čoveka na iskušenjima. Ona je došla uzgred, u trenutku kada mi je bilo jasno da blog gubi smisao i da mi, zbog toga, rad na njemu, u toj formi, više ne prija; sam sebi kao svrha, za mene više nije imao značaj, a ispostavljao se emotivno iscrpljujućim. Jednostavno, skupilo se tu i previše, taj popis nevolja kome se nije nazirao kraj, u kakvoj god formi bio, više nije vodio nikuda, niti su ti postovi više bilo čemu služili i bili korisni, čak ni kao ravan mojih literarnih potreba. Već je sve najvažnije bilo rečeno, putokaz je bio postavljen. Bio sam svestan da svaki novi post preti da bude taj koji će konačno prevazići granicu pristojnosti i dobrog ukusa i da se nad tom pričom nadvija opasnost trivijalizacije jednog, u osnovi, duboko ličnog iskustva iz koga je proizašla potreba da neke od svojih najtežih i najintimnijih trenutaka podelim javno, kako bi o tome ostali tragovi koje će neko, kada mu budu potrebni u nevolji, jednom moći da nađe. To nisam mogao da dozvolim, vodeći računa da u svemu sačuvam i onoliko dostojanstva koliko je to, s obzirom na karakter bloga, bilo moguće. Jer, suočio sam se i sa činjenicom da sam ja ipak samo hroničar, da iako akter, nemam nikakvog uticaja na tok priče, a pogotovo na to kada će i kakav biti njen kraj. To je sve pretilo da se pretvori u beskrajno jadikovanje. Na kraju, svega je bilo toliko da je pretila opasnost da se postavi i pitanje autentičnosti cele priče, toliko da sam i sam počeo da sumnjam u ono što mi se, opet sasvim očigledno, dešava.