Planetarni „Persijanci“

28. Jul 2020.
Grčka televizija, Narodno pozorište iz Atine i letnji atinski festival poklonili su celome svetu striming Ajshilovih Persijanaca iz pozorišta u Epidaurosu. Ovo najbolje očuvano antičko pozorište nalazi se u nekadašnjem velikom zdravstvenom centru, gde je pod mitskim autoritetom Asklepija i njegove kćeri Higije lečeno manje-više sve, uključujući i duševne bolesti.
1024px-At_the_Great_Theatre_of_Epidaurus_on_23_May_2019
Foto: George E. Koronaios

Piše: Svetlana Slapšak

Asklepije je kao lekar uspeo da otkrije recept za besmrtnost: bogovi su ga kaznili smrću, ali je zatim od njih dobio besmrtnost: u pitanju je bio ideološki autoritet, kako izgleda. U okviru lečilišta sagrađeno je pozorište u koje može stati oko 15.000 ljudi. Ovaj ogromni broj budi maštu: u okolini nema velikih gradova, pozorište je služilo posetiocima i pacijentima. Nekoliko hiljada ludaka sa pratiocima i drugih pokretnih pacijenata? Šalu na stranu, ovo pozorište, nastalo posle procvata pozorišta u Atini, imalo je izvesno sasvim drugu ulogu. Dok je atinsko bilo prostor i važna komponenta demokratije, gde je građanin izgrađivao sebe suočen sa drugačijim izazovima nego na sudu, na tržnici i u skupštini, epidaursko pozorište je od publike izvesno zahtevalo drugu vrstu učestvovanja. Pitanje je šta je igrano u tom pozorištu: nove lake komedije bez političke kritike, tragedije sa kontekstom koji publici nije bio sasvim čitljiv? Građanski identitet gubio se pred pedagogijom, možda je tu Aristotelova katarsa dobila nešto kliničkog smisla? Odgovori će se možda pojaviti u vrednom proučavanju prošlosti. Da li će kometu, koja je preletela pozorište dok je trajala predstava za 7.000 godina imati ko da vidi sa istog mesta, ostaje otvoreno pitanje. Za nas, u bedno kratkoj ljudskoj istoriji, najstarija očuvana evropska drama itekako je razumljiva, posebno zato što je politička, kritička, angažovana i aktualna. Izmislili smo sve znake, prepreke, kodove i forme da je ne razumemo direktno; stolećima se evropsko pozorište trudilo da čitanje ove drame obremeni, udalji, izklasičari do neprepoznavanja. A ona se vraća u svakom čitanju, i u najkonzervativnijoj dramaturgiji, i izbacuje nam vazduh iz pluća. Tako i u Epidaurosu, juče uveče…

Režiser Dimitris Lignadis postavio je Persijance eklektično (kolažno, multikulturno, polisemično, referencijalno), što je verovatno bilo jedino mogućno rešenje, tako proračunato da mora imati prostora za ironiju i za padove – utoliko bolje ako se pomešaju. Hor su Persijanci, dvorani. Oni u kretnjama pokazuju iskustvo buto plesa, skandiraju u starogrčkom, govore savremeni grčki. Sviraju na instrumentima koji su zajednički maloazijskim i balkanskim kulturama (sa grčkom) i koji su postali grčka supkultura u 20. veku, a po antičkim obrascima: strune za priču, klarinet za molitvu, posebno u Donjem svetu. Sede na stolicama u redu, kao u pravoslavnim crkvama. Oni su kulturno osvojeni osvajači, što je osobina svih velikih imperija. U osvajanju Male Azije, uništili su grčke priobalne kolonije i naterali Jonjane da se masovno isele u kontinentalnu Grčku. Oni su sa sobom u Atinu i drugde odneli filozofiju, matematiku, arhitekturu, boje, modu, običaje, kulinariku. Skoro isto kao i 1922. godine… No persijsko carstvo nije se zaustavilo na tom istovremeno tragičnom i blagotvornom uticaju na Helene i posebno Atinu. Hor se, zajedno sa drugim likovima, postepeno počinje pitati šta su to još hteli.

Atosa je udovica cara, majka cara i nadasve carica. Režiser ju je zamislio a kostimografkinja obukla kao evropsku caricu: kraljica Viktorija u udovištvu, Sisi na dan kad ju je šusterskim šilom smrtno ranio italijanski anarhista, ili možda Kraljica noći iz neke novije verzije Čarobne frule. Duh cara Darija, sa kosturom iscrtanim preko bele odeće, nešto je manje uspelo značenjsko klupče: malo zbunjen, prašnjav, ne suviše carski, on se mora, prilično rezigniran, vratiti u Donji svet, mrak i užas – no ima još uvek svoje pamćenje. Za aktualnost teksta, ipak mi se čini, mnogo je bolje da je takav, nego autoritaran i zastrašujući, jer njegove političke procene o besmislu i slabosti pohoda na Atinu zvuče neuporedivo ubedljivije. Uporedimo za trenutak duh Hamletovog oca i Darijev duh: prvi nastupa u slavi i grozi božanstva, i obaveštava o svom ubistvu, čime sina gura u izvesno tragičnu sudbinu, i uz to državu, zbog svoje osvete. Darijev duh, koji je doživeo i pobede i poraze i stvorio ogromno carstvo, kritikuje sina zbog loše politike i preteranog osvajanja, no ne traži osvetu, nego zahteva razumnost i realnu politiku, da bi se država održala. Najvažniji govor u drami ima Glasnik, koji je video bitku kod Salamine (480. pre n.e.). Njegov govor piše verovatno učesnik bitke, prvoborac sa Maratona – Ajshil. Glasnikov opis bitke treba svakako čitati uporedo sa Herodotovim opisom. I konačno Kserks, krvav i u krpama, nastupa kao konfuzna, rasturena žrtva post-traumatskog šoka, kojoj samo još majčinska nega može pomoći. On naizmenično govori i peva, gubi se i spopliće, i slika je jada. Najzad, važnu ulogu na sceni igra mali gipsani model hrama (Partenona?), koji Persijanci donose, i koji zatim svetli na sceni. U klanjanju publici, režiser ga je podigao i poljubio. Hm.

Aktualnost Persijanaca sasvim je izuzetna: u trilogiji u kojoj je bila drugi deo, prva i treća drama imale su mitološke sadržaje, a satirska igra je za temu imala komičnu verziju Prometejeve krađe vatre od bogova, da bi se predala ljudima. Središnji udarac bio je moćan, u mogućnoj tematskoj vezi božanskog kažnjavanja za hibris, ludu volju smrtnika. Salaminska bitka bila je samo osam godina ranije. Akropolj je još bio u ruševinama od Persijanaca, jedino su kamenovi od ruševina mogli da se iskoriste za izgradnju obziđa. Tek dvanaest godina posle drame započeta je izgradnja Partenona i planska obnova Akropolja (otuda ono „hm“ za ljubljenje gipsane predstave hrama). Atinjani su po Temistoklovom planu napustili grad i prepustili ga Persijancima, dok se atinska flota povukla do ostrva Salamina, u blizini grada, i zatim lažnim vestima navela Persijance da se sa svojim glomaznim lađama usidre u uskim i plitkim zalivima oko ostrva i bliskog kopna. Onda su ih sa svojim manjim i pokretnim lađama tukli na moru i na kopnu. Kserks je to posmatrao sa trona na ostrvcetu. Deo flote uspeo se spasti, deo vojske je pod vojskovođom Mardonijem pobegao po kopnu prema Bojotiji. U još nekoliko pobedničkih bitaka Atinjani i njihovi saveznici do nogu su potukli Persijance. Persijsko-grčka politika nastavljala se još dugo, i simbolički se završila Aleksandrovim rušenjem persijskog carstva.

Atinjani su, dakle, na sceni gledali svoje neprijatelje, osvajače koje su pobedili kako podnose svoj poraz. Atinski junaci nisu spominjani, za razliku od dugih kataloga persijskih kraljeva i plemića koji su u rat otišli i u ratu poginuli. Neprijatelji su prikazani kao ljudi koji tuguju i pate, i pokušavaju da otkriju svoje greške. Ista greška mogla se desiti, i dešavala se, i Atinjanima. Drama ne izaziva osećaj pobede i superiornosti, naprotiv. Ona ističe atinsku demokratiju, i to da Atinjani nisu ničije sluge i nemaju vladare: tu publika danas (sinoć) opravdano pljeska. Užasi rata su zajednički, to je još jasnije kada neprijatelj jadikuje. No i pored najboljih želja, Persijanci nisu miroljubiva drama. Svi atinski građani su vojnici, na kopnu i na moru, i uvek spremni na odbranu demokratije i na rat. Atinska demokratija, u svojim kolonijalnim ambicijama, nije bila mnogo milosrdna prema pokorenim građanima ostrva i pokrajina koje je pokoravala. Sokrat je u gradu uživao veliki ugled i zato što je bio prekaljeni borac u ratovima, ponekad u veoma udaljenim krajevima. No pamćenje Atinjana bilo je sveže, demokratija je bila uhodan sistem, u pozorištu su se, gledajući ovu dramu, učili saosećanju, ljudskoj perspektivi i relativnosti politike. Persijanci su, po svim tim svojim smelim inovacijama i kritičkom vizijom, postavljali demokratiji pitanja, ono od čega je ona živela. Više pitanja, više želje da se demokratija brani. To se nikako ne sme pomešati sa patriotizmom: kako sam i u Peščaniku ranije pisala, za Atinjane je patriotes bio zemljak, ne-građanin, a polites je bio onaj koji zna šta je država i zašto je brani – ne tlo, već sugrađane i demokratiju. Vođa i trener hora za Persijance bio je Perikle. Ajshil je za trilogiju dobio prvu nagradu.

U Atini u toplo vreme ovaj istorijski događaj ima i druge pojavne oblike: u svakodnevnoj predstavi Zvuka i svetlosti za turiste, u određenom trenutku (Persijanci ruše i pale) Partenon se zacrveni. Za mnoge kojima je to deo vidika, crveno znači vreme večere, kod kuće ili napolju. Salamina sama danas je groblje brodova, i te ruševine retkim posetiocima daju utisak razbijenih lađa posle bitke. Salaminu sam prehodala u svim smerovima, na svakom koraku smo proveravali Ajshila i Herodota. Onda smo se uputili tragom Mardonijeve vojske, po šumskim putevima do Psate, pa onda prema Bojotiji. Završili smo kod Plateje, gde se odigrala bitka. Persijanci su poraženi, Mardonije je poginuo: više nije imao ko da se vraća u Persiju.

Dramu sam gledala u raznim letnjim pozorištima u Grčkoj, i u Epidaurosu, i drugde u svetu. Planetarna predstava jeste nešto izuzetno, i izvesno je bolja od svih drugih, jer je pametna, i obavlja/obnavlja osnovnu ulogu pozorišta, da postavlja pitanja. Njena raznolikost tome samo pomaže. Odziv publike bio je, što se demokratske strasti tiče, mlak. Visokim gostima iz desne vlade aplaudiralo se samo u prva tri reda. Zvižduke nisam čula, ni onog ćuka što posle uvertire cvrčaka i zalaska sunca a pre početka predstave podseti publiku na smrtnost. Uspomena na slavne predstave u Epidaurosu na kojima su se na reakcijama publike videli rezultati budućih izbora, sada nije bilo. Obaveznih maski, bar u gornjim redovima, skoro da nije bilo. Lečilište je možda radilo punom parom. Planetarna publika nije mogla videti da li još uvek dobar deo publike spava posle predstave u kampu u parku do lečilišta, i da li pozorišni ljudi još uvek posle predstave idu kod Jorgosa u tavernu u selu. Zato večerašnjoj publici, bez planetarnog uzdaha iskrene sreće, još uvek zavidim. Jer je jedno od glavnih lečenja u Epidaurosu bila inkubacija – san na svetome mestu u gaju ili u hramu, u kojem se pokazuje uzrok bolesti, ponekad i izlečenje, a olakšanje nikad ne omane.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.