Dimitrije Boarov – Srpsko i tursko biračko telo

Autor: Dimitrije Boarov, Izvor: Novi magazin

Siguran sam da pobeda opozicije na lokalnim izborima u Turskoj ne prija srpskoj vlasti, jer je vest o tome došla baš u sedmici kada su ovde raspisani ponovljeni lokalni izbori u Beogradu, a koje će zatim pratiti redovni lokalni izbori u još 17 opština (među kojima su i oni u najvećim drugim srpskim gradovima, poput Novog Sada i Niša).

Da ovde, kada je reč o turskim izborima, dodamo samo još nekoliko gotovo iznenađujućih činjenica koje pokreću špekulacije da je suverena vlast Redžepa Tajipa Erdogana, lično veoma angažovanog za podršku njegovim kandidatima na lokalnim izborima, možda krenula stazom neuspeha i na nacionalnom planu. Naime, uprkos nesrazmernoj propagandi preko televizije, Erdogan u Istambulu (sa 16 miliona ljudi) nije uspeo da na izborima smeni aktuelnog opozicionog gradonačelnika iz Republikanske narodne partije, Ekrema Imamoglua, a opozicioni kandidati pobedili su i u drugim velikim gradovima – Ankari, Antaliji, Bursi i Izmiru. U stvari, opozicija je odbranila vlast u većini spomenutih gradova, a tom nizu je dodata i Bursa, važan industrijski grad. U tom smislu teza da je Erdoganov neuspeh na lokalu isključivo posledica nesavladane inflacije nije sama po sebi sveobjašnjavajuća, jer je on, uprkos te inflacije, pre godinu dana, izborio treći predsednički mandat na nacionalnom nivou.

Dakako, upoređivati srpske i turske političke prilike možda nije umesno, razlike su velike, a sličnost je u tome što predsednici Erdogan i Vučić dominiraju u nacionalnom političkom životu. Ipak, jedno je vladati sa svim resursima pod rukom, uključujući i budžete glavnih gradova u inače centralizovanim državama (Istambul je 20 odsto Turske, a Beograd 40 odsto Srbije), a drugo je kada su glavna stecišta novca pod delimičnom opozicionom kontrolom.

Uprkos strategiji vlasti i uprkos još uvek ne sasvim jasnoj strategiji srpske opozicije prema raspisivanju lokalnih izbora, turski slučaj pokazuje da ni svemoćni politički vođa ne može baš sve da „pokrije“, ako mu se koalicija realno nije dosad pokazala na lokalu

U Vučićevom štabu vlasti zato se stalno ističe da su beogradski lokalni izbori „od istorijskog značaja“. Da bi se tu, a i u drugim gradovima, ostvarila pobeda vladajuće koalicije izgleda da je izabrana strategija nametanja ne lokalnih, nego „nacionalnih tema“. Lokalne teme su za vodeću stranku, koja je svuda na vlasti već duže od decenije, nezgodne jer nigde nije ostvareno sve što je stalno obećavano i što se i dalje obećava. S druge strane, spomenute „nacionalne teme“ kod Srba su večito najpopularnije, jer su oni svuda „pod pritiskom kolektivnog Zapada“, pa su im ugrožena prava i ognjišta, posebno na Kosovu i u Republici Srpskoj. Opozicija u Srbiji, pri tome, ne uspeva predsedniku Vučiću da ospori oreol glavnog branitelja tih „nacionalnih interesa“, kao što ni biračkom telu ne uspeva da skrene pažnju da je izgradnja kanalizacije i prečišćivača otpadnih voda u Beogradu, na primer, bitan „nacionalni interes“, možda i važniji od jačanja fizičke zaštite predsednika RS Milorada Dodika od eventualnog napada sudskih organa u BiH.

Slično je u drugim gradovima u Srbiji. Na primer, povodom „blokade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu“ pitali su i mene da li će to uticati na rezultate ovogodišnjih lokalnih izbora u glavnom gradu Pokrajine – pa nisam znao da kažem ni da li će takvo uterivanje straha u akademsku i građansku zajednicu uticati na buduće opštinske izbore, ni kome je to trebalo da se baš u Srpskoj Atini pronađe neki narodni „mrzitelj svega što je srpsko“ – sa idejom da se „patriotsko srpsko pitanje“ nametne kao tema lokalnih izbora u nacionalno šarenom gradu „u kome SNS gradi tri mosta“ i sve se „razvija zbog herojskih uspeha sadašnjeg mandatara Miloša Vučevića“ (eto dokle je dogurao novosadske gore list).

Uprkos spomenutoj strategiji vlasti i uprkos još uvek ne sasvim jasnoj strategiji srpske opozicije prema raspisivanju lokalnih izbora (spominje se i apstinencija ukoliko se ne poprave predizborni uslovi, u zemlji gde se sve krade, pa i ordenje iz Vladine zgrade, a samo su izbori sve pošteniji), turski slučaj pokazuje da ni svemoćni politički vođa ne može baš sve da „pokrije“, ako mu se koalicija realno nije dosad pokazala na lokalu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.