Crkva, najopasniji Vučićev rival

26. Februar 2021.
Patrijarh je svoju širinu pokazao saučešćem porodici Đorđa Balaševića – koga je Vučić radikal nazivao “jevtinom fukarom” koja ide u Sarajevo da pjeva muslimanskoj djeci. Svakako neće ići lako oko Kosova, problema koji bi Vučić, barem tako govori, nekako da riješi pregovorima
bosko
Foto: Medija centar Beograd

Piše: Boško Jakšić

Novi patrijarh Srpske pravoslavne crkve se rečima da je “nacionalizam moderna forma idolatrije” kandiduje za ekumenski dijalog u regionu, a da bi to uopšte pokušao da sprovede, mora da bude tvrd po pitanju “srpskog Jerusalima” – Kosova.
Izbor dosadašnjeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija doneo je olakšanje režimu Aleksandra Vučića, koji je snažno lobirao protiv liberalnih episkopa, poput vladike Grigorija, koji je njegov otvoreni kritičar, ali novi crkveni poglavar je u krugovima srpske opozicije prebrzo i olako proglašen za “patrijarha vlasti”.

“…KAO ČOVEK BEZ SRCA”

Vučić nesumnjivo dobija partnera sa kojim će lakše sarađivati, ali to ne znači da će sa Porfirijem, “čovekom dijaloga”, sve ići kako predsednik zamišlja. Patrijarh je svoju širinu pokazao saučešćem porodici Đorđa Balaševića – koga je Vučić radikal nazivao “jevtinom fukarom” koja ide u Sarajevo da peva muslimanskoj deci.
Svakako neće ići lako oko Kosova, problema koji bi Vučić, barem tako govori, nekako da reši pregovorima, dok je SPC duboko ukopan u stavu da nema predaje “svete srpske zemlje”.
Vučić je kao radikal i sam značajno doprineo kapilarnom utiskivanju ovakvih stavova u narod, ali je u naprednjačkoj reinkarnaciji promenio retoriku. Kada je po preuzimanju predsedničke dužnosti 2017. govorio da dolazi vreme da se razgovora o Kosovu, citirao je reči pisca Borislava Pekića da “treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih”.

Tražio je da se Srbija odvoji od istorijskih (kosovskih) mitova koji su, valjda, duhovna kategorija a ne teritorijalno pitanje, i da se okrene budućnosti. Dok je u potrazi za nekim kompromisom oko kosovskog problema Vučić vođen svojom porukom “Prestali smo da čekamo, počeli smo da tražimo”, Crkva bi radije da čeka, da se drži stava koji je pokojni patrijarh Irinej definisao rečima da Srbiji mogu da otmu Kosovo i da su ga oteli i Turci, “pa smo posle 500 godina uspeli da ga vratimo”.

Crkva ostaje verna “kosovskom zavetu”. Svojim nesumnjivim uticajem nastavila je da širi odbojnost prema briselskim pregovorima o Kosovu kao “put ka bespuću”, a posebno je protiv ideje podele. Pridržavajući se apostolske zapovesti da je Kosovo “epicentar sukoba dobra i zla”, SPC seva optužbama o “predaji zemlje pradedovske”.
Upokojeni mitroplit Amfilohije direktno je optuživao Vučića da u vremenima “najveće opasnosti u srpskoj istoriji” vodi “neodgovornu politiku”. “Bojim se da njegova politika vodi izdaji Srbije i Kosova. Prvi put u srpskoj istoriji nadvila se opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke”.

Predsednik je uzvraćao rečima o “lošem mešanju” Crkve u politiku i njenim “nerealnim” stavom, ali je kasnijim obilatim finansijskim doprinosima Crkvi donekle, barem u javnosti, neutralisao sukob vizija.
Patrijarh Irinej izjavljivao je da Srbi treba da zahvale Bogu što im je podario Vučića koji se “lavovski bori” za Kosovo. Obraćao se Gospodu da Vučiću da “snage i moći da se odupre silnim vetrovima našega vremena”, ali nije propuštao emotivnu mobilizaciju: “Srbija bez Kosova je kao čovek bez srca”.
Ako se izgubi Kosovo, nema više Srba, nema više Srbije, poručuje Crkva, koja je odbijanjem bilo kakvog pregovornog rešenja kosovskog pitanja nastavila da podriva jedino moguće rasplitanje kosovskog čvora. Nema predaje srpskog duhovnog Jerusalima kako nas ne bi stigli kletva svetog cara Lazara i prokletstvo istorije. Jedini dogovor koji SPC prihvata jeste onaj u kojem je Kosovo u sastavu Srbije. Kosovo je postalo utočište srbovanja.
Javnost je pojednostavljeno uprostila dilemu: da li Vučić manipuliše Crkvom ili Crkva manipuliše Vučićem? Pitanje se aktuelizovalo izborom patrijarha Porfirija.
Patrijarh vlasti? Videće se, ali Njegova svetost je pre svega čovek Crkve. Kao prvi među jednakima dužan je da brani jedinstveni stav Sinoda oko Kosova koji, nešto različitim retorikama, zastupaju i konzervativni vladika Irinej bački i liberalni Grigorije dizeldorfski.
Porfirije je u pristupnoj besedi odabrao da govori o “mnogostradalnom” Kosovu i Metohiji. “KiM za Srbe nije naprosto samo mit, jer mit pripada svetu imaginacije i tu možemo gubiti i pobeđivati. Kosovo je za nas zavet, a taj kosovski zavet je vezan za Novi zavet u čijem temelju je svetost. Kosovo je za nas nit i pupčana vrpca koja nas vezuje sa našom duhovnom i istorijskom kolevkom, sa suštinom našeg identiteta.”
Sva crkvena ortodoksija prema kosovskom pitanju ostaje neizmenjena. Razlika između patrijarha Porfirija i blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija u stavovima oko Kosova je samo u tome što novi poglavar SPC-a nikada neće javno anatemisati predsednika Srbije za “veleizdaju”.

SVE IDEJE SA ZAPADA SVODE SE NA ISTO

Očekivati je da će dokazano vešt crkveni diplomata, kakvim se Porfirije pokazao tokom sedam godina službovanja u Zagrebu (Hrvatska mi je druga otadžbina), uneti u dijalog države i Crkve smirenost kakva je do sada često nedostajala, ali kada je Kosovo u pitanju, SPC ostaje neizmenjeno tvrd.
Crkva, oba njena krila, potencijalno je najopasniji rival Vučiću. Sekularna opozicija može samo da sanja o masovnosti protesta kakve bi mogle da budu litije po Srbiji, posebno imajući u vidu da ogroman procenat naroda podržava zamrznuti konflikt na Kosovu, direktno suprotno predsednikovim željama i namerama.
Vučić je talac i na drugoj strani. Sve ideje sa Zapada svode se na međusobno priznavanje, a od očekivane sinergije Amerike i Evropske unije, posebno Nemačke, treba očekivati pojačavanje pritisaka na Beograd da legne na rudu, kao i pritisak na pet članica Unije da odustanu od protivljenja kosovskoj nezavisnosti.
Ne bih voleo da sam u Vučićevim cipelama. U jednoj oštar kamen kojim Zapad pritiska na priznanje kosovske nazavisnosti, u drugoj ne manje oštar predmet kojim opominje Crkva. Između istorije i metaistorije, između realnosti 2021. i mitske stvarnosti iz 1389.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.

Share