Arheologija i film

1. Jun 2021.
Arheolozi baš nisu imali sreće sa filmom. Sve drugo, sem onoga čime se zaista bave, filmska industrija je zloupotrebila.
Sutton-Hoo
Sutton Hoo, foto: Alex Healing/Wikimedia Commons. Fotografija preneta sa portala Peščanik

Piše: Svetlana Slapšak

Zato se razvio stručni arheološki film, koji još danas na ozbiljnim TV programima ne može da se otrese šarlatana. Oni doduše imaju svoje serije… Tako je veoma teško prihvatiti kriterijume za vezu filma i arheologije kad o tome pišu arheolozi, jer uključuju bilo šta: od egipatologije sa mumijama, preko peplos&sandale filmova, sve do arheo&sci&fi mućkalica. Jer, nažalost, arheolozi ozbiljno shvataju film, što im nije uzvraćeno. Nije dakle svaki kostur u filmu arheologija! I dok negde upravo snimaju novu Laru Kroft koju juri neka Šlogzila, poklonimo se retkim primercima međusobne saradnje i poštovanja arheologije i filma. U najslavnijem slučaju, Indijana Džons je bar dve generacije arheologa naveo da misle o… arheološkoj teoriji. I premda zanimanje nije bilo obostrano, rezultati su bili impresivni. Napisan je ogroman broj članaka koji počinju citatom iz nekog od Indi filmova, da bi uveli u teorijsku raspravu o statusu objekta, o odnosu činjenice i simbola, o organizaciji prostora, i tome slično – bogme i o soju u arheologiji. U drugome filmu u seriji, Indijana kao profesor naglašava da se arheologija bavi činjenicama, a ako studente zanima istina, neka odu na kurs filozofije malo dalje na hodniku. Ovo je parafraza slavne izjave još slavnijeg američkog arheologa Luisa Binforda, da se istina dobija u crkvi (po određenim cenama), dok se u nauci (na univerzitetu) šire granice znanja. Indi je branio arheologiju, Luis je branio razum sam.

Pa ipak, Džordž Lukas je napravio pedagošku dragocenost koja bi i danas mogla da se prikazuje u školama, TV seriju Hronike mladog Indijana Džonsa. Sam je napisao scenario, režirao i bio producent serije, koja se snimala na terenu, pre svega u Evropi. Mladi Indi se šeta i pomalo školuje po evropskim gradovima, i otkriva evropsku umetnost i celokupnu kulturu posle I svetskog rata, od ruskih baleta do avangardnih pokreta. Uz dobrog profesora za dodatna objašnjenja, savršen školski materijal. Serija je bila neobično skupa, i išla je samo 1992-3. U jednoj epizodi nastupa i sam Harison Ford. Jedino što je arheologija potpuno nevažna u ovom epskom obrazovanju budućeg arheologa, i to je upravo sjajna poanta: arheolog mora biti najšire obrazovan, humanista širokog spektra, slobodnjačkih pogleda, i mora da mrzi nacizam. Hoćete domaći primer? Eto nam Nikole Vulića, koji je za vreme I svetskog rata dva puta preplivao ledenu reku u novembru da bi špijunirao austrijsku vojsku, pisao o Kaliguli u seriji kriminalnih romana između dva rata i kada su ga Nemci uhvatili krajem II svetskog rata, predavao o padu rimskog carstva logorašima na Banjici.

Sve to vodi prema retkom filmu koji se uistinu bavi arheologijom, i to njenom zapostavljenom istorijom – lokalnim znalcima i zanesenjacima. To je engleski film Iskopina (The Dig), prikazan ove godine (na Netflixu). Režiser je Sajmon Stoun, scenario je napisala Mojra Bufini, vrlo plodna i popularna dramska autorka. Prošle jeseni sam u Pragu gledala njen komad Dobrodošli u Tebe, zabavnu mešavinu manje-više svih tebanskih tragedija; sad sam se razočarala. Film evocira jedno od najvećih otkrića u britanskoj arheologiji, anglo-saksonski grob u Saton Hu (Sutton Hoo), dokaz o visokom razvoju kulture pre dolaska Vikinga. Lokalna vlasnica poseda angažuje lokalnog istraživača gomila sa grobovima da ispita njeno imanje. Ledi Priti, mlada udovica, zna da će relativno brzo umreti od srca i zanima je sve što se tiče očuvanja duša. Bazil Braun, koji se izdržava radom na iskopinama, poznaje ovaj kraj kao svoj džep, i u stanju je da na osnovu pregršti zemlje odredi sa kojeg imanja dolazi. Posle rada na pogrešnoj gomili, on nalazi pravu i netaknutu, i počinje da kopa na njoj. Ledi mu daje na raspolaganje sve što može. Posle nesreće u kojoj je zbog obrušavanja zemlje mogao umreti i drugih nevolja, Braun otkriva veličanstven grob u brodu, zakopanom u nadgrobnu gomilu. U očito izuzetnu iskopinu se mešaju autoriteti iz obližnjeg Ipsviča, i konačno stručnjaci iz Britanskog muzeja. Kada se osigura da će nalazi pripasti muzeju, ledi se odriče svojih prava, a na teren dolaze velika arheološka imena. To je trenutak pred objavu rata, avioni stalno preleću teren. To je i trenutak kad se scenaristkinja spoplete. Perspektivni arheolog Pigot dolazi sa svojom mladom ženom, prema kojoj ne pokazuje dovoljno strasti, te se ona okreće nećaku ledi Priti, priručnom fotografu iskopavanja, ali zato impresivnom u uniformi RAF-a, kad se odluči da služi domovini, i u ljubavnoj strasti oni obeleže veliko arheološko otkriće. U stvarnom životu, Pegi je već bila poznata mlada arheološka zvezda, koja se od Pigota razvela 1954. i ostvarila još dva braka. Uzela je prezime Gvido i radila na Siciliji, za sobom ostavila fondaciju i stotine važnih radova. A fotografisanje iskopina, umesto zanosnog budućeg avijatičara, radile su dve žene.

Kad su veličanstveni nalazi preneseni u Britanski muzej, ime onoga koji je otkrio, Bazila Brauna, ispušteno je i pojavilo se tek nekoliko decenija docnije. Danas je tamo. Rejf Fajns igra seljaka koji zna sve lokalno i zanima ga prošlost – naprosto savršeno. Film se može razumeti kao konačno odavanje počasti tim, često anonimnim radoznalcima koji se obrazuju uz istraživanje i nemaju većih ambicija sem najveće, da saznaju šta je bilo pre. Na drugoj strani, ovde nevažnoj, ostaju kradljivci i preprodavci starina…

Morala sam se setiti dugih razgovora svoga muža u Bojotiji, uz mnogo kafa i cigareta, u kojima sam služila kao priručni živi rečnik, po potrebi. Ali dobro se sećam pitanja gde bi mogao biti neki zid, i odgovora, sa pokretom ruke – tu, na dvesta metara! Naravno da je bio tamo. Slušajući lokalce, došao je i do pozorišta u Tespijama: engleske i holandske kolege nisu pitale. No sećam se i sličnog razgovora sa lokalcem u Korintiji, koji nam je pokazao „termopilski zid“: bio je to zid izgrađen za engleski film iz šezdesetih godina… I on je, uostalom, bio precizan. U jednom trenutku, Bazil Braun kaže da je za arheologa najvažniji – nos. Nije mislio metaforički, nego istinski, na mirise iskopine, zemlje, života.

Kladim se da većina već jako dugo nije gledala poučan film. Eto prilike.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.

Share