Kako je neko ko je prošao put od komuniste do srpskog nacionaliste postao saveznik HDZ-a BiH?

Piše: Boško Jakšić

Dok Milorad Dodik “patriotski razigrava” Bosnu i Hercegovinu pokušavajući da je približi njenom kraju, a region uvuče u neslućene probleme, Srbija i Hrvatska blagonaklono posmatraju prizivajući sećanja na mračna vremena kada su se Beograd i Zagreb dogovarali kako da podele svog avnojevskog suseda.

Svaki put kada se istorija ponavlja, cena jako skače.

“Republika Srpska krenula je na put izlaska iz Bosne i Hercegovine, s kojeg nema povratka”, izjavio je Dodik nakon što je Ustavni sud BiH osporio delove Zakona o poljoprivrednom zemljištu u RS-u. “Mi ćemo to uraditi i neće nas zaustaviti ni SAD ni bilo ko drugi, jer smatramo da je Dejtonski sporazum srušen, pre svega intervencijom međunarodnog faktora”.

Nema sumnje da je Dodik inspirisao francuskog predsednika Emmanuela Macrona da izjavi kako je Bosna “tempirna bomba”, ali njeni detonatori nisu u Parizu, već na zapadnom Balkanu.

Sastav Suda određen je Dejtonskim sporazumom

Otvarajući izbornu godinu u BiH omiljenim pretnjama o secesiji, Dodik je blokirao funkcionisanje državnih organa i postavio dva uslova: odlazak stranih sudija iz Ustavnog suda BiH i izmenu Izbornog zakona.

Ispada da je BiH ničija zemlja, zaključujem bez dovoljno pravničkog znanja posle odluke Ustavnog suda u Sarajevu o poljoprivrednom zemljištu i Dodikove pretnje da će, ukoliko se iz sastava Suda ne izbaci troje stranaca i odluka ne poništi, to biti kraj Bosne kao suverene države.

Sastav Suda određen je Dejtonskim sporazumom i valjda tako mora da bude, dok su odredbe tog ugovora na snazi. Drugi zahtev je, indikativno, preciziran posle Dodikovog sastanka u Istočnom Sarajevu sa liderom HDZ-a BiH Draganom Čovićem koji ohrabruje Dodikovu blokadu institucija BiH. Dodik sada dovodi u pitanje dejtonske temelje BiH na koje se tako rado poziva kad je reč o potrebi zaštite entitetskih prava RS-a.

Kako je neko ko je prošao put od komuniste do srpskog nacionaliste, uključujući i vreme kada je bio darling Zapada, postao saveznik HDZ-a BiH? Kako je naveo Čovića da zahteva da se poštuju odluke Ustavnog suda BiH, poput izmene Izbornog zakona BiH, dok ne poštuje odluku tog istog suda o neustavnosti 9. januara – koji je Dodik proglasio za Dan Srpske?

Šta govori da Čović ne napusti proslavu u Banjaluci dok Dodik izjavljuje: “BiH nije naša želja, to je naše moranje. To je nemoguća i besperspektivna zemlja”, ili dok najavljuje referendum o izlasku RS-a iz BiH iako za to nije imao podršku ni Beograda ni Moskve.

Kako je postao partner Zagreba iako se protivi NATO-u, negira ratne zločine i genocid u Srebrenici, guši slobodu medija, vladavinu prava i sve pozitivne evropske vrednosti i standarde, dok se divi Vladimiru Putinu koji ga hrabri da je referendum “pravo naroda”?

Možda zato što je, da bi dosledno bio protiv Sarajeva, podržao gradnju pelješkog mosta, pa zato očekuje dobru saradnju sa predsednikom Zoranom Milanovićem. Ili zato što kaže da “Hrvatska ima specifičnu ulogu kao članica EU, kao i hrvatski narod ovde, koji ima određene političke probleme, koje muslimani preglasavaju, kojima je međunarodna zajednica izbila prava koja su imali Dejtonskim sporazumom, smanjila njihove kompetencije vezano za način odlučivanja u Federaciji”.

Zašto Dodik brani tezu da je Hrvatima u BiH njihov član Predsedništva Željko Komišić “podvaljen”, da “nema legitimitet”?

Osovina saradnje sa HDZ-om počiva na zajedničkoj želji da se “uvedu neke normalnosti u BiH” i na Dodikovoj otvorenoj podršci ideji formiranja trećeg entiteta – pod uslovom da se ništa ne menja u statusu RS-a. Sasvim je moguće da autoritarni vođa Srpske o Hrvatima misli isto što i o Bošnjacima, ali on je još avgusta 2016. u intervjuu za zagrebački Globus najavio da će tražiti da BiH 2018. postane “unija triju država”. Nije uspeo, ali nije ni odustao.

“Dodik i hrvatski nacionalisti su se dogovorili o budućoj saradnji kako bi unapredili svoje ciljeve, ciljeve koji bi trebali biti realizirani u svetlu dodatno oslabljene i etnički podeljene BiH, što se direktno protivi prevladavajućoj želji većine stanovnika te zemlje i njihovim aspiracijama za evroatlantskim integracijama”, pisao je početkom 2019. američki časopis The National Interest.

Čovićeva bliskost s Dodikom teško je breme na ramenima hrvatskog premijera Andreja Plenkovića i njegove politike prema BiH i zaštiti interesa tamošnjeg hrvatskog naroda, baš kao što je to slučaj i sa problemima koje vođa Srpske stvara predsedniku Aleksandru Vučiću.

Prepreke na odnose Beograda i Sarajeva

Kada Dodik izjavi da je budućnost RS-a “u integrisanju sa Srbijom” i da “taj proces ništa neće zaustaviti”, onda postavlja prepreke na odnose Beograda i Sarajeva i saradnju Srbije sa međunarodnom zajednicom.

Vučić, za razliku od vođe Srpske koji ne propušta ni jednu priliku da se pojavi u Beogradu, radije na proslave u Banjaluku šalje emisare nego što lično odlazi. On prepoznaje da nacionalista iz Laktaša ugrožava odnose Srbije sa Zapadom.

Vučić je svestan da je BiH, i ovakva kakva jeste, politički imperativ neophodan za rešavanje kosovskog problema. U glavi mu odjekuje poruka američkog izaslanika za Zapadni Balkan Matthewa Palmera koji podseća na to da je Dodik na američkoj listi sankcija i da “svako ko se pridruži protivdejtonskim stavovima rizikuje pokretanje takvog odgovora Sjedinjenih Država”.

Ali, u Srbiji se približavaju izbori. Svaki nacionalpopulizam je dobrodošao bez obzira na to da li se tiče BiH ili Crne Gore. Otuda je, rizikujući mnogo u svojoj dvostrukoj Igri prestola, Vučić neodlučan da se otvoreno suprotstavi Dodikovoj destruktivnoj politici prema BiH i da istovremeno sačuva specijalne veze sa Srbima u RS-u.

Građanima BiH je ostavljeno da sarkastično posmatraju šta rade političari u susedstvu i njihove domaće političke elite, i da za njih, u deficitu drugih opcija, glasaju. Nacionalisti na vlasti ne dozvoljavaju da se poredak od koga žive sruši. “Kada ni lokum nije rahat”, stoji na nekoj uslikanoj tabli koja verno dočarava gorku stvarnost.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.