Foto-robot gradonačelnika Beograda

19. November 2020.
Šta povezuje Ekrema Imamoglua, Gergelja Karačonjija i Draška Stanivukovića? Sva trojica su kao autsajderi, uprkos autokratskim mašinerijama, baražnoj paljbi kidnapovanih državnih institucija i kontrolisanih medija, na izborima pobedili kandidate nacionalnih autokrata u za njih najbitnijim gradovima – Istanbulu, Budimpešti i Banjaluci. Trojica gradonačelnika oskrnavila su oreol nepobedivosti, pocepala sliku svenarodne ljubavi prema modernim diktatorima, populistima i iluzionistima Tajipu Redžepu Erdoganu u Turskoj, Viktoru Orbanu u Mađarskoj i Miloradu Dodiku u Republici Srpskoj.
bg-prelistavanje-pcr-200516_1.Still001
Foto: N1

Piše: Andrej Ivanji

Recept za lokalnu pobedu u inače toliko različitim zemljama bio je isti: više opozicionih partija stalo je iza jednog kandidata koji je jurišao na lokalnu vlast ogrezlu u korupciju, klijentelizam i nepotizam koja je slepo izvršavala naređenja sa državnog vrha. Glasanje za novu lokalnu vlast bilo je ujedno i glasanje protiv produženih ruku Erdogana, Orbana i Dodika. Kandidati opozicije predstavljali su sve suprotno kultu ličnosti nedodirljivih velikih voljenih vođa.

U nama najbližoj Banjaluci, Stanivukoviću istraživanja javnog mnjenja nisu davala mnogo šanse. Vučićev privezak na kojekakvim manifestacijama Milorad Dodik je 27-godišnjeg odbornika i studenta ekonomije u septembru nazvao “političkim nedonoščetom, pobačajem, umišljenim, bolesno ambicioznim manipulatorom i šarlatanom”. To mu dođe kao ono Vučićevo “Đilasovi i Šolakovi plaćenici i kriminalci” i najnovija etiketa na TV Pinku – “politički lešinari”.

Tektonski porazi prvo Gruevskog u Makedoniji, pa Đukanovića u Crnoj Gori i ovaj udarac za Dodika u Republici Srpskoj, kao i prošlogodišnji porazi na lokalnim izborima mađarskog i turskog autokrate u sistemima sličnim onome u kome Vučić vlada, uključili su sve alarme u strateško-taktičkom odeljenju Srpske napredne stranke. Jer, u beznađe zaronjena srpska opozicija mogla bi da se osokoli dok gleda šta se događa u neposrednom i daljem komšiluku i razmišlja o vanrednim parlamentarnim, predsedničkim i – pre svega – beogradskim izborima negde na proleće 2022.

Najveće izglede za pobedu svi oni koji u vlasti SNS-a vide ruglo, galeriju komično-zlokobnih likova umreženih ličnim materijalnim interesima koji Srbiji vuku na moralno i egzistencijalno dno, imaće u Beogradu, na čijim ulicama se očitava poprilično nezadovoljstvo postojećim stanjem stvari. Da bi osvojile Skupštinu Beograda, opozicione partije morale bi pod hitno da naprave foto-robot svog kandidata za gradonačelnika, da ga zatim pronađu, prevaziđu svoje sujete i u što većem broju stanu iza njega. Opoziciona bitka za Beograd mora da ima svoje lice, da bude personalizovana, jer će lice SNS-a za beogradske izbore biti lično Aleksandar Vučić.

Budući kandidat/kandidatkinja opozicije za gradonačelnika Beograda trebalo bi da bude neko nov, neko sa koga se ne cedi ustajalo blato srpske politike. On ili ona trebalo bi da bude energičan/energična, beskompromisan/beskompromisna, elokventan/elokventna, harizmatičan/harizmatična, ličnost koja ne preza od borbe i može da probudi i motiviše mlađe glasače da izađu na birališta i glasaju za nekoga ko im, u najmanju ruku, ne vređa zdravu pamet.

Opozicionog kandidata ili kandidatkinju trebalo bi da sredovečni i mlađi Beograđani jednako mogu da zamisle kako skače na koncertu Partibrejkersa, ili kako snima video koji se masovno šeruje na Instagramu ili TikToku, dominira u nekoj političkoj debati ili drži zapaljiv govor na nekom masovnom skupu, a da stariji sugrađani istovremeno mogu da ga/je zamisle kao idealnog/idelanu, lepo vaspitanog/vaspitanu zeta ili snaju.

Protivkandidat/kandidatkinja vesić goranima trebalo bi da ima jasnu viziju šarolikog Beograda prepunog trgova na kojima su na štandovima izloženi radovi primenjenih i drugih umetnika, nasuprot viziji pevajućih fontana, megalomanskih spomenika srednjovekovnim srpskim vladarima i šoping molova na vodi; viziju u kojoj se grad razvija u skladu sa potrebama građana, a ne pojedinaca iz vrha SNS-a i turista iz Rumunije i Bugarske.

Ne bi bilo naodmet ni da, za razliku od premijerke Ane Brnabić, opozicioni kandidat/kandidatkinja za gradonačelnika Beograda pravilno koristi glagole “biti” i “trebati”, da zna kada se kaže “kod kuće”, a kada “kući”.

Tekst je prenet sa portala Vreme.

Share