Dejan Ilić – RTS – između dve vatre

Autor: Dejan Ilić, Izvor: Peščanik

 

Zar je RTS Vučiću manje važan od bilo koje skupštine u Srbiji? Jer, čitalac se seća, gde god da je trebalo da se održi sednica skupštine i koliko god ljudi da se okupi da odbornicima vlasti ne dozvoli da uđu na tu sednicu, redovni policajci (ako se to tako kaže) i specijalne jedinice odgurali bi ljude, napravili špalir i pustili odbornike vlasti da prođu. U Novom Sadu smo videli da su ograde mazali mašinskim uljem da ih demonstranti ne bi preskakali. Svoje skupštine (a sve su njene) vlast je, dakle, manje-više uspešno branila svim sredstvima. A siroti RTS u mraku već danima.

Nema ni ispred ni oko RTS-a ništa više studenata i žitelja Beograda nego što je demonstranata bilo recimo u Novom Sadu. I nisu oni prvi put tu. Prethodnog puta, pak, vlast je silom uspela da uvede zaposlene. Učinila je to jednog dana i u ovoj novoj opsadi RTS-a, a onda se sasvim povukla. Nema dovoljno policajaca ili su policajci odbili da izvrše naređenje? To je malo verovatno, zapravo nemoguće. Ovaj put blokadu RTS-a drže izuzetno sposobni i organizovani studenti i žitelji Beograda? Ni to nije mnogo verovatno. U čemu je onda stvar?

O motivima režima s Vučićem na čelu možemo samo spekulisati. Pri tom, nema mnogo opcija. Poređaćemo ih nasumično, jer nema informacija na osnovu kojih bi se dalo proceniti koje su više moguće od drugih.

1. RTS u stvari uopšte nije bitan za ovaj režim. Jeste, sve govori protiv toga, uključujući tu i pažljive analize i podrobna brojanja Vučićevih pojavljivanja na RTS-u. Duga je tradicija vajkanja opozicije na RTS. Još na početku devedesetih, demonstriralo se protiv TV Bastilje. Opozicione vođe su i devedesetih uporno tražile više vremena na RTS-u i objektivne vesti u njegovom informativnom programu. Jeste, sve isto kao i danas. Imamo tu i istraživanja javnog mnjenja i gledanosti koja govore o navodno velikom poverenju koje žitelji Srbije imaju u RTS.

Ali, režim ima niz medija s nacionalnom frekvencijom spremnih kao i RTS da izvrše svako naređenje. Jedan više ili manje, ne pravi veliku razliku. Opšte je mesto da tradicionalni mediji nisu više bitni kao što su nekada bili. Opšte je mesto i da mediji mogu samo da učvrste publiku u njenim uverenjima ali ne i da sama ta uverenja oblikuju. Pristalice režima odavno su zauzeli stranu. S RTS-om ili bez njega, oni će tu stranu teško da promene. Televizije N1 i Nova su daleko važnije za pobunjeno društvo u Srbiji nego što je RTS važan za pristalice režima.

Dok se pobunjeni žitelji Srbije iscrpljuju oko RTS-a, guše se N1 i Nova, i na to nema reakcija. RTS ima šta da zameni u ulozi služenja Vučiću, a N1 i Nova praktično stoje potpuno sami, i ako se uguše, pobunjeno društvo u Srbiji ostaće bez medija za komunikaciju i – recimo to tako – izgradnju pobunjeničke „imaginarne“ zajednice. Mislim da bi to bila odlična pogodba za Vučića: neka nema RTS-a, ali da ne bude ni N1 i Nove. To stalno treba imati na umu: dok se bavimo RTS-om, pred očima nam nestaju ove druge dve televizije.

2. Prepuštanjem RTS-a na milost demonstranata, Vučić zapravo hoće da vaspita ili kazni, to jest da disciplinuje RTS. Pustite vesti, gledajte recimo izbor za pesmu Evrovizije. Šta god o tome da mislite, ta priredba bila je u obeležjima protesta. I implicitno i eksplicitno, počevši od samog početka i pesmom koja je u tom trenutku praktično važila za himnu protesta (čujem čitaoca kako pevuši – „nikad ne boj se…“). Za nekoga kao što je Vučić, ko opsesivno drži apsolutno sve pod kontrolom, ili bar pokušava to da uradi, to nije bio prst nego pesnica u oko.

Bili ste neposlušni, sad neka vas kinje demonstranti – tako bi mogla da glasi Vučićeva poruka RTS-u. I tamošnji zaposleni, barem oni na vrhu, kao da su je shvatili, i nizom izjava sada hoće da vrate gospodarevo poverenje. Ne možemo znati koliko je Vučić pomislio da je potrebno dana da se dovede u red evrovizijski raspojasani RTS. Koliko god da ima glasova u RTS-u koji staju uz studente, to nisu glasovi iz vrha, niti su glasovi iz njegovih ključnih sektora. Jednom kada ih Vučić ponovo pogladi milosrdnom rukom gospodara, ti glasovi će brzo utihnuti.

3. Videli smo da je Vučić, rukom i glasom bivše ministarke prosvete, ugasio i škole i univerzitete, vodeći se principom – bolje da ih ja ugasim, nego da ih vi držite u obustavi ili blokadi. Time je pokazao dve stvari: prvo, da ga nije nimalo briga ni za škole ni za univerzitete; drugo, tamo gde nastavnici, đaci, profesori i studenti pokazuju da su spremni da žrtvuju ono što im je najdragocenije kako bi skrenuli pažnju na problem i založili se za njegovo rešenje, Vučić kaže: sve što vi možete da ugrozite, ja mogu da pregazim bolje od vas.

Možda sad to demonstrira i sa RTS-om. Hoćete da ga ugasite, e pa evo, ja ću ga ugasiti i… šta mi možete. Sledeći korak bi bio da se ukinu plate radnicima u RTS-u, jer ovih dana ne rade, kao što još ne rade univerziteti i kao što nisu radile škole. Škole i univerziteti će, naravno, preživeti, ali RTS bi se pod tim udarom konačno raspao.

Neka čitalac sam nastavi dalje, ni najluđe pretpostavke nisu isključene kao moguće ili čak vrlo verovatne. Samo što na kraju uopšte nije stvar do Vučića i njegovih uvrnutih, izopačenih motiva. Hajde vi meni objasnite zašto zaposleni u RTS-u između dve očigledne opcije: da budu na strani Vučića ili da postanu deo pobunjenog društva u Srbiji, i dalje samo prvu razmatraju kao jedino realnu, kad im svih ovih dana s tog mesta stižu mnogo oštrije i opasnije pretnje od bilo čega što im poručuju demonstranti na ulici: jer, demonstranti bi – iz meni ipak nejasnih razloga – da upristoje i sačuvaju RTS, a Vučić bi da ga sravni sa zemljom, kao i sve drugo u Srbiji.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.