Bosna, zemlja sanjara koji su izokrenuli Fon Klauzevica

Piše: Željko Pantelić

Dvadeset pet godina posle potpisivanja Dejtonskog i Pariskog sporazuma Bosna i Hercegovina je i dalje zemlja sanjara. Srbi sanjaju o otpcepljenju, Bošnjaci o unitarnoj državi, Hrvati o trećem entitetu, a svi zajedno o stvaranju međunarodnih i unutrašnjih prilika koje bi im omogućile prekrajanje “Dejtona” po vlastitoj meri i realizaciju snova zbog kojih se i ratovalo četiri godine.

Politički lideri su potrošili dragoceno vreme građana BiH na realizaciju neostvarivih ciljeva – niti će se Republika Srpska otcepiti, niti će Bosna i Hercegovina postati unitarna, a neće biti ni trećeg, hrvatskog, entiteta – umesto da su imali samo jedan prioritet: izgradnja poverenja među građanima.

Dve i po decenije bosansko-hercegovački narodi vide čašu polupraznu umesto polupunu: imaju više utisak da su nešto izgubili nego da su dobili. Bošnjaci se ne osećaju kao pobednici iako je BiH opstala kao država, ni Srbi se ne osećaju kao pobednici iako je Republika Srpska priznata kao sastavni deo BiH, a ni Hrvati sebe ne smatraju pobednicima uprkos činjenici da je zapadna Hercegovina postala, gotovo ekskluzivno, njihova.

Sve nešto žulja u današnjoj BiH. Srbi ne podnose da ih neko oslovljava kao Bosance, mada su Srbi u istočnoj Hercegovini ponosni što su Hercegovci. Bošnjacima smeta Republika Srpska, toliko da bi da joj promene ime ako već ne mogu da je ukinu. Hrvate nervira što im Bošnjaci biraju njihovog predstavnika u predsedništvu BiH.

Upiranje prsta na Dejtonski sporazum, kao glavnog krivca za nefunkcionisanje i izostanak napretka BiH u evropskim integracijama, tipična je populistička ili podmukla priča u kojoj konačni ciljevi nisu funkcionalnost države, već nešto drugo, mnogo sebičnije i mnogo prizemnije. Nisu ni sporazumi, ni ustavi, ni zakoni, ni teritorijalna organizacija ti koji određuju da li će neka država biti funkcionalna ili ne, već ljudi, dobra volja i, naravno, poverenje.

Belgija je mnogo više podeljena nego Bosna i Hercegovina – animozitet koji postoji između Flamanaca i Valonaca je mnogo jači nego između tri naroda u BiH – pa funkcioniše čak i kada nema vladu na državnom nivou po nekoliko godina jer je uspostavljen “čist račun” između onih koji divane francuskim i holandskim jezikom, pa ljubav može da bude duga.

U BiH su politički lideri tri zavađena naroda preokrenuli čuvenu maksimu pruskog generala Karla fon Klauzevica “da je rat nastavak politike drugim sredstvima” u “mir je nastavak rata drugim sredstvima”. Prethodne dve i po decenije nisu samo iskorišćene da se izbriše “leopardova koža” multietničke Bosne i Hercegovine već su podignuti zidovi između tri strane, cementirajući rezultate rata.

Pre početka sukoba, 91 od 109 opština u BiH je bila multietnička, danas su samo Brčko i Mostar na papiru višeanacionalni gradovi. Kažemo na papiru jer su u stvarnosti i oni izraz totalne segregacije na bošnjačke, hrvatske i srpske delove. U Mostaru, Hrvati i Bošnjaci imaju sve duplo, čak i fudbalske klubove, a već 12 godina ne mogu ni da se dogovore oko održavanja lokalnih izbora. Srbi koji rade u državnim insitucijama u Sarajevu preferiraju da putuju svaki dan na posao iz obližnjih mesta u Republici Srpskoj nego da žive u glavnom gradu. Jednostavno u BiH svaki narod živi za sebe i sa tim nema nikakve veze teritorijalna organizacija države. To se najbolje videlo kada je lokalna policija u opštinama sa hrvatskom većinom zaustavila migrante i vratila ih u delove Federacije gde dominiraju Bošnjaci, kao da se radi o drugoj državi.

Nije iznenađenje što su se 97 odsto građana BiH izjasnilo kao Bošnjaci, Srbin i Hrvat, ali jeste frapantan podatak da se gotovo isti broj građana verski opredelio za muslimansku, pravoslavnu ili katoličku veru. Bosna i Hercegovina je jedina država u zapadnom delu planete u kojoj ateisti, agnostici ili verski neopredeljeni, gotovo da ne postoje, odnosno svedeni su na statističku grešku, kao u teokratskim režimima u islamskom svetu.

Četvrt veka po stupanju mira, pod pokroviteljstvom Klintona, Širaka, Kola i Mejdžora, i dalje svako doživljava rat na svoj način: Srbi kao građanski ili etnički, Bošnjaci kao velikosrpsku, četničku, agresiju a Hrvati kako kad im odgovara, kada su sa Srbima pričaju o građanskom ratu a kada su ulepo sa Bošnjacima o agresiji, velikosprskoj, dakako, na BiH. Zvuči paradoksalno, ali tri strane se mnogo više spore oko Drugog i Prvog svetskog rata nego oko poslednjeg, a da ne govorimo o nadrealnim raspravama o nacionalnoj pripadnosti velikih istorijskih ličnosti.

Podele ne samo da nisu ublažene već su izoštrene, toliko da se čak negiraju i kategoričkim imperativi kao što je odnos prema zločinima i ratnim zločincima. Porazno je što nove generacije Srba u BiH negiraju genocid u Srebrenici u strahu da bi to priznanje moglo da otvori vrata za ukidanje Republike Srpske, baš kao što je mučno i kada bošnjački političari i aktivisti genocid u Srebrenici, tugu majki i sestara za ubijenim muževima, sinovima i braćom žele da zloupotrebe za stvaranje unitarne BiH. Umesto pijeteta prema stradalim ljudima u Srebrenici, imamo politizaciju koja ne pomaže građanima u Republici Srpskoj da shvate razmere počinjenog zločina, a Bošnjacima u Federaciji da skinu znak jednakosti između Srba i zločinaca. Tako prvi ne mogu da se pokaju a drugi da oproste.

Srbi, Bošnjaci i Hrvati u BiH neće moći nikada da se slože oko prošlosti, ali mogu da se dogovore oko budućnosti. Rat je uništio bosansko-hercegovačku leopardovu kožu, ali bi novi raspored nacionalnih šara mogao od prepreke da postane odskočna daska. Švajcarska i Belgija su primeri: svako na svome a svi zajedno. Zato je potrebno izgraditi minimum poverenja i tražiti tačke oko kojih je moguće stvarati konsenzus jer drugog sporazuma, osim Dejtonskog, neće biti, barem ne za našeg veka.

Svi oni koji misle da će novi američki predsednik Džozef Bajden promeniti odnos snaga u BiH sa dolaskom u Belu kuću, trebalo bi da se sete da je Bajden bio osam godina potpredsednik SAD sa zaduženjem za Zapadni Balkan, od januara 2009. do januara 2017. godine. U ulozi šefa države imaće mnogo manje vremena da se bavi ne samo BiH nego i čitavim prostorom bivše Jugoslavije, a budući da mu je Obame dao odrešene ruke u dva mandata na Zapadnom Balkanu, teško je poverovati da Bajden ima nekakav novi plan koji nije mogao da relizuje u potpredsedničkom mandatu. U osmoj deceniji života se ništa ne ostavlja za posle.

Tekst je prenet sa portala Vijesti.