Biljana Srbljanović – Veran

Piše: Biljana Srbljanović

Funkcija je neplaćena, ne podrazumeva privilegije, obavlja je čovek koji se čitav život borio za iste principe: protiv ratova, nasilja, protiv obračuna sa novinarima i ukidanja prava na javnu reč, za mir i pomirenje u regionu. Naše duboko podeljeno društvo nije do sada bilo zainteresovano za Veranove aktivnosti, za to što godinama učestvuje u obeležavanju zločina u Vukovaru, i kao privatno lice i kao izaslanik.

Ipak, njegov odlazak u Vukovar je sada bio drugačiji, otkrili su ljudi da Vučić uopšte ima izaslanika i pomahnitali. Iskreni da budemo, ne bi to ni sada nikoga zanimalo, da taj izaslanik nije kleknuo pred spomen obeležjem u Ovčari i, tim simboličkim gestom, poklonio se senima pobijenih i zamolio oproštaj za sve.

Ovaj čin, duboko potresan, suštinski važan, upravo zato što dolazi od čoveka kao što je Veran, i upravo zato što preko njega dolazi i od Vučića, političara koji je bio deo ideologije ratne mašinerije krive za razaranje Vukovara, umesto poštovanja i podrške, umesto kritičke zapitanosti, izazvao je opštu pomamu, histerično vređanje, niske napade, pravi stampedo verbalnih obračuna i pretnji.

Kratkovido razmišljanje da ništa što dolazi od države ne može biti dobro, politička analitika koja se svodi isključivo na jednu istu priču i samo o Vučiću, vodi ove ljude. Ne možeš biti Vučićev izaslanik i učiniti nešto dobro, njihova je logika, istovremeno predstavlja i opravdanje za sopstveno nečinjenje, za sve što sami nikada nisu uradili, jer se nisu setili, nisu smeli, a bogami nikada ni hteli.

Vučić je na takvoj poziciji moći sa koje je obavezan da napravi svaki napor da premosti ovaj strašan jaz, tu rovovsku borbu jednih protiv drugih, koja do te mere nagriza temelje naše zajednice da samo što se ne poubijamo. Na njemu je i da prihvati da se ne može istovremeno imati izaslanik u Ovčari i Šljivančanin u partiji, jer jedno negira drugo. Baš zato ne razumem ovo ostrvljavanje na Verana, jer nije valjda ideja da izaslanik ne postoji, a da razni „šljivančanini“ ostanu, osim ako se ne analizira dublji i pogubniji aspekt napada na ovaj plemenit i istorijski važan gest.

Bivši funkcioneri i opozicioni političari, Verana optužuju za „izdaju“, za kapitulaciju „pred zengama“, za priznavanje zločina koji oni ne priznaju, nego se, baš kao taj isti Šljivančanin, dive činu razaranja grada u sumrak jedne zemlje i jednog društva, koje dan danas tone u mračnim dubinama zločina na koji su oni ponosni. I da Veran nije Vučićev izaslanik, opet bi ga ovi ljudi vređali, jer duboko veruju da je zločin bio herojski čin.

Ja, naprotiv, mislim, da je Veranov postupak herojstvo. Baš on i baš tako, i nikako drugačije. Jedan od simbola stradalog Vukovara je bio novinar i pisac isto kao Veran. Zvao se Siniša Glavašević, i u vreme opsade isto je, kao Veran, vodio radio, sa čijih je talasa pružao jedinu utehu zatočenim ljudima, skrivenim po podrumima grada, gladnim, promrzlim, izbezumljenim od straha, napuštenim i od svoje strane, jer im ni hrvatska vojska nije došla u pomoć. Čitao im je svoje priče sa talasa radija i javljao izveštaje, vapio za milost za svoj grad i za svoje ljude. Siniša Glavašević je poslednji izveštaj poslao pred sam kraj opsade. Ljudima je rekao kako stvari stoje napolju: grad prepun leševa, zgarišta, sravnjen sa zemljom, još uvek gori, u trenutku kada je ranjen gelerom granate koju je naredio neki Šljivančanin. Prebačen je u Ovčaru, u bolnicu, da mu ranu leče, gde ga je srpska strana i zatekla, izvela u grupi od dve stotine zarobljenika, među kojima je bila najmanje jedna trudnica, jedna starica i dvoje dece, i tu je streljan kao pas, pa pokopan u rupu, da se tragovi zatru. Za njim su ostale sledeće reči: „Tko će mi ga čuvati dok mene ne bude, dok se budem tražio po smetlištima ljudskih duša, dok budem onako sam bez sebe glavinjao, ranjiv i umoran, u vrućici? Tko će čuvati moj grad, moje prijatelje, tko će Vukovar iznijeti iz mraka?“ Ja verujem da je Veran taj koji mu je odgovorio na vapaj iz groba. Kleknuo je i molio za oprost, molio da mu čuva grad, da sve nas, barem na trenutak, barem na jedan tren, izvede iz crnog mraka istorije iz kog nikako da smognemo snage da sami izađemo.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.