Biljana Srbljanović – Sazrevanje društva

Piše: Biljana Srbljanović

To je potreba svakog čoveka koji i najstrašnije zločine mora nekako da stavi u neki red. Taj red, to obrazloženje ne znači da ćemo ga prihvatiti, ali ćemo barem sebi stvari poredjati neku u iluziju razuma. Normalno je i prirodno da smo besni da tražimo krivca, da razmišljamo – šta je moglo da se učini da se spreči. Ono što nije normalno, odgovorno i dopustivo je da se ovako kako danima činimo, obrušavamo na celu generaciju dece.

Posebno je odvratno i veoma opasno širenje potpuno nepotvrdjih abrove čak i otvorenih laži o vršnjačkom nasilju, kojim bismo objasnili motiv zločina. To što je nama lakše nam je da poverujemo da su dečaka drugarice i drugovi mučili i šikanirali, da su oni bili to zlo, da su žrtve ipak nečim “zaslužile” osvetu, ne samo da je zastrašujuće nego je pogubno.

Krivca tražimo u svemu, naročito u deci – sredovečni ljudi orgijaju po mrežama “zgroženo” deleći sporadične Tik Tok neprimerene reakcije dece koje ne umeju da procesuiraju šta nam se svima dogadja, kad ni mi sami na to nismo sposobni. Deca koja to rade imaju i razlog i opravdanje – zato što su deca. Kada odrasli ljudi dele ovakve snimke ili one dečaka što se deru i prete ubici po ulici horski, skandirajući kao navijači, kao trofejni dokaz da su nam deca loša, gore je od svake slaboumne objave koja “slavi” zločinca.

Prizivanje “tradicionalnih vrednosti” i isticanje kako se “u naše vreme znao red” pa vidi kakvi smo divni ispali, bez ijedne greške, a ovu našu zlu decu rodile su neke druge majke, nemamo mi ništa s tim, gore je od svakog beslovesnog Tik Toka. “Udaljavanje od vere i porodice” kao bezobzirno objašnjenje zločina i klevetanje “zapadnih vrednosti” kao da su one povlačile oroz, nije samo za usputnu osudu, već za trajno ukidanje mogućnosti uticaja svakom  političara koji se usudi da ovo danas bljuje.

Nije Kristijan Golubović “zapadna vrednost” i nije Amerika dala Pinku frekvenciju, nego Porfirije lično koji je tada bio član RRA – REM-a, tela koje je jednoglasno odlučilo šta će ubica iz Mladenovca da može da obožava, imitira dok gleda. Pa pre nego što svaki sledeći put pristanete da se protesno šetate sa nasilnicima a protiv nasilja, prvo da potražite odgovor od Patrijarha evo samo na ovo pitanje, za šta je glasao tada, da li se oseča odgovornim, je li i za to mladost kriva, i ako jeste – čija onda, ako ne naša?

Poslednji je trenutak da se priberemo i ponašamo odgovorno, mi – odrasli, da barem pokušamo da pokažemo razum i zrelost. Da zaštitimo prave i potencijalne žrtve – našu decu, da tražimo završetak školske godine, zaključenje ocena prema proseku – pa za jednu više, i onda uvedemo svakodnevno školsko okupljanje ali da djaci govore, da pričaju šta im se priča, da plaču ili da se smeju, kako god im dodje, uz pomoć i podršku odraslih odgovornih stručnih lica, koje će ih samo usmeravati i pomagati da ovu traumu probaju da prevazidju.

Nema tog gradiva koje je neophodno od sad pa do kraja juna da detetu utrpamo u glavu. Nema te ocene koja će sledečih meseci biti pravedna. Nema tog zadatka koji je vredan dodatnog stresa da im sada na krhka ledja namećemo.

Završiti školsku godinu i pričati sa decom, to je jedino što iole možemo da učinimo ZA NJIH. Sklonimo decu sa ulice, pomozimo im da se oporave, poklonimo im ocene kad živote nismo mogli i razumimo, koliko god da smo sebični, da danas, sada, u ovom trenutku, nismo najbitniji MI.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.