Biljana Srbljanović – Prećutkivanje

Piše: Biljana Srbljanović

Pišem dok slušam zadivljenost nad fotografijom mlade demonstrantkinje, koja sedi ispred Skupštine, jednom rukom drži karton sa porukom protiv režima što su joj ga dali, a drugom Psaltir, početnički molitvetink sa sličicama, pa se, u onoj gunguli, pozerski kao moli. Pišem dok čekam šta će biti večeras, na crni dan 25. godišnjice najstrašnijeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata, jedinog evropskog genocida nakon holokausta, za koji su baš odgovorni Srbi i iz Bosne i iz Beograda, a koji neki novi mladi ljudi, rodjeni nakon njega, veruju da je bio herojski čin. Pišem i pitam se da li će noćas krv pasti u konačnom obračunu sa ljudima kojih je stid sistematskog istrebljenja, progona i ubistva više od osam hiljada ljudi u Srebrenici. Pišem dok uzalud, mnogo godina za redom, čekam da se politička elita eksplicitno odredi prema tome, oda počast žrtvama, ogradi javnim stidom od dželata predvodjenih raspalim ražalovanim “generalom” Mladićem, što truli da satruli u zatvoru nedovoljno dugom za razmere zločina koji je počinio. Pišem i očekujem najgore.

Slučajno ili ne, ove poslednje demonstracije pale su upravo u vreme obeležavanja četvrt veka od Srebrenice i odmah da vas upozorim: ne zanima me rasprava ni oko Vučića ni oko opozicije, danas me ni korona ne interesuje, zanima me kako ćemo izaći na kraj sa ovim novim i novim, sve snažnijim četama jako mladih ljudi, koji se identifikuju sa najgorim zločincima, koji se mole u ime najgnusnijih neljuda, onih što su im idoli i zvezde vodilje, a da sami nikad nisu ni mogli ni trebali imati ništa s tim.

Pesme o “svetinjama”, uzvici policajcima “Idite na Kosovo”, ona tri spojena prsta, raspop koji predvodi opasnu sektu nasilnika koji su nas jurili i tukli na nekadašnjim Paradama ponosa (nema sumnje, opet će), blaćenje žrtava genocida i navijačke pesme za “generala”, glasnije su mi od svega drugog.

Najglasnija mi je tišina političke i gradjanske elite, koja se svakog 11. jula ogradjuje, koja od pitanja odgovornosti za genocid ili makar samo običnog ljudskog obeležavanja i odavanja počasti žrtava, beže kao djavo od krsta, kao ja od navijača, kad se slučajno zateknem u istoj ulici sa njima. Svi oni, što su glasni na svaku moguću temu, ipak ovog na ovaj dan godinama ćute i žure da tetki daju lek. A svi mi, koji odbijamo da ćutimo, dobro znamo kakvo nas verbalno, a često i fizičko nasilje čeka od “nezadovoljnih mladih” svakog tog 11. jula, samo zato što podsećamo na zločin. I zato me vredja lažna ekumenska priča kako sad nije trenutak za ideološke razlike, daj samo da svrgnemo Vučića, posle ćemo da vidimo šta ćemo, i kako treba zanemariti razlike i ujediniti se u sličnostima, jer mislim da je to nemoguće. Te su razlike ono što nas čini ljudima u odnosu na neljude i ako ih zanemarimo, šta nam preostaje?

Prećutati lično ubedjenje, ovog puta znači, prećutati da si protiv zločina, protiv nasilja nad manjinama i dozvoliti da oni koji jesu i za zločine i za nasilje nad manjinama, vode stvar. Jer, oni svoje “razlike” ne prećutkuju, naprotiv, prećutkuješ ih samo ti. Kad ćutiš i slušaš kako oko tebe demonstranti policiji vrište da “idu na Kosovo”, da li si svestan na šta zapravo ćutiš? Da li ih tim prećutkivanjem možda šalješ na letovanje u susednu državu ili puštaš da ovom do tebe pena na usta udari dok urliče na policajce da tako naoružani podju da silom “povrate” tudju teritoriju sa koje su, s pravom, oterani, ostavljajući za sobom decenijski krvav trag? I da li to grljenje sa batinašima, da li to divljenje izvajanom torzu svakog nagog navijača sakrivenog lica, da li kolo pred policijom i bratimljenje s onima što su se decenijama pokazali kao lojalni isključivo i samo sebi, predstavlja nešto dobro? Da li policajac koji seksualno napada novinarku, dok joj drugi policajac objašnjava da je to “samo guza”, ikada zaslužuje zagrljaj? I da li ti je saborac onaj koji ga tera da ide da ubija po Kosovu, kao što su mu idoli ubijali po Srebrenici?

Meni ne. Zato ne pripadam ovoj, a ni jednoj drugoj skupini i neće mi vas biti žao kad se budete češali tamo gde ne sme da svrbi, kad jednom shvatite čemu ste doprineli. Posebno na dan dvadeset i pete godišnjice najsramnijeg zločina u naše ime – genocida u Srebrenici.

Tekst je prenet iz lista Blic.