Biljana Srbljanović – Moj Cveja

Piše: Biljana Srbljanović

Igrao je čuvenog kumića Mitu, jednog preraslog sina-debila, što prvo samo ćuti i puši, ćuteći sluša glupe i pokvarene, a sve gore od sebe, a kad mu se naliju uši, pa kad poživčani, s prozora stilskim nameštajem gadja neprijatelja i rodjenog oca uzme da psuje, od besa nemoćan da smisli nešto bolje, da shvati šta oće od sebe. Imala sam petnaest godina kad sam gledala tu predstavu sa mamom, i kako u njoj, moj budući prijatelj i drug, moj upravnik, moj glumac, moj kolega i učitelj, moj autoritet i saborac, voljeni moj Cveja, igra i sebe i mene.

Mogla bih ovde (verovatno i morala) da pišem o Cveji kao upravniku, kao decenijskom najbližem saradniku Jovana Ćirilova, kao producentu sa kojim sam potpisala svoj prvi pozorišni ugovor, kao čoveku koji se izborio da se Jugoslovensko dramsko i bukvalno iz pepepela, nakon požara, ponovo podigne, ali meni je u glavi samo jedno, ono što sam oduvek duboko delila sa njim: neki permanentni, za nas pravednički, gnev, duboko neslaganje sa nepravdom, eksplozivni afekat u kom nepogrešivo jurišamo protiv sebe i svoje koristi, a za potrebe zafrljačenja stolice u glavu neprijatelja i to ne zarad svog, nego opšteg dobra. To je meni Cveja.

Ljudi znaju skoro sve o njemu, o legendarnim ulogama, eufemističkoj glumi, nešto manje (na žalost) o decenijama na čelu najvažnijeg pozorišta bivše Jugoslavije. Ipak, mnogo manje se zna o Cveji kao borcu, gradjaninu, učesniku svih protesta, hrabrom čoveku sa jasnim moralnim načelima, intelektualcu i antiratnom aktivisti, koji je uvek, uz svoju Vesnu, bio diskretno prisutnan na svakom važnom gradjanskom skupu i tribini protiv nacionalizma, mržnje, ratova, razaranja, šovinizma, homofobije, generalne nejednakosti medju ljudima. I to je meni Cveja.

Nikada ni jednu pogrešnu reč ni u najžučnijim ponoćnim raspravama o politici, nikada ni posle burića popijenog i prolivenog vina, od Cveje čula nisam. Ni jedno odstupanje od njegovog i Vesninog životnog uverenja – svi su ljudi jednaki, bivša Jugoslavija je ubijena, ni jedan sistem nije bez žrtava, ali je onaj moralo manje gadjati stolicama od ovog, Sarajevo je herojski grad, Srebrenica, Vukovar, Kosovo, neizbrisive su mrlje su na obrazu našeg društva, da sažmem ovako nemušto i glupo, ali razumite me. Vesni i Cveji srce je oduvek na pravom mestu kucalo, onaj njegov pravednički gnev kad pokulja, nepogrešivo je pogadjao isključivo zlo i to u glavu, tu nikada nije bilo dileme.

Ne umem da pišem o smrti prijatelja, i nisam naravno jedina, to valjda niko ne ume. Nije znao ni Cveja ili je barem mislio da ne zna, kad me jednom prilikom molio da mu sastavim govor za sahranu gradonačelnika Nenada Bogdanovića, pa se ja danima koncentrisala i vrtoguzila, birala učene pojmove i izraze pijeteta, komponovala misli i pazila na red reči u rečenici. Napisala sam nešto glupo a srećom kratko i dala mu taj papir, na kom mi se on, onim svojim kiselim smeškom koji je namerno odbijao da skriva, zahvalio mrmljanjem. Govor je, naravno, bacio u djubre, (gde mu je i bilo mesto) i na sahrani govorio sam od sebe, iz srca i glave, šturo, osušeno, skoro pa ljutito, ono njegovo – skromno, ali više nego tačno, besno na tu smrt.

Tako se i ja sad osećam, ne znam šta da kažem, nemam šta da kažem, kiptim od besa, zgrabila bih beržeru da je imam i sa prozora gadjala neprijatelja, samo kad bih mogla da ga vidim i uhvatim. Ljuta sam na Cvejinu smrt, nisam tužna, gušim se od gneva. Nije u redu i nije ok. Ništa ne znate šta je sve on bio i kome je sve pomogao u životu. Ništa vi ne znate ni ko je, ni šta je Cveja.

Prednost mog usamljeničkog života je u tome što i najbliže ljude vidjam baš retko, pa mogu da se pravim da su i dalje tu. Godinama sve redje izlazim iz kuće, posebno ne idem u “velike gužve”, to je moj način da živim svoj život na daljinu, i da mi iz njega niko nikad ne ode. Zato i nemam šta da vam kažem o toj besmislici koja se zove Cvejina smrt. Kakva preispoljna glupost! “Čovek koji nikome ne dodijava, egzistencijalno je mrtav” piše u “Šaranu”. Ide mi na živce ova Cvejina faza, stolicom bih je gadjala da mogu i to ću mu i reći, čim ga opet sretnem. Cveju mog.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.