Biljana Srbljanović: Lečenje društva

15. March 2020.
U svim velikim krizama ljudi se ponašaju dvojako: kao pojedinci ili kao deo društva. Pojedinac u krizi gleda samo sebe i svoje neposredno okruženje, misli kako da se samo on spasi, pa onaj što se ponaša kao deo kolektiva uvek ispada naivan i glup.
biljana
Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Nemamo mi tu čudnu osobinu da stavljamo društvo ispred sebe samih, nesolidarni smo ljudi, “moj život vredi više od tvog” je model, takvi smo, da se ne lažemo i to smo pokazali mnogo puta.

Danima ponavljamo besramnu mantru “preživeli smo bombardovanje, korona nam ne može ništa” zaboravljajući da bi, po toj logici, Sarajevo, koje je preživelo četiri pune godine naše opsade, moralo biti otporno na sve. A samo bombardovanje nas je takodje dosta ogolilo kao ljude: setite se baba koje smo mrzeli,  što su trčale da od podneva zauzmu prenoćište po skloništima zgrada, ne mareći što za komšiju sa detetom nema mesta, pa ni da ponude da se smenjuju ili dele. E to se sad vraća, kad, kao nesolidarno društvo kažemo – nije tako strašno, od virusa umiru samo stari, a ja nisam star. Svaki penzioner koji je oteo mesto svakom mladom roditelju pre 20 godina u skloništu, osudio je generacije staraca na nemilost društva i to vidimo sad.

I dalje, sve što mi radimo sad, ostavlja posledice za večnost. I najmanja, i najbanalnija stvar:

kad u apoteci nadješ sredstvo za dezinfekciju, pa uvatiš i pokupuješ SVE, ne ostaviš kap jednu onom što stoji pored, društvo je korak bliže dnu. Možeš ti slobodno da se udaviš u tom asepsolu, svojim sebičlukom si ga učinio neefikasnim: ako se samo ti štitiš, a onaj pored nema čime, pa se zarazi, zaraziće i tebe, džaba ti sve.

Ne osudjujem nikog, jer nije sve u našem mentalitetu, društvo nas je toliko puta izdalo, da nije lako da prekinuti taj zatvoreni krug. Nije lako da, bez obzira na to kakvi smo, sagledamo širu sliku.

I mene strašno nervira populistička propaganda vlasti, kojom nam se obraća. Izluđuje me Vučić što viče na nas, vređa me svaki medij koji pušta Nestorovića da i dalje bilo šta o bilo čemu kaže, hoću da poludim što nemam podatke o raspoloživim testovima i što je telefon za prijavljivanje simptoma stalno zauzet. Ali sam svesna da je ovo društvo već bolesno iznutra, virus koji dolazi može samo da ga dokrajči. Panika, kojoj smo skloni, pokazalo se da je opasnija od zaraze i mora da se sprečava isto kao i virus. To što smo mi nerazumni, pa ne može da nam se kaže istina: ej, gradjani, slušajte – mnogo je opasno, može da nas desetkuje, može da nas bankrotira, može da nam pobije lekare i ovo malo medicinskog osoblja koje je preostalo,  ako nagrnemo da čerupamo resurse odmah i to svi, zato se uljudite i ponašajte se kao kolektiv, to je naš problem. Zato u ovom duboko nesolidarnom i nedisciplinovanom društvu, taj paternalistički, infantilišući, populistički metod u kome vodja odlučuje za sve, očigledno da pali.

I sad, šta da radimo? U idealnom svetu, na samu najavu zaraze, sve staje, svi smo testirani, svi bolesni izolovani sa po respiratorom po glavi stanovnika. U idealnom svetu, škole su nam već zatvorene, svi su kod kuće na sigurnom, novca, snabdevanja, kreveta po bolnicama, lekova i zaštite ima za sve. Jedini je problem što taj idealni svet ne postoji, a još veći to što smo, kao nedisciplinovano društvo, najveća opasnost od kolapsa sami mi. Kao prosvetna radnica, najviše bih volela da se škole i fakulteti raspuste. Jer, pokazalo se, posle lekara i medicinskog osoblja, prvi sledeći na udaru smo mi. Ali, da li razumemo da je to samo prvi korak i da sad odgovornost prelazi na nas? Da sada nema više pusti dete napolje da se istrči, vidi kako je lep dan, neće mu biti ništa? Da znamo da sada moraš  tinejdžeru da objasniš da ne sme u kafić, ma kako da mu je dosadno i da ti se na glavu penje? Da shvatimo da moramo sebi da zabranimo širenje teorija zavere o lažnoj epidemiji i o homeopatiji kao leku, da od sada više ne šerujemo ni jedan savet ni jednog “kineskog lekara” o toploj vodi što se gucka na četvrt sata pa tako ubija koronu, da shvatimo da su sve sumanute lančane viber poruke koje prosledimo, sve panično prepričane neproverene anegdote koje širimo, svaka rolna viška toalet papira koju kupimo, svaka maska koju preotmemo onome kome stvarno može da koristi, veća opasnost i od virusa samog?

Da shvatimo da nam je prilika da probamo nešto novo, da se ponašamo kao ozbiljno i odgovorno društvo. To jedino može stvarno da nas izleči.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Click