Biljana Srbljanović – Jedna od pet

Piše: Biljana Srbljanović

Festival, a ovog trenutka i kolege iz pozvanih predstava, prave se da se ništa nije dogodilo, nisu čuli, nisu videli, išli su da tetki daju lek.

Za one koji ne znaju, evo šta se zbilo: u petak je, u zvaničnom programu festivala, izvedena predstava Ateljea 212, pod nazivom “64”, autorke Tene Štivičić, u režiji Alise Stojanović, koja je već proglašavana za jednim od pozorišnih dogadjaja sezone. Komad govori, da uprostim, o položaju žene u savremenom svetu, o reproduktivnom zdravlju, o pritisku da se žena “ostvari kao majka” (pošto je, kad je nerotkinja, naravno “neostvarena”), o iluzijama i lomovima u braku, o odnosu žene prema drugim ženama, o pravu na lične odluke, pogreške i slobodi da tragamo za srećom.

Neposredno pred izvodjenje predstave, ansambl i celokupna ekipa susaznali da je član žirija i beogradski glumac Branislav Lečić. Predstavu su ipak odigrali, iz poštovanja prema publici, od koje su i bili pozdravljeni burnim aplauzom. Nakon toga je rediteljka publici pročitala zajednički proglas ekipe predstave, u kome protestuju protiv činjenice da je Lečič pozvan da procenjuje njihov rad. Ona je bila jasna, ekipa predstave nije imala nameru da, na tom mestu i u to vreme, “sudi” Lečiću povodom krivičnog dela za koje je bio osumnjičen – silovanje glumice Danijele Štajnfeld, već su njegove nastupe u javnosti procenili kao neprihvatljivim za normalan javni diskurs.

Podsetiću, Lečić je, poslednjih dana, u “pi ar” ofanzivi, tokom koje iznova i potpuno neprincipijelno napada i Danijelu, ali i sve one koji su njenu priču objavili i nju podržali. Svi su “strani plaćenici”, “regrutovani” od strane “jevrejskog lobija”, da “u Djilasovim medijima” vode rat protiv njega, a u svrhu da ga, baš njega, unište. Što baš njega, nije elaborirao i ja ne znam da objasnim.

To je sve manje bitno. Gore i opasnije je što kontinuirano verbalno zlostavlja i maltretira glumicu koja podnela krivičnu prijavu protiv njega, a na osnovu dokaza koje imala, a koje je i inače notorno teško sakupiti. Sve se ovo dešava i u danu kada je, sa mnogo manje pažnje, objavljeno poslednje istraživanje koje govori da je svaka peta devojčica u Srbiji, u uzrastu od 13 do 19 godina, barem jednom doživela seksualno nasilje, a da se bukvalno samo tri posto njih, tim povodom, obratilo nadležnim institucijama. A i što bi: naši zakoni su do te mere nedovoljni, neprimenljivi i zastareli, a javnost toliko neobaveštena, da ako žrtva nema pocepanu odeću, telesne tečnosti, masnice, ogrebotine, svedoka, snimak kamere, uživo direktan prenos napada i besprekornu ličnost koja se uklapa u procenu ko je “zaslužio” da bude žrtva, njoj niko neće verovati. A ni tad.

Da se vratim na festival, ekipa predstave se obratila publici i objasnila da ne prihvata da nastavi učešće u programu i da istupa iz takmičenja, jer je u žiriju čovek čije vrednosti ne dele. I zaista, ne vidim da je normalno da se pravimo da se ništa ne dešava i nastavimo samo da “glumimo”, posebno ako vas procenjuje kolega, koji targetira novinare i pojedince samo zato što veruju žrtvi, kolega koji difamira, kako kaže “drugosrbijance”, “autošoviniste” i strane “regrute” “jevrejskog lobija”, te kaže da su svi zajedno “kurve”. I to one “koje preziru svoj narod”, pa im poručuje da se isele iz svoje zemlje.

Ne vidim da je normalno da čovek koji kaže da je samo “vežbao za film” kada je snimljen kako govori da ženi treba da bude čast kada on stavi svoj k— u nju, treba da najnormalnije sedi i procenjuje kvalitet, na primer, baš ove predstave, koja govori o ženama kojima Lečićev niti bilo čiji polni organ ne predstavlja bilo kakvu čast.

Festival je na ovaj protest odgovorio jednakim optužbama – difamirao je Alisu Stojanović da radi “po zahtevima i interesema mentora” i da “ne poštuje svoju državu”. U dva koraka smo, opet, stigli do izdaje naroda.

Usput da kažem, jer sam i ja donekle potkačena Lečićevim izjavama oko svega, optužio me je da radim u dosluhu (ne znam s kim i ne znam šta), da na Fejsbuku objavljujem pod tajnim imenom (Leja Keler je moje pokojno kuče), da mi neko prepravlja postove i statuse (što ni rodjenom mužu nije pošlo za rukom, a nije da se nije pokušavao) i da smo svi zajedno deo zavera iz inostranstva, a pod kontrolom Djilasa. Na ovo poslednje sam počela da se smejem, to mi još niko nije rekao, častim sutra. Pa sam se onda posramila. Jer je, zapravo, sve ovo davno prestalo da bude smešno.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.