Biljana Srbljanović – Obraz grada

Piše: Biljana Srbljanović

Sa prijateljima i aktivistima nedeljama tražimo rešenje – neki pokušavaju formalnim i legalnim putem – prijavom skupa, prijavom akcije krečenja, zapravo guljenja tog ožiljka sa obraza svih nas. Skupovi su, uprkos urednim prijavama, uredno i odbijani, bez objašnjenja. Sam mural, ta žvrljotina u slavu zla, nije neko obično delo nekih običnih huligana, crtež je pažljivo izradjen, i to ne preko noći, do te mere profesionalno i organizovano, da je čak i premazan posebnom nevidljivom zaštitom, koja sprečava da se jednostavno prefarba.

Da se ukloni mural, može isključivo industrijskim kompresorom, a pronaći i iznajmiti tu mašinu ne samo da je skupo, već je i zapravo i nemoguće, nema te firme koja je spremna da ti, za ne znam koje pare, rentira skupu mašinu, čim čuje za šta ti treba. Oni znaju da će kompresor, u najmanju ruku biti zaplenjen, ako ne i uništen, a sama firma verovatno postati meta ciljane inspekcije ili policijskog maltretiranja, kad se sazna da je iznajmljen od njih.

Gadjati krečom i jajima, simbolički je važno i veoma hrabro, ali takodje kratkotrajno, obična voda i krpa, zbog te hemijske zaštite, brzo opere i ukloni sve. Poseban cinizam je to što postoji i zvanična odluka nadležne gradske inspekcije koja je naložila stanarima unakažene zgrade da mural sami i o svom trošku uklone sa fasade, kao da su ga oni i crtali i kao da iko od njih sme uopšte i da prodje tuda, znajući da ih fašisti i plaćenici vrebaju svakog dana i da, pre svega – znaju gde žive.

Onda smo pomislili da napravimo zvučni protest, putem razglasa da samo glasno čitamo imena i godišta svih žrtava Srebrenice. Spisak ubijenih i nestalih dug je sto četrdeset gusto kucanih stranica, samo čitanje svih tih imena traje punih osam sati, eto koliko je duša pobijeno u Potočarima. Medjutim, za razglas je, naravno, potreban priključak na struju, koju u okolini niko, opet iz straha, nije spreman da da. Pomislila sam da uzmemo megafone i čitamo barem tako, a kad nam otmu jedan, mi donesemo drugi – pa koliko izdržimo, mi ili oni. Ipak, nadvikivanje sa Simom Spasićem, bivšim robijašem i saradnikom svakoga režima, koje inače doživljavamo svakog 11. jula tokom pomena žrtvama srebreničkog genocida, nedostojanstveno je i bedno, ozbiljnu i važnu stvar odmah pretvara u sramotni cirkus, u toj borbi njihovim sredstvima nikad nećemo pobediti.

I onda pomislim, pa čekaj, a zašto to moramo mi? Zašto mi da se dovijamo kako da zgulimo tu sramotu, koja će, koliko sutradan, ponovo osvanuti, kad je mi nismo ni napravili i kada je za nju odgovorna samo i isključivo vlast? Vlast je ta koja mora da naloži uklanjanje murala, i to odmah, danas, vlast je ta koja mora da obezbedi sigurnost svima, vlast je ta koja mora da zauzda Vulina i njegovu gardu i šta više, da mu naloži da lično nadgleda bezbednost ljudi koji tu sramotu peru, da im lično dodaje kofe i malter, da lično i predano gletuje oguljen zid i da pita – je l ima još?

Jer, slaviti Ratka Mladića znači slaviti zločin, i to zločin genocida. Tu nema sive zone, nema nedoumice, to je nedopustivo i kažnjivo, a ako nije – i za to je odgovorna vlast.

Jer, da – u Srebrenici jeste počinjen genocid. To nije moje mišljenje, to je činjenica. Ratko Mladić je osudjen na doživotni zatvor za taj genocid, kaznu služi rastačući se sam sa svojim mrakom, ponižen, odbačen, prezren, daleko od ljudi i ja mu, u tom smislu, još sto godina života želim. Srbija jeste proglašena krivom za nesprečavanje tog genocida, kao jedina zemlja na svetu ikad, i tu je presudu je morala da prizna. Da Ratko Mladić i nije osudjen za genocid, nego za, kako kažu “težak zločin”, a zapravo ubistvo osam hiljada duša, ma da nije ni osam, da je hiljadu, da je jedan čovek, šta je tu herojsko delo? Vezati dete od 14 godina i pucati mu u potiljak nad jarkom u koji ga onda mrtvog šutneš kao psa, šta je tačno u tome herojstvo? I šta se, odbranom nakazne žvrljotine na zidu stambene zgrade, koju brani nasilna policija, huligani, neonacisti, osudjeni silovatelji i siledžije svake vrste, postiže osim iznova i iznova permanentno ponovno nekažnjeno ubijanje nevinih ljudi, žrtava zločinačkog poduhvata koga zauvek mora da nas je sramota?

Ovo guljenje kraste sa obraza našeg grada nije samo na nama. Ono je pre svega obaveza ove vlasti i svaki dan oklevanja je dan previše, koji nikada nije smeo da se dogodi.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.